Optimizam je laž

Zraci su raštrkani, ali nema sumnje da se uočava malo svetlosti. Cene akcija su drastično skočile. Čak i posle posustajanja (pretposlednja nedelja aprila), vrednost dve trećine od 42 berze koje “Ekonomist” prati povećala se za više od 20 odsto. Zamke neosnovanog optimizma: Ali koliko god dobro došao, optimizam u sebi krije dve zamke, jednu koja je očigledna i drugu koja je suptilnija. Očigledna zamka je to što poverenje nije opravdano – tračak nade se pogrešno tumači kao početak snažnog oporavka, dok on, u stvari, samo pokazuje da se stopa pogoršavanja usporava. Suptilnija zamka, naročito za političare, sastoji se u tome što poverenje i bolje vesti podstiču pogubno samozadovoljstvo. Ohrabrujući pokazatelji: Porast cene akcija lako može da pobudi nadu. Berze se obično oporavljaju pre privreda zato što investitori uočavaju šansu za ostvarenje većih profita pre nego statističari dokumentuju preokret. Ali veliki broj takvih oporavaka berze završi se razočaranjem. U periodu od 1929. do 1932. godine vrednost Dau DŽonsa je četiri puta skakala za više od 20 odsto da bi posle pala na nižu vrednost nego pre skoka. U aktuelnoj krizi smo imali pet različitih skokova, u kojima su cene akcija porasle za više od 10 odsto da bi posle toga ponovo pale. Najvažniji je bankarska kriza i eliminacija duga u privredama u kojima je došlo do pucanja mehura, što se naročito odnosi na Ameriku i Britaniju. Potražnja je drastično smanjena zbog toga što su striktniji krediti i smanjenje cena nekretnina razotkrili preterano zaduživanje potrošača i zaplašili ih da više štede. Iskustvo pokazuje da su takve recesije dugoročne i da oporavak teče sporo. Drugi faktor se nalazi u zemljama u razvoju, od kojih su mnoge pogođene iznenadnim smanjenjem priliva privatnog kapitala. Privrede u razvoju, koje su 2007. godine uvozile kapital u vrednosti od pet odsto njihovog BDP, sada se suočavaju sa situacijom u kojoj oprezni investitori drže novac kod kuće. Prema podacima MMF-a, banke, firme i vlade zemalja u razvoju – uglavnom u srednjoj i istočnoj Evropi – ove godine treba da vrate oko 1,3 biliona dolara duga. Ove krize su izazvale toliki pad privrede da je on u nekoliko parametara bio veći nego na početku Velike depresije. MMF u svojoj najnovijoj Svetskoj ekonomskoj prognozi predviđa da će se globalna proizvodnja ove godine smanjiti za 1,3 odsto, što je njen prvi pad za poslednjih 60 godina. Ali kolaps je izbegnut zahvaljujući najambicioznijem odgovoru u istoriji. Vlade su vodile bitku da pomognu svojim bankama, izdvajajući bilione dolara u tom procesu. MMF je dobio nova sredstva. Svaka velika bogata zemlja podstakla je potražnju fiskalnim stimulativnim paketima (a isto su uradile i mnoge zemlje u razvoju). Budžetski deficit bogatog sveta će u proseku dostići skoro 9 odsto BDP, što je šest puta više nego pre početka krize. Podsticanje tražnje: Hajde da razmotrimo primer zemlje u koju svi polažu nade, a to je Amerika. Prilagođavanje na tržištu nekretnina tamo je počelo pre nego bilo gde drugde. Cene su dostigle vrhunac pre skoro tri godine i sada su se smanjile za 30 odsto. Proizvodnja poslednja tri meseca pada stopom od preko 20 odsto. Pošto je vlada ublažila dejstvo krize, privredni rast će čak možda ponovo početi da se povećava. Ali ne vidimo da postoje uslovi za oporavak koji bi bio dovoljno snažan da se zaustavi povećanje nezaposlenosti. Slabost drugih zemalja će uticati na smanjenje izvoza. To će biti dug i težak put. Uticaj privatnog sektora, koji se u periodu od 2000. do 2008. godine povećao za 70 odsto BDP, jedva je počeo da se oseća. Stopa štednje domaćinstava je drastično skočila sa skoro nula na 4 odsto, ali je i dalje znatno ispod posleratnog proseka od 7 odsto. Veća nezaposlenost i povećano bankrotstvo lako bi mogli da pokrenu novi pad. Za sada najviše svetla obasjava Kinu, gde je ogromno prilagođavanje inventara nadjačalo posledice pada strane potražnje i gde vlada ima dovoljno novca i volje da podstakne domaću potražnju. Kineske stimulativne mere već daju rezultat. Povećava se broj kredita, kao i ulaganje u infrastrukturu. Čak bi moglo da se ispostavi da su najnovije procene MMF-a da će kineski privredni rast ove godine iznositi 6,5 odsto, suviše oprezne. Međutim, čak i Kina ima svoje probleme. Možda će za tri četvrtine rasta biti zaslužna potražnja države, naročito ona koja je podstaknuta izgradnjom infrastrukture. Nema razloga za optimizam: Kada se sve ovo ima u vidu, optimizam brzo iščezava. Najgore je prošlo samo u najužem smislu da je putanja globalnog kolapsa dostigla vrhunac. Zahvaljujući ogromnim – i neodrživim – fiskalnim i monetarnim transfuzijama, proizvodnja će se neminovno stabilizovati. Ali po mnogim aspektima, predstoje nam crnji dani. Većina bogatih zemalja će dostići dvocifrene stope nezaposlenosti koje će se zadržati na tom nivou. Moglo bi doći do deflacije – što je strašna bolest u dužničkim privredama – budući da ekonomska kriza utiče na smanjenje cena i plata, naročito kada se zna da je inflacija već smanjena zahvaljujući padu cena goriva. Državni dug će se povećati zbog slabog privrednog rasta, dugotrajnih stimulativnih mera i porasta cena raščišćavanja finansijskog haosa. Članice OECD-a počele su krizu sa dugovima koji su u proseku iznosili 75 odsto BDP, a do 2010. godine taj procenat će iznositi 100 odsto. Rezultati jedne analize pokazuju da bi stalna slabost do 2014. godine mogla povećati procenat duga najvećih privreda na 140 odsto. Početak priprema za sledeću deceniju: Dobro došli u doba smanjenih očekivanja i stalnih opasnosti; svet u kome političari moraju da balansiraju između imanentne pretnje od deflacije i otklanjanja (opravdanih) strahova investitora da bi povećanje državnih dugova i ogromna monetarna relaksacija mogli izazvati veliku inflaciju; nepoznati svet u kome državni krediti dostižu razmere kakve nisu viđene još od Drugog svetskog rata, kada se kontrolama kapitala osiguravalo da štednja ostane kod kuće. Kako da se nosimo sa ovim opasnostima? Sigurno ne tako što ćemo se hvatati za deliće dobrih vesti. To bi u ovom trenutku samo moglo da uzrokuje manju aktivnost. The Economist