Nacionalno osetljiv komunista

Celog života je on svedočio o drugima i njihovom delu. Nedavno je posthumno objavljena knjiga Marice Stojšin “Provetravanje života”, u kojoj ova dugogodišnja sekretarica uredništva časopisa “Delo” svedoči i o Buci. O onom veselom, duhovitom, zabavnom, kakav je svima znan, kada se nađe u neprilici. I tako iz prošlosti izranja nova slika jednog stvaraoca koji je poslednjih pola veka prisutan na srpskoj, odnosno jugoslovenskoj književnoj i pozorišnoj sceni. Tako saznajemo kako se ovogodišnji dobitnik Vukove nagrade držao na sudu u jednom slučaju gde su presuđivala pravila tvrdog komunizma. A povod je bilo objavljivanje dva nastavka putopisa iz SSSR-a Mihajla Mihajlova “Qeto moskovsko”, gde je boravio poluilegalno, a pisao je o svojim susretima sa Belom Ahmadulinom, Bulatom Okudžavom i drugim sovjetskim disidentima. I još ponešto što je Buci i Muharemu kasnije moglo doći glave, kako se tada govorilo kada se skrene sa političke trase članova Saveza komunista Jugoslavije, što je Buca tada bio. I kaže, ostao to do danas. Suštinski. Ko je, te 1965. godine, mogao da čita “Delo” i da skrene pažnju Titu da je tu neki sumnjiv putopis Mihajla Mihajlova iz Sovjetskog Saveza, pa da ovaj traži istragu? - “Delo” je tih godina bilo najuticajniji književni, društveni, pa i politički časopis u Jugoslaviji. Wega su čitali mnogi iz ideološke oligarhije obrazovanih, ali ovog puta nisu oni intervenisali, već je kod Tita protestovao ni manje ni više nego tadašnji sovjetski ambasador. Ko je njemu skrenuo pažnju na to, teško je spekulisati, ali razlog njegove ljutnje je sasvim razumljiv. U jednom delu tog Mihajlovljevog teksta stoji pasus da koncentracione logore u to doba nije projektovao Staljin, već Lenjin. To nisam primetio, mada sam za dvadesetak stranica skratio tekst koji mi je Mihajlo Mihajlov poslao iz Zadra, gde je u to vreme bio asistent na Filozofskom fakultetu. Ima jedna razglednica koju ja šaljem Mihajlovu u Zadar i gde pišem da ću objaviti njegov rukopis “Qeto moskovsko”, i dodajem kako mislim da on piše malo oštro i malo žustro, pa ću dopustiti sebi da nešto od toga skratim. Kada je policija u Zadru saslušavala Mihajlova ovim povodom, ta dopisnica je bila deo dokaza na sudu. Koliko saznajem, Mihajlov se nije baš fer poneo prema vama u celom tom slučaju? - Rekao bih da nije bio baš najkorektniji. Uplitao me je do te mere da je trebalo da ispadne kako sam ja, maltene, naručio taj tekst. A istina je da ga je on sam, posle tog svog poluilegalnog boravka u SSSR-u, ponudio i poslao “Delu”. Muharem Pervić je pustio prvi deo rukopisa i otišao u London na stipendiju, a ja sam pustio drugi. Inače, kada je sve krenulo, Muharem se iz Londona puno angažovao uz veliku pomoć gospođe Vukice Price, koja je bila supruga ambasadora Jugoslavije u Londonu Srđana Price. Oni su mi davali signale kojim ljudima iz našeg političkog vrha treba da se obratim za pomoć. Nisam se nikome javljao, osim Milojku Druloviću Čiči, koji je bio naš drug, moj stari prijatelj, čovek koji je podržavao čitavu našu mladu intelektualnu gardu, a tada je bio na čelu srpskih komunista, ako se ne varam. Zanimljivo je da je u ovom slučaju najpre reagovalo Okružno tužilaštvo i da ste tamo u više navrata svedočili, a tek kasnije vas je partijska organizacija kaznila? - U nekoliko navrata sam išao u Masarikovu ulicu, i tu je bio jedan pravi