Kad taraba olista

Dok predsednik Rusije u Evropi bije bitku za “energetsku stabilnost” ubeđujući kolege iz Finske, Švedske i Poljske da gasovod ispod Baltičkog mora neće ugroziti ekologiju, a eliminisaće probleme sa tranzitom gasa, na drugoj strani se čuju upozorenja o još jednom oružju koje će Evropu učiniti zavisnom od Rusije. Uticajni francuski ekonomista Žan-Iv Karfanten, autor knjige “Svetski šok zbog hrane. Šta nas čeka sutra”, smatra da Rusija ima šanse da zauzme osnovne pozicije na svetskom tržištu žita i da tu poziciju iskoristi za jačanje svog političkog uticaja u svetu. “Ako Rusija bude svoje žito koristila kao oružje, kao što je postupila sa svojim gasom, – čuvajte se! Zamislite državu koja će imati „Fudprom” (asocijcija na „Gasprom”)” – rekao je Karfanten na prvom „agrarnom” samitu zemalja G 8 u italijanskom zamku Kastelbrando na severoistoku Italije. On upozorava da će države kao što su Ukrajina, Rusija, Brazil i Vijetnam, zahvaljujući tome što imaju uslova za proizvodnju velikih količina žita, u svetskoj krizi hrane koja će neminovno doći, hraniti veliki deo planete i da će im to dati veliki politički i ekonomski uticaj. Svest o tome da Rusija ima veliki potencijal u svojoj poljoprivredi, postoji odavno. Poznato je da ima ogromne površine plodne zemlje, crnice u kojoj, kako vole da kažu, „i taraba olista”, a malo ko ne zna da je carska Rusija „hranila pola Evrope žitom”. Definicija „pola Evrope” je, tvrde neki stručnjaci, sporna, ali da je izvozila velike količine žita, to je činjenica. I nije sporno da i danas to može. Nakon raspada sovhoza i kolhoza bio je period u kome su ogromna polja ostajala nezasejana, a ono što je bilo posejano, nije imao ko da požnje. Narod je u bukvalnom smislu gladovao. Ali situacija se poslednjih nekoliko godina promenila, razvoj sela postao je državni prioritet, pa je prošle godine zabeležena rekordna proizvodnja pšenice, a u martu ove godine predsednik Medvedev potpisao je ukaz o preimenovanju „Agencije za regulisanje tržišta namirnica” u „Objedinjenu žitarsku kompaniju” i u nju kao ulog države, uložio akcije 31 preduzeća. Prema predsednikovom ukazu, glavni pravci delatnosti nove kompanije biće povećanje obima kupovine i prodaje žita na unutrašnjem tržištu, izvoza žita, modernizacija i izgradnja elevatora i terminala u lukama. Prema rečima Jelene Skrinik, ministra za poljoprivredu, nova kompanija će se postarati da iduće godine izveze dva miliona tona žita iz intervenističkog fonda za hitne potrebe ugroženih zemalja, a ove godine će biti izvezeno „redovnih” 20 miliona tona. Pre nego što je postao predsednik, Dmitrij Medvedev je bio zadužen za jedan od najvažnijih nacionalnih projekata Rusije, razvoj poljoprivrede. Ekonomska kriza uticala je na to da se planovi intenziviraju jer Rusiji, koja kad je hrana u pitanju, umnogome zavisi od uvoza, ne preostaje ništa drugo nego da razvija unutrašnju potrošnju. Da bi to uradila, mora da ima i proizvodnju, pa su velika sredstva izdvojena za razvoj poljoprivrede. Objedinjavanje proizvođača žita samo je jedan od podsticaja razvoju ove privredne grane, ali je upravo to uplašilo Evropu koja je donedavno samo gas i naftu smatrala ruskim oružjem. Čim je njihova cena pala, na dnevni red je došla hrana. Neki su u panici počeli da se prisećaju januarske gasne krize – šta ako Rusija bude tako isto postupala sa žitom? Koliko je, zaista, realna procena da bauk „Fudproma” kruži Evropom? Još pre samita u Italiji stručnjaci su upozoravali da se približava velika kriza sa snabdevanjem hranom. Ove godine se u Americi za sedam procenata smanjila površina zasejanog zemljišta, a Kina je, iako je povećala zasejane površine, nekoliko poslednjih meseci imala jaku sušu tako da će prinos biti smanjen sigurno za trećinu. Od suše je postradala još jedna svetska žitnica – Australija. Ni u Rusiji, koja je danas treća po izvozu žita u svetu, ne cvetaju ruže – očekuje se prinos za 17 do 18 procenata manji od prošlogodišnjeg, rekordnog. Samit u Italiji pokazao je da su cene veoma veliki problem. Zaključeno je da glad danas u svetu raste, ne samo zbog nedostatka hrane, kao ranije, već zato što je ona postala skupa za ogroman broj ljudi. Prema podacima UN, u 2008. se armija gladnih u svetu uvećala za 100 miliona ljudi i danas je sačinjava 967 miliona. Zato je faktor hrane za stabilnost sveta jednako važan kao energetski. I zato su sastanku, pored „velikih osam”, prisustvovali i predstavnici Brazila, Indije, Kine, Meksika, UAR, Australije, Argentine, Egipta i predstavnik EU. Rusija