Pseći život

Zamislimo Zemlju desetak generacija kasnije, negde 2259. Prekrivena je zelenim poljima, krošnje drveća su bujne, a potoci i reke su kristalno bistri. Ali, nešto nedostaje. Gde su životinje? Zbog čega nema ovaca, pastira i njihovih pasa? Superkompjuteri služe za proveravanje uslova pod kojima deluju novi lekovi i tako zamenjuju nekadašnje eksperimentalne životinje. Meso i mleko dobijaju se iz laboratorija. Na svakom koraku su mehanički kućni ljubimci i roboti namenjeni čuvanju dece i brizi o starima. Dobro došli na Zemlju u kojoj su ljudi napravili životinjsku revoluciju! Šta se zbilo? Shvaćeno je da psi, na primer, imaju osećanja i svoj svet i zbog toga su posle petnaestak hiljada godina prinudnog pripitomljavanja zajedno sa ostalim životinjama pušteni daleko u prirodu. Ali, iako bi bilo pravedno, to se neće desiti. Koliko su umetnost i literatura renesanse bili ispred nas! Sekularni intelektualni svet Leonarda da Vinčija, Mišela Montenja, Erazma, Vilijema Šekspira i Frensisa Bekona, nikada nije dovodio u pitanje emocije sisara, a naročito ne njihovu sposobnost patnje. Zar je potrebno pominjati prosvetiteljstvo i spise Dejvida Hjuma da bismo nekome dokazali da pas ima svest o bolu, jer beži kad u nečijoj ruci vidi preteći štap. Možda ste, ipak, ubeđeni da ljudi sa životinjama nemaju ničega zajedničkog? Ukoliko jeste, onda ste isključivi antropofil, što je znak da volite samo ljude i da ne priznajete nikakvu sličnost između „nas” i „njih”. Pored ostalog, to bi bio znak da nikada u kući niste imali psa i da ne znate kakav je to osećaj kad vas gleda pravo u oči. Šta se događa u njegovoj glavi? Sigurno želi nešto da kaže! Ali, šta? To se može samo naslutiti. Postoji kognitivna zavesa između njega i nas. Problem je što naše nerazumevanje, ili neznanje, opravdava svojevoljan odnos prema svim životinjama. Ukoliko im je misao prazna, ukoliko ne shvataju i ne znaju ništa, ne osećaju i nemaju emocija, onda nije ni važno kako se s njima postupa. Ali, pošto neke životinje, poput šimpanzi i pasa imaju osećanja slična našim, onda bi elementarna pristojnost zahtevala njihov potpuno drugačiji tretman od postojećeg. Ni mi ne bismo voleli kad bi neka bića sa neuporedivo većim mentalnim kapacitetima od naših, došla na Zemlju i kad bi počela da nas love, zatvaraju u kaveze i na nama izvode eksperimente. Ali, i kad se prihvati da emocije postoje u životinjskom svetu, onda je njihova interpretacija obično zasnovana na fantaziji antropomorfizma, koji projektuje ljudska osećanja i smešta ih u životinjske glave. To je ono kad sedimo sa decom, gledamo film i svi plačemo videći da Bambi ostaje siroče, jer je izgubio mamu. Mnogo godina unazad, smatralo se da je antropomorfizam pravac koji vodi u ćorsokak i da je odbijanje svake analogije ljudi i životinja logično. Danas mislimo da je antropomorfizam loš, u istoj meri koliko i skepticizam. Protivnici antropomorfizma, ističu da životinje nisu ljudi, što je istinito, ali zaboravljaju da ljudi jesu životinje. Karakteristike koje identifikujemo kao isključivo ljudske, obično nalazimo u većini ljudi, ali ih dobar broj ima zanemarljivo malo. Neki ljudi pokazuju odsustvo bitnih ljudskih odlika koje u rudimentarnom, pa i razvijenijem obliku vidimo u životinjama. Ali, i kad je to odsustvo upadljivo, i kad su u pitanju bolesnici na najnižem stupnju mentalnog života, nikada nam ne pada na pamet da ih eksploatišemo za rad kao životinje, da ih jedemo ili koristimo za bolne biomedicinske eksperimente. Zašto? Zato što imaju moralni status. Ima mnogo podataka u literaturi koji, u poslednje vreme, o tome govore, pri čemu je centralna ideja da ljudi moraju izmeniti mišljenje o odnosu prema životinjama, tj. o ne-ljudskim bićima, pogotovu kad kao danas znamo, da neke od njih ispoljavaju inteligenciju i emocije. Sama činjenica da ima sisara koji prepoznaju nepravdu i nefer ponašanje, morala bi ih bolje zaštititi i dati im moralni status. Zato začuđuje da 150 godina posle Darvina i dalje ispoljavamo iznenađenje i na sam pomen sličnosti nekih životinjskih i ljudskih mentalnih odlika. Pretpostavka da samo ljudi imaju mentalni život, a da ga životinje uopšte nemaju, potpuno je nekonzistentna sa teorijom evolucije. Darvin je tvrdio i istrajavao na ideji da ne postoje isključivo ljudske karakteristike i da se može govoriti samo o kvantitativnim, a ne i o kvalitativnim razlikama između ljudskog i neljudskog misaonog procesa. Gledano istorijski, životinje su oduvek eksploatisane sa opravdanjem postojanja definitivnih kvalitativnih razlika između njih i ljudi. Čak i da su ljudi jedine životinje koje mogu sebe prepoznati u ogledalu i koje među sobom mogu komunicirati simboličkim jezikom, morali bismo se zapitati: zbog čega bi te sposobnosti u moralnom smislu bile bolje od sposobnosti letenja ptica ili, pak, disanja pod vodom, recimo, riba? Ni zbog čega! Ukoliko, pak, želimo da ozbiljno razmišljamo o ljudsko-životinjskim odnosima, moramo se usredsrediti na samo jednu odliku, a to je sposobnost osećanja, patnje i bola: to je odlika i ljudi i životinja. Svi smo prividno saglasni da je moralno loše kad prouzrokujemo bol, patnju i smrt živim bićima koja nisu ljudi. Da bi ova zabrana imala bilo kakvog smisla, morala bi podrazumevati i isključenje svih patnji životinja, zarad naših zadovoljstava, poput dresure i cirkuskih veština, klađenja, religioznog žrtvovanja i ostalog. Sreća za životinje oko nas je što žive u sadašnjem vremenu. Wihov život je kao fotografski snimak: ništa ispred i malo ili ništa iza. Ako je već tako, neka stalni prezent u kome žive bude bez bola i patnje. Uostalom, možete koliko hoćete voleti samo ljude, ali bez životinja svuda naokolo, svet bi bio manje lep. Što se tiče sadista i mučitelja životinja, oni se slično ponašaju i prema ljudima. Tu nema pomoći. U civilizovanim sredinama protiv takvih odavno postoje ozbiljne sankcije, a i mi smo odskoro na dobrom putu ka boljoj zaštiti životinja, ali i obavezama ljubitelja životinja prema okolini.