gospodin, prezivao se Šćepanović, koji je morao da radi svoj posao tužioca, ali je bio sjajan čovek. Najčešće me je ostavljao sa daktilografkinjom kojoj sam ja diktirao, budući da sam bio pismen čovek, više nego što su oni očekivali. Partijski drugovi iz vrha Saveza komunista Srbije su se kasnije uključili u celu priču, ali, da paradoks bude veći, braneći me. Mislite na to što nisu dali da idete u Zadar na suđenje? - Uskoro mi je stigao poziv da idem na sud u Zadar, jer je tamo vođen postupak protiv Mihajlova, pa su oni hteli da objedine ta dva predmeta, proces protiv Mihajlova i proces protiv mene, u jedan. Čiča Drulović, preko Aleksandra Rankovića koji je tada bio u vrhu vlasti, dobija zadatak da me obavesti i da to kaže i hrvatskim moćnicima. A reči Aleksandra Rankovića koje je Čiča meni preneo su glasile: Ne može jednom srpskom književniku i intelektualcu da se sudi u drugoj republici! Tako sam se raspakovao i nisam otišao u Zadar. Sve se na kraju završilo u mojoj partijskoj organizaciji, tada sam radio u “Beogradskoj nedelji”, koju je svojevremeno pokrenuo gradonačelnik Beograda Branko Pešić. Sa mnogo solidarnosti i razumevanja moji partijski drugovi su me posle tri duga partijska sastanka nevoljno, jer su morali, kaznili sa poslednjim ukorom pred isključenjem. A trebalo je da me isključe. A da paradoks bude kompletan, šest meseci pošto je to uradio za mene, Aleksandar Ranković je bio likvidiran akcijom Saveza komunista Srbije. I do kraja ste ostali član Saveza komunista Jugoslavije? - Ostao sam do kraja. I sada, u nekom moralnom i romantičarskom smislu, isto sam to. Poznajući vas, teško je zamisliti vas u središtu jedne tako preteće partijske afere. Jer, vi ste se klonili te vrste problema? - Ja sam uvek bio izuzetak u tim kolovratnim političkim, ideološkim i umetničkim događajima. Bilo je inteligentnih, lukavih i prevrtljivih ljudi na javnoj sceni, oko mene, u mom najbližem okruženju, ali ja nikada nisam bio predmet njihovih intriga niti ulov za njihove mreže. Imao sam status umiljatog jagnjeta koje dve majke sisa. Znalo se, osobito u Centralom komitetu Saveza komunista Srbije za vreme Marka Nikezića i Latinke Perović, da sam apsolutno nacionalno osetljiv i oni su to izuzetno poštovali. Ti ljudi su bili veoma sposobni i nisu cvikali od Tita, ali jesu cvikali od Kardelja. Tito je bio harizmatična ličnost svesna svoje moći i nije se bavio sitnicama. Da li ste ga nekada upoznali? - Ne, ali sam bio na jednoj večeri posle Sterijinog pozorja u Novom Sadu, i gledao sam razne kulturnjake kako su se gurali da budu blizu njega, maltene gazeći ga po njegovim uvek besprekornim, elegantnim cipelama. Međutim, ja sam sa Titom imao jedan bežični emotivni spoj – 11 godina sam pisao tekstove koji su kao svitak stavljani u štafetu koju je Tito dobijao svakog 25. maja. Kada me neko o tome sa čuđenjem pita, ja odgovaram: u tadašnjem Savezu omladine Jugoslavije Mika Tripalo i Latinka Perović su znali ko je najpismeniji mladi čovek u Jugoslaviji. To nije mogao pisati svako. Vi očigledno ne spadate u one srpske nacionaliste koji smatraju da je Tito bio najveći krvnik i mrzitelj Srba? - Ne. Tito nije mrzeo Srbe. Srbe je mrzeo Kardelj, pre svih drugih. Umeli ste da branite i hvalite prvu izložbu Milića od Mačve, što vam je bilo zamereno, ali ste hvalili i knjigu mladog hrvatskog pisca Alojza Majetića, koji je uneo erotiku u