je predložila niz mera u vezi sa glavnim problemima agrarne politike, izmene klime, bioenergije... Prvi put je javno rečeno da se ponekad povećanje poljoprivredne proizvodnje ne isplati ni proizvođačima ni potrošačima, te da je zato potrebno odrediti mere za podršku poljoprivredi. A da bi eliminisala strah da će Rusija, umesto „bulavom”, svet pokoriti veknom, ruska ministarka poljoprivrede predložila je da se napravi sporazum po kome će svi zajedno upravljati rezervama i po kome će svi igrati po istim pravilima. Poznato je, na primer, da Evropa pomaže svojoj poljoprivredi dok se od Rusije, kao uslov za prijem u svetsku trgovinsku organizaciju, traži da to ne čini. Isto tako, dok zbog krize, smanjuju uvoz iz drugih zemalja, zapadne zemlje se silno ljute kad to čini i Rusija. Pri tome se zaboravlja da je ogromne količine svinjetine i američke piletine Rusija i počela da kupuje jer je to bio uslov da postane kandidat za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju. Za to vreme ruska poljoprivreda je stagnirala i propadala... Predlog Jelene Skrinik da se razgovara o tome kako će se računati svetske zalihe hrane, gde će se čuvati, kako će se raspodeljivati u slučaju da dođe do vanrednih situacija, ko će i kojom valutom plaćati ono što bi išlo siromašnima kao pomoć, dočekan je bez posebnog entuzijazma. Isto je prošao i predlog Francuske i Italije koji je podržala i Rusija, da se stvore globalne rezerve žita kako bi se uz njihovu pomoć mogla smanjiti mogućnost spekulacija i velikih kolebanja cena. Predlog je blokirala Amerika uz pomoć još nekih zemalja, uz obrazloženje da to neće biti funkcionalno. S druge strane, svest da je kriza hrane daleko opasnija od energetske, postoji u svetu. U novembru prošle godine na međunarodnom ekonomskom forumu u Vašingtonu Dominik Stros Kan, jedan od direktora MMF-a, rekao je da je moguće da „glad na Haitiju ili u Bangladešu mnogima ne izgleda kao globalni problem, ali ako se pojave stotine miliona gladnih u Indiji ili Kini, to će i te kako biti problem. I mi znamo da su ranije takvi problemi dovodili do ratova.” Uostalom, bogatije zemlje već samoinicijativno započinju borbu protiv krize hrane – Saudijska Arabija, Kina i Južna Koreja kupuju u drugim državama obradivu zemlju. Tako je korejsko najveće brodogradilište na svetu, koncern „Hende Hevi Industtris” kupio u Vladivostoku agroindustrijski holding „Horol”, jedno od najvećih poljoprivrednih preduzeća Primorskog kraja. Za skromnu sumu od 6,5 miliona dolara oni su dobili 10.000 hektara zemlje na kojoj može da rodi oko 60.000 tona kukuruza godišnje. I nije deficit hrane jedini svetski problem; na spisku neophodnih artikala koje poseduje Rusija, a koji bi se mogli nazvati oružjem, uskoro će se naći i pitka voda koje je sve manje u svetu. Poznato je da Rusija ima ogromne zalihe pitke vode, brojne reke i jezera među kojima je i Bajkalsko jezero za koje se smatra da je najčistije na svetu. Ali i tu će se pojaviti problem cene – zbog zagađenosti planete, čista voda ostaje na mestima koja su manje dostupna čoveku. Biće veoma skupo stići do tih mesta, proizvoditi i transportovati pijaću vodu. Možda će se jednog dana graditi cevovodi slični gasovodima koji će iz Rusije voditi u Evropu, pa će se opet govoriti o ruskom „uticaju od vode”. Strah od Rusije Ruske kompanije sve češće se susreću ne samo sa krizom, nego i sa jasno izraženom odbojnošću evropskih država koje ne žele ruski kapital u svojim kompanijama. Ovih dana sprečena je prodaja nekoliko evropskih firmi ruskim. Španski „Repsol” nije otišao u ruke „Lukoila” jer su se vlasti Španije bojale da će Rusija svoje prisustvo u jednoj od najvećih naftnih kompanija u Španiji iskoristiti kao politički instrument. Pri tom, Španci uporno nazivaju „Lukoil” državnom kompanijom iako je poznato da je reč o privatnoj kompaniji. Javno je rečeno da će Španija prodati deo „Repsola” bilo kome, samo ne Rusiji. Ni „Aeroflot” nije mogao da kupi češku aviokompaniju, zato što su češke obaveštajne službe objavile da bi ta prodaja bila pretnja nacionalnoj bezbednosti zemlje. Takvih primera je sve više. Zanimljiv je i primer „Surgutnjeftegaza” koji je uspeo da kupi 21 procenat mađarske energetske kompanije MOL, ali od austrijskog OMV-a. To je izazvalo toliko nezadovoljstvo Vlade Mađarske da je obećala kako će doneti zakon koji će sprečiti slične poslove ubuduće, a sada se pravnici bave traženjem zakonskih mogućnosti da se kupovina poništi. Svi ovi primeri su različiti, ali imaju i zajednički imenitelj – strah od Rusije.