Akademijin dizdar

Naslov i podnaslov teksta koji sam objavio u NIN-u, br. 3045, nisu moji već redakcijski, te su stoga insinuacije Miloša Blagojevića i Vasilija Krestića o „pijaci” u Akademiji i mom „sistematskom uništavanju” besmislene, jer nisu potekle iz mog pera. Moj naslov je bio drugačiji. Akademik Blagojević tvrdi da su u tekstu u kojem sam ga spomenuo „isprepletene istine i neistine”, ali ne kaže ni šta su istine ni šta su neistine. Nisam sporio naučnu vrednost Maksimovića i Spremića, niti sam zamerio Blagojeviću na lobiranju, već sam ukazao na manir kako se za pojedince priprema ili osporava put za izbor u SANU, a on se zove, po Krestiću, namicanje glasova. Sam akademik Blagojević priznaje: „Tačno je da sam razgovarao o predloženim kandidatima sa akademikom Vasilijem Krestićem i tačno je da sam mu tada saopštio svoje pozitivno mišljenje, kako prof. dr LJ. Maksimović i prof. M. Spremić zaslužuju da budu izabrani za članove SANU zbog svojih naučnih dostignuća”. Akademik hoće da nas uveri da Krestić nije znao ko su Maksimović i Spremić, sa kojima je radio najmanje tri decenije na Filozofskom fakultetu, pa je Blagojević morao potanko da mu objašnjava njihova naučna dostignuća. Dakle, o njima je znao sve i pre Blagojevićevog dolaska, te je ova poseta, kojoj sam prisustvovao, imala samo jedan cilj – da obezbedi njegov glas. *** Akademik Krestić piše da LJušić „izmišlja optužbe” i „daje prazne ocene o SANU”, a da u svom odgovoru nije ni pokušao da ospori ijedan moj navod. Odgovorno tvrdim da su citirane reči pouzdano zabeležene i tačno navedene, budući da sam, ipak, ponešto od njega naučio. Da je zaista tako služi kao dokaz prethodno priznanje akademika Blagojevića. Naglašavanjem da mi ne može namaći toliko glasova koliko ih ja mogu izgubiti, neposredno potvrđuje smisao moje tvrdnje: u SANU se ulazi manirom namicanjem glasova, a ne postignutim naučnim rezultatima. Nušićevska je tema Krestićevo namicanje i odmicanje glasova za celu Akademiju, i kada bi se sakupile istinite anegdote o tome, dobili bismo vrhunsku pozorišnu intelektualnu komediju. On priznaje da je moj istoriografski rad nesporan. Navodim njegove reči, koje bacaju u zasenak sve što je potom napisao o meni: „cenio sam njegovu marljivost i njegovu naučnu produkciju” i, dodao, da sam bio „kandidat koji nije naučno sporan”! Ako je tačno ovo iskreno priznanje, šta je onda sporno? Živeo sam u uverenju da član SANU postaje onaj ko „nije naučno sporan”, a ne onaj kome se lobiranjem može namaći više glasova. Moj profesor priznaje da mi je pisao referate za izbore u sva univerzitetska zvanja (docent, vanredni profesor, redovni profesor) i za dopisnog člana SANU i svi su bili izuzetno pozitivni, kako o mojim delima, tako i o radu sa studentima i o ličnosti. Verujem da ih je pisao savesno i iskreno, te se pitam ko ga je mogao prisiliti da iznese toliko pohvala o kandidatu za kojeg piše da „nema ni najnužnijeg društvenog šlifa”. Nesporna je činjenica da u Odeljenju istorijskih nauka SANU nisam prošao, ne zbog naučnog rada i neobuzdane prirode, već nečeg drugog. Znamo to obojica! Kroz kakva Krestićeva sita i rešeta prolaze kandidati pri izboru za Akademijina zvanja? Otužna je priča kako je, na njegov predlog, naša komunikacija sa Vi prešla na Ti. Prema svim članovima SANU bio sam pažljiv i nikada i nikome nisam se prvi obraćao sa Ti. Mnoge akademike poznajem godinama, sa nekima sam radio na fakultetu, sa nekima sam u prijateljskim odnosima od DEPOS-a, i ne mislim da je ružno što sam prihvatio neposredniji i prisniji vid saradnje i opštenja. Uveren sam da će svako ko nas poznaje, prepoznati smisao i prozirnost namere u