tadašnju literaturu. Hrvatski CK je tražio od srpskog da reaguje i kazni vas, ali se to nije desilo. Ipak, intelektualno, najviše ste se sporili sa nadrealistom Markom Ristićem? - On je u jednom intervjuu rekao da je naša omladina dezorijentisana, neobrazovana, da ne zna šta hoće. Ja sam zbog toga ustao u odbranu celog naraštaja i ta se polemika vukla na zadovoljstvo mnogih mladih ljudi, pa i CK omladine i Saveza studenata. Ja sam sa Markom Ristićem, pak, i pre i posle toga bio u veoma srdačnim odnosima. Imao sam sreću da su me mnogi veliki srpski pisci i intelektualci toga vremena srdačno prihvatali. Počev od Isidore Sekulić koju sam upoznao kada smo mladi Ivo Tartalja, Mirko Miloradović i ja bili kod nje šest meseci pre njene smrti. Bilo je to o njenoj slavi, Svetom Nikoli. Poznavao sam Veljka Petrovića, upoznao sam zaredom Marka Ristića, Dušana Matića, Aleksandra Vuča, Milana Dedinca, Oskara Daviča... Vratimo se Marku Ristiću i vašem, ipak, razlazu sa njim. - Sa njim sam se razišao oko jednog drugog teksta. Ja sam pisao neku vrstu dnevnika u “Beogradskoj nedelji”. I tu sam komentarisao jedan tekst nepotpisanog autora iz zagrebačkog časopisa “Forum”. Bilo je to veoma slično Krležinom stilu – zamahnute, eksplozivne, žive rečenice... Bilo je to nešto poput dnevnika gde su bili zabeleženi svi veliki događaji iz 1961. godine, samo nigde, nijednom rečenicom nije bilo zabeleženo da je Ivo Andriće te godine dobio Nobelovu nagradu. Ja se žestoko, kako sam inače pisao tada, obrušim na taj tekst, jer sam bio uveren da je po teksturi, po toj eksplozivnoj rečitosti, to Krležin tekst. A zamerim mu, naravno, da se bavio svim i svačim, samo ne Nobelovom nagradom za književnost Ivi Andriću. U sledećem broju “Foruma” oglasio se Marko Ristić i napisao: “Milosav Mirković, zvani Buca, ne znajući tačno kako treba misliti, kako treba pisati, po mom mišljenju, napisao je jedan dosta bedan pamflet. Naravno, pamflet protiv Krleže, protiv njegovog velikog saborca i prijatelja, sa kojim se, inače, pred kraj života posvađao zbog toga što je u čuvenoj vili na Brdu kod Kranja, Bela Krleža zauzela plavi apartman, a Marka i Ševu Ristić su najurili u crveni apartman!” Bio je to samo trivijalan povod, jer su se već razilazili u mnogim stvarima. Marko je bio najdosledniji borac protiv svakog oblika nacionalizma, a Krleža je već debelo zaplivao u hrvatske vode. Nije baš podržao maspok, ali je bio veoma blizu. Ko je, konačno, napisao taj tekst zbog kojeg vas je Marko prozvao? - Pisao ga je teatrolog i književnik Marijan Matković. I namerno se nije potpisao. Znam taj vaš štos da vas je na Sterijino pozorje 1956. godine prvi put uveo Petar Stambolić. Kako? - Vozom, sa Petrovim bratancem Mišom Stambolićem, stigao sam u Novi Sad. Bili su s nama još Mirko Miloradović i čini mi se Raša Popov. Nije bilo ulaznica, a plus je na Pozorje dolazio predsednik savezne vlade Petar Stambolić. Mi smo ispred stare zgrade Srpskog narodnog pozorišta čekali da iz limuzine izađe Petar Stambolić i kada je krenuo prema zgradi, mi smo se ušunjali u njegovu pratnju i tako smo ušli. Bio je to, bukvalno, moj prvi ulazak na Sterijino pozorje. Inače, Stamboliće sam voleo, imao sa njima fer odnos, Miši Stamboliću smo venčani kumovi bili Danilo Kiš i ja, Ivana sam dobro poznavao i mislim da se lepo zabavljao u mom društvu. Vuleta sam voleo i radio sa njim, sa Petrom se nisam