Glavno i sporedno

Ponovno izvođenje u Beogradu, posle više od tri decenije, Pirandelovog komada “Henrik IV”, jednog od remek-dela iz dramskog opusa velikog italijanskog pisca, koji je, u prvoj poloviniXX veka, izmenio moderno evropsko pozorište, i još uvek na njega presudno utiče, mora se i pohvaliti i podržati.

Ali, odluka pozorišta da se ta drama prikaže na kamernoj sceni, s radikalno podmlađenom glumačkom ekipom, otkriva i mnogo šta drugo. Ona pokazuje da se kod nas pri vođenju repertoarske politike vrlo teško razlučuje glavno od sporednog, čemu valja posvetiti najveću pažnju, a šta se može zapostaviti. Otuda i utisak da je Pirandelu pristupljeno s podozrenjem, s oklevanjem, s nedoumicom da li će izvođenje “Henrika IV” dobiti odgovarajući publicitet, imati povoljan komercijalni efekt.

Ma šta bio uzrok, i teatar gde je komad igran, i reditelj Dušan Petrović koji ga je preneo na scenu, tim potezom su Pirandelove pretenzije snizili čak za oktavu. Oživljen na skučenoj podrumskoj sceni, u tek markiranom dekoru, pod statičnim osvetljenjem, Pirandelov prikaz sukoba između stvarnosti i iluzije, koji se okončava pobedom druge nad prvom, ali i života koji nalikuje na maskaradu, u kojoj su obrazine stavljene na ljudska lica stvarnije od samog čoveka, izgubio je čitavu jednu dimenziju. Da je postavljen na veliku, glavnu pozornicu, gde pozorišna mašinerija može da dejstvuje svom snagom, u salon letnjikovca koji predstavlja veličanstvenu prestonu dvoranu Henrika IV u dvorcu Glosar, sve bi, možda, ispalo drukčije. Na simuliranom istorijskom fonu, taj konflikt, kao i opis ljudske sudbine, imali bi, najverovatnije, i dvosmislenost, i zagonetnost, i monumentalnost, svojstva na kojima Pirandelo toliko insistira.

Ovako, komad je transformisan u bizarnu, kamernu psihodramu, u kojoj grupa rimskih aristokrata pokušava da izleči jednog svog člana, koji je, dok je učestvovao u nekoj pozorišnoj igri s istorijskim sadržajem, doživeo udes na jahanju, posle čega je počeo da živi u iluziji da je nemački car iz XI stoleća, pa je potom, kad se oporavio, odlučio da i dalje glumi ludilo kako bi i pred sobom, i u očima drugih zadržao predstavu o sopstvenoj veličini. Još gore od te redukcije je što su svi likovi aristokrata, s izuzetkom Matilde Spine, koju je dobro igrala Tanja Bošković, bili malokrvni i bledunjavi, stereotipizirani i nezanimljivi. To je dovodilo do toga da figura Henrika IV isuviše dođe u prednji plan; a pošto je on neuporedivo više kontemplativan ljudski tip no čovek od akcije, zato što postaje delatno dramsko lice uglavnom kroz refleksivne ispovedne iskaze, predstavi je pretila opasnost da bude preterano retorična.

Na sreću, Tihomir Stanić, u ulozi Henrika IV, sprečio je, svakako i uz pomoć reditelja, da ona postane takva. On je glumio veoma dobro, umeo je da izbegne deklamatorski ton, uspevao je da iza svake izgovorene reči naslućujemo i poneko duboko, složeno osećanje, dramatično stanje svesti junaka koga je igrao. U njegovom tumačenju, Henrik IV bio je živ, konkretan organizam; nije ličio na pozorišnu lutku koja samo ilustruje autorove teze. Nekako mlitav u prerušavanju, s grotesknim ispadima u ponašanju, u osnovi i pomalo jurodiv, taj Henrik IV je delovao kao osoba za koju je moć samo sredstvo da se pobegne iz stvarnog života.

Čak i tako izveden, s vidnim nedostacima, s jednim glumcem koji naprosto briljira u predstavi, Pirandelov “Henrik IV” se pojavio u pravom trenutku da produbi odnos naših gledalaca prema pozorištu, da im pokaže čemu bi ono moralo uvek da teži.