Lepota užasa

Ova “lepota užasa” nije apokaliptična. Predskazivanje strašne budućnosti, one koja tek treba da se desi, i svedočenje o grozoti onoga što se događa, to su različite stvari. Miloš Šobajić nije prorok. On je prezreo draži zastrašivanja. Za njega pakao nije nešto što nam preti. Užas “večnog ognja” je naša realnost. Strašno je ako to ne vidimo. Smešno bi bilo uplašiti se zbog toga, jer je kasno za strah. Ovakvim rečima mogao bi se dočarati utisak koji obuzima svest posetilaca Šobajićeve niške izložbe. Kako bi drugačije reagovao čovek koji se nađe među figurama obezglavljenih džinova koji se batrgaju, sapeti svojim prosutim crevima? Taj košmar “poslednjeg koraka” zgrušava se u prizorima na oslikanim platnima velikog formata, pomeren iz realnog prostora u fiktivnu dubinu bez horizonta, zakrčenu čerecima ljudskog mesa. Zanemeli posmatrač pošteđen je užasa čina kasapljenja tela, ali ne i groznijeg osećaja da je telo još uvek živo... Rečima se ne može dočarati pravi izgled Šobajićevih skulptura i slika. Wihov opis stvara predstavu odveć brutalnih prizora kakvi se, prosto rečeno, ne mogu gledati. Viđeni u stvarnosti, ti eksponati proizvode upravo suprotnu reakciju: posmatrač je, odnekud, opčinjen njihovim izgledom! Tu kao da se ponavlja svima znana prirodna pojava po kojoj se u prizorima velikih katastrofa čudesno pojavljuju konture veličanstvene lepote... Treba imati moć kojom se, posredstvom medijskog izraza, prevazilaze brutalizam i trivijalnost ordinarne zbilje. To je ono u čemu se Šobajićev likovni jezik razlikuje od stereotipa “recentnog” tautološkog reizma, prostog poistovećivanja puke stvari i predmeta umetnosti. Neiskazana fizička rugoba koja je tim jezikom “opisana”, na prividno paradoksalan način emanira jako estetsko dejstvo. Za Šobajića, taj estetizam nije značajan sam po sebi, već je od važnosti njegova simboličko metaforička delotvornost. Tek u takvoj formi posredovanja, sadržaj “onoga što je umetnik hteo da kaže” lišava se prostote prizemne reference... Šta je, dakle, uzrok nastanka šobajićevske “lepote užasa” u svetu? To je nikad dovoljno nesagledana i neshvaćena istina da je sudbina “palog čoveka” njegovo vlastito delo. On sam je egzekutor destrukcije vlastitog bića, sa posledičnim spoljnim konsekvencama u završnom posrtanju pred poslednji korak. Način na koji Šobajić iskazuje takav sud nije kritički – jer, kasno je za kritiku i kajanje. Nema tu ni “angažovanog” zagovaranja utopijske iluzije o mogućnosti “pozitivne promene postojećeg”. Ne treba lamentirati zbog neveselog saznanja da umetnost ne može promeniti svet. Kad je već tako, onda ne vredi tražiti od umetnosti da se menja radi sveta. Šta će se postići njenim “pretvaranjem estetskog u društvenu akciju”? Šobajić teži onom najvišem što umetnost daje čoveku, sažetom u tri reči: moći videti sebe. Šta potom, kuda, kako zar, zašto, da li – to su pitanja na koja posetilac ove izložbe neće naći odgovor. Ne zato da bi bio ostavljen u dilemi, već stoga što se to ne traži od umetnosti.