družio. Kasnije ćete voditi razne bitke u raznim ulogama hroničara ovog, tada najznačajnijeg festivala. Kakva su vaša iskustva iz saradnje sa Josipom Vidmarom, tim dugogodišnjim, vrhovnim žrecem Pozorja? - Boba Selenić i ja smo odmah, kao veoma mladi, shvatili da je Sterijino pozorje bilo napravljeno tako da bi se favorizovali slovenačka kultura i slovenački teatar, odnosno da bi se napravio dobar slovenački imidž u Srbiji, kako je to danas popularno reći. Jer, Slovenci su u Srbiji imali samo političare tipa Edvard Kardelj, Lidija Šentjurc, Vida Tomšič, pa potom Stane Dolanc, i to baš nije bilo previše za hvalu. Vidmar je, kao prvi čovek Pozorja, imao u glavnom odbor još dva Slovenca, ali ih uopšte nije šljivosao, što bi rekli moji Župljani. Praktično, glavnog odbora i nije bilo, on je vodio celokupnu politiku kako je hteo. Ponekad bih sedeo sa njim na nekim večerama, voleo je da pije belo vino, kao i ja, bio je veoma prijatan kao čovek široke kulture. Ali, preko savremenih srpskih pisaca je prelazio kao da je to neka balkanska sića, neki balkanski kulturni otpad. Imao je izrazito negativan stav prema našoj novoj, savremenoj dramskoj književnosti, posebno nije podnosio Aleksandra Popovića. Sukobili ste se oko Popovićeve predstave “Krmeći kas”? - Sećam se kako je Vidmar posle izvođenja ovog komada prišao tada mladoj glumici Ružici Sokić i rekao joj: “Šteta, vi ste tako dobra glumica, ali igrate u pogrešnim komadima!” Sutradan, za okruglim stolom, Vidmarovi novosadski seizi su hteli da napadnu Popovića i njegovu dramu, a ja sam ga oštro branio, baš kako sam neku godinu kasnije branio i “Razvojni put Bore Šnajdera”, koju je publika oduševljeno primila, a zvaničnici Sterijinog pozorja su je proglašavali antidržavnom dramom. Mi smo mislili da Vidmar ne voli Acu Popovića, ali on nije voleo ni savremene slovenačke pisce i već je imao i sukobe na slovenačkoj kulturnoj sceni tim povodom. Ali, on je bio neprikosnoveni imperator na toj kulturnoj sceni Jugoslavije i niko mu ništa nije mogao. Jednom prilikom je čak hteo da preinačuje odluku žirija koju smo doneli, ali mu Dragan Jeremić i ja nismo dali. Kažete da ste kao književni kritičar bili bespoštedni, naročito u mladosti, a da ste kao pozorišni kritičar bili i ostali benevolentni, sa velikom ljubavlju za glumce. Zbog čega? - Kao književni kritičar, kao stilista, bio sam u neku ruku učenik Marka Ristića. Recimo, on je o Desanki Maksimović mislio da je ona jedna obična, mala, porodična, građanska poetesa i ništa više od toga. I verovatno sam pod njegovim uticajem preterao i kad je ona u pitanju, da bih joj odao sva priznanja kasnije za zbirke “Tražim pomilovanje” i “Nemam više vremena”. Pisao sam negativno o Mihailu Laliću, tačnije o nekim njegovim romanima, uvek negativno o Erihu Košu i o nizu pisaca koji su već debelo bili uvedeni u literaturu. Prema književnicima sam bio veoma strog jer sam posebno bio upućen na samo štivo, na delo, na njegovu strukturu. U pozorišnoj kritici sam bio blagorodan, hvalio sam, voleo i to je ostalo. U književnosti sam bio falangista, u pozorištu ljubitelj, filantrop. Volim glumce jer oni pripadaju onom najboljem plemenu boemije u pravom smislu te reči. Volim i reditelje jer kada su moćni, oni drže kormilo te velike lađe koja se zove predstava. Treba uživati u predstavama Dejana Mijača ili Egona Savina. Oni su veliki admirali, a glumci su