vezi sa psovkom koju mi je pripisao. Ako prihvatimo njegovu tvrdnju da sam svađalica „nekultivisane prirode” i da sam zbog Ti propao na izborima za dopisnog člana SANU, onda je to, nesumnjivo, jedinstven slučaj u ovoj instituciji od uvaženja. Stoga se pitam da li on od SANU, priznate naučne ustanove, pravi dom za lepo vaspitanje? Krestićeve neprimerene reči o mom vaspitanju opovrgava slučaj jednog dopisnog člana, inače velikog znalca, najdarovitijeg i najtalentovanijeg povesničara među novovekovcima. Iako mlađi, bio je i njemu uzor, svojom marljivošću i produkcijom, nespornim talentom i na daleko čuvenim staranjem o mlađem naraštaju. NJegovo unapređenje za redovnog člana SANU zaustavljeno je iz političkih razloga, samo zato što je bio pristalica Ivana Stambolića i što je, po njegovim merilima, bio nepokoran i neposlušan. Da je i politika bitan činilac u izboru akademika, uverljiv je dokaz poslednji pad jednog kandidata Crnogorca, kome su okrenuli leđa činom odvajanja Crne Gore od Srbije. I to se, po Krestiću, zove Akademijino naučno sito! U Akademiju se ulazi ili pada i iz drugih razloga. Lep primer je jedan Krestićev parnjak, da upotrebim njegov izraz, redak gospodin među akademicima, izabran za dopisnog člana tek u 70-oj godini života! A njegova naučna dela spadaju u sam vrh srpske istoriografije, ne zaostaju za njegovim, a u mnogo čemu i prednjače. NJemu, uz bok, na prethodnim izborima, 2003, stojala je Borislava Lilić. Da li iko zna ko je ona, taj uvaženi i ovogodišnji kandidat za dopisnog člana SANU. Napominjem da ova polifonija među istoriopiscima koji se bave novovekovnom povešću u Odeljenju istorijskih nauka SANU nije svojstvena medijevistima, gde, ipak, postoji neki red i dostojanstvo. Na rad ostalih Akademijinih odeljenja ne želim da se osvrćem. Reč dve o logici i poštenju akademika Krestića. On piše da se „razorna i rušilačka priroda” LJušića ispoljila od kada je postao direktor Zavoda za udžbenike i od kada „se vinuo u politiku”, te je „dobro prepoznata od članova Odeljenja istorijskih nauka i zbog toga je LJušić morao da propadne na svima izborima na kojima sam ga kandidovao”. On me je kandidovao 1997, 2000. i 2003. godine, a postao sam direktor Zavoda tek 2004. godine. Kako su članovi Istorijskog odeljenja SANU mogli da znaju 1997. i potonjih godina, kakvo će biti moje ponašanje 2004, i to ne samo kao profesora Filozofskog fakulteta već i kao direktora Zavoda za udžbenike? Kako je moguće da je neko propao na izborima 1997, 2000. i 2003. na osnovu ponašanja iz 2004? Suština ove neprimerene optužbe nije samo u onome što je rečeno već i u onome što nije rečeno, a to što nije rečeno je sledeće. Posetio me je u Zavodu za udžbenike dva puta, odmah po mom postavljenju za direktora, i zatražio jednu teško ostvarivu uslugu. Pružila mi se prilika da i ja njega zamolim za strpljenje, ali uzalud, buknula je, na čas, njegova majstorski skrivana nasilnička priroda. Sramota me je da napišem šta sam sve tada čuo od ovog surovog Akademijinog dizdara. Dakle, reč je o porodičnom problemu, te ovu akademikovu namernu zamenu istoričara akademika i mene navodim samo da bih upotpunio sliku o Krestićevom habitusu i njegovom „istinitom” kazivanju. Krestić navodi da sam, postavši redovan profesor, „ispoljio jednu dotad vešto prikrivanu osobinu” – ličnosti destruktivne i razorne prirode. Nisam bio svestan svoje veštine prikrivanja, te se više i ne čudim kako je ona mogla da promakne njegovom uvek budnom oku, i na Filozofskom fakultetu i u Akademiji. Smisao ove polemike nije u onome što je napisano, već u onome što će jednoga dana biti dopisano, u neka sigurnija vremena.  Radoš LJušić