dobri mornari kojima oni komanduju. I Kokan Mladenović je sjajan reditelj, samo mu ne treba to hvatanje za upravničko mesto. Ne volim glumce koji imaju vlastoljubivo osećanje, jer ono je rezultat inferiornosti, ono ih tera da budu poslanici, upravnici, ministri. I od svog višedecenijskog prijatelja, glumca Qube Tadića ste se poslednjih deset godina njegovog života na izvestan način udaljili upravo zbog politike? - Poslednjih deset godina smo se vrlo malo družili, otkako je počeo da tabana oko Televizije Beograd. Pa, to je bila televizija koja mu je najviše dala, i ne samo njemu! No, poslednjih godina pred smrt je dolazio ovde kod “Orača” (gde Buca i ja sedimo i razgovaramo, prim, R. S.). Sa njim i sa Muharemom Pervićem sam proveo 50 godina svog života. Znate li šta je to? Vas trojica ste, po čaršijskim pričama, imali prilike da u kafani blisko informišete jednog političara kakav je bio Dragoslav – Draža Marković, kada je bio u punoj moći. Koliko ste uticali na njega? - Draža Marković je bio neobično otvoren čovek velike demokratske kulture koja potiče od njegovog oca, učitelja, profesora, nosioca Karađorđeve zvezde i Albanske spomenice. Od naših političkih ljudi, sreo sam samo dve ličnosti koje su bile na neki način ljubavnički upućene u književnost i kulturu – to su bili Draža Marković i Stanka Veselinov. I još nešto, izvanredno je poznavao našu političku istoriju, i šteta što on nije napisao političku istoriju 19. veka u nas. Posle njega, tu istoriju najbolje zna i najbolje promišlja Latinka Perović. Draža je imao poverenje u nas jer smo imali i kritički odnos prema domaćem stvaralaštvu. Voleo je da razgovara i sa drugima... Imali ste stalnu želju da ga spojite sa Dobricom Ćosićem? - Jesmo, naročito Muharem i ja, naravno, ali on se tome opirao. Dobrica je uvek bio spreman, kao izuzetan umetnik, kao neprestani borac, kao izvanredan polemičar. On je čovek sa kojim nije lako, sa njim se ne možete igrati. Čudi me da postoji jedna vrsta trećerazrednog ženskog kaubojskog šogunata, borke, srbomorke, biserke, srbožderke i slične, koje misle da na njega mogu udariti. Smešno, u stvari jadno. Draža je, na neki način, posinio Muharema i mene, u nekom domaćinskom smislu te reči. Zbog čega je, po vašem mišljenju, postojao taj antagonizam između Draže i Dobrice? - To potiče iz jednog dubokog partizansko komesarskog rivaliteta. Takav, kao prema Dobrici, Draža je bio i prema jednom divnom čoveku i velikom pesniku, što sam mnogo kasnije shvatio, a ujedao sam ga za srce, prema Tanasiju Mladenoviću. Dobrica i Tasa su imali osećanje da se za srpsko nacionalno biće treba boriti. I tu su bili nepopustljivi. A u međusobnim odnosima sa drugovima, sa bivšim partizanima i komandantima, imali su potpuno neobjašnjive odnose čiji valeri su bili samo njima znani i prepoznatljivi. Imali ste neobično dobar i neobično ravnopravan, kako sami kažete, odnos sa nobelovcem Ivom Andrićem, sa kojim ste se viđali na ručkovima kod Dušana i Lele Matić? - Prvi put sam ga upoznao kao student Stomatološkog fakulteta 1952. godine i upamtio sam kako je tada kazao: “Znate, ako vam nema fotografije uz tekst o vama, svejedno koliko vas u tekstu hvale, kao da vas uopšte nema.” I to sam zauvek upamtio. Zamislite ovaj intervju sa mnom bez moje fotografije?! Kasnije, slušajući ga, shvatao sam kako se nije dao nikakvim dnevnim konvencionalnim uplitanjima, već je uvek pričao kao oni mudri begovi u njegovim romanima. Dok smo sedeli kod Matićevih, pio je crno vino, i umeo da sluša kada sam ja sočno ogovarao književnu i kulturnu čaršiju. Puno sam znao, imao sam informacije, a on je umeo da sluša. Koje pisce mlađe generacije danas volite da čitate, koje cenite, koje ste vi otkrili? - Volim pesnika Dragana Jovanovića Danilova, volim zatvorenog, metafizičkog, velikog pesnika Novicu Tadića, mladog kragujevačkog pesnika Nikolu Đurana, koji je objavio sjajnu knjigu “Otkriće Itake”. Nedavno sam, zahvaljujući Vuku Krnjeviću, sa kojim se poslednjih godina opet družim kao u studentskim danima, pomogao da se u “Alteri” objavi knjiga pesama Borivoja Minića, koji je praunuk velikog, zaboravljenog pisca Iva Ćipika, kome je ove godine ravno sto godina otkako je izašao njegov najveći roman “Pauci”. Wegov praunuk koji živi u Beogradu, piše nalik Vasku Popi, ima kratke odsečne stihove sa nekom magnetskom numerom. U prozi, veliko mi je zadovoljstvo što sam pročitao roman “Top je bio vreo” mladog Vladimira Kecmanovića, kao što mi je na neki način drag i Igor Marojević. Rođen je 1932. godine u Aleksandrovcu, a seća se kada je sa tetkama Simkom i Stojankom 1942. fijakerom putovao u Vrnjačku Banju gde je prvi put video pozorišnu predstavu – Nušićev Put oko sveta. Došao je u Beograd i upisao se na stomatologiju, a prvo pozorište u koje je ušao bilo je Jugoslovensko dramsko 1951. godine. U studentski kulturni, politički književni život uključio se 1952. kada je počeo da piše u “Studentu” i objavio svoju prvu profesionalnu pozorišnu kritiku predstave “Staklena menažerija”. Tu je napisao i prvu književnu kritiku o “Korenima” Dobrice Ćosića. Sa stomatologije je otišao na Filozofski fakultet, a zajedno sa Muharemom Pervićem je 1968. ušao u redakciju časopisa “Delo” gde će ostati do 1983. Pisao je za najprestižnije časopise i nedeljnike, bio je najmlađi član glavnog odbora Sterijinog pozorja, jedan od osnivača brojnih dramskih festivala, generalni sekretar Srpske književne zadruge, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potpredsednik Saveta BITEF-a, član uprave fudbalskog kluba “Crvena zvezda”... Objavio je više od 16 hiljada naslova o književnosti, teatru, umetnosti, zatim više od 50 knjiga i zbirki pesama, tri drame... Danas je saradnik tridesetak književnih i pozorišnih listova, časopisa i zbornika... Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su najznačajnije Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije i Vukova nagrada za 2008. godinu. Palavestra je nedostojan razgovora “Istorija srpske književne kritike 1768-2007”, knjiga Predraga Palavestre koja je izazvala mnoge polemike u književnoj javnosti, ne zaslužuje da se ozbiljno govori o njoj, posebno ne o njenom autoru, kaže Mirković i kratko se obrušava: - Ta knjiga, tačnije njen autor, nipodaštava, vređa, izbacuje, isključuje iz istorije one vrednosti koje su nesporne, poput Radomira Konstantinovića, Draška Ređepa, Muharema Pervića ili Buce Mirkovića. Ko je to socrealističko škrabalo za koje niko živi ne zna da objasni koje su mu kvalifikacije da bi bio akademik? Sećam se kako je Davičo još 1955. godine u seriji svojih tekstova objavljenih u časopisu “Nova misao” pod zajedničkim naslovom “Neotpori na dnevnom redu”, potpuno deklasirao jednog socrealističkog momka kakav je bio, i nažalost ostao, ovaj vajni akademik.