Šta je suština vladavine

U crkvi Santa Kroče u Firenci nalazi se spomenik Makijaveliju. I natpis: Tanto nomini nullum par elogium, što bi značilo: „Nijedan hvalospev nije dovoljan za ovog velikog čoveka”. Ipak, 14 godina pre smrti (1527), Makijaveli je bio na mukama: urotio se protiv Medičijevih koji su, braneći se španskim oružjem, došli glave Republici Firenci. Imao je sreće, i samo su ga prognali: nekadašnji državni činovnik nije smeo da kroči u centar moći, palatu Vekio, niti da napusti tlo Firence. Povukao se na svoj skromni posed u Santa Andreji, u Perkusini. Ovde, u vinogradima Kjantija, nekoliko kilometara od Firence, danas je gotovo sve u znaku Makijavelija. Restoran, hotel, pansioni – sve nosi njegovo ime. Ko razmeni par ljubaznih reči sa Gvidom Falkoneom, šefom restorana, obezbediće obilazak pažljivo restaurirane vile velikana. Radna soba ima šest kvadratnih metara: na pisaćem stolu preko puta ogromnog kamina, Makijaveli je stvarao čuveno delo Il Principe (Vladalac). Sa prozora je mogao da gleda voljenu Firencu, grad koji mu je, pod vladavinom Medičijevih, oduzeo službu i slavu. Zašto se Makijaveli, s punim pravom, može smatrati osnivačem političke nauke? Zar Aristotel nije bio prvi koji je razmišljao o oblicima vladavine, kako nastaju i nestaju – o despotiji, oligarhiji, republici. Ili, 200 godina nakon Makijavelija, Šarl de Sekonda, poznatiji kao Monteskje, koji je diskutovao o uticaju klime i geografije na razvoj političkih sistema. Zar to nije učinio i Platon u najznačajnijem delu Država? Ovi veliki i najveći, pripadaju carstvu političke filozofije koja se bavi dobrim, istinskim i uzvišenim u politici, dakle vrednostima. Politička nauka ima drugi zadatak. Ona želi da zna šta i zašto – a ne šta bi trebalo da bude. Ona sakuplja činjenice kako bi ih uzročno povezala – posle A dolazi B – ne da bi ih proklela ili hvalisala. Platon i sledbenici govorili su o dobroj državi, politolozi žele da znaju kako vlast funkcioniše. Naravno, i Makijaveli se bavio smislom i ciljem politike. Inače ne bi u knjizi delio dobre savete svom vladaocu Đulijanu II Medičiju – niti napisao Discorsi, zrelije i mirnije delo, naučne rasprave o prvih deset knjiga Tita Livija koje pevaju pesmu nad pesmama republici, preteči demokratije. Ali kako je i napisao u egzilu 1513, u često citiranom pismu Frančesku Vetoriju: „Bavio sam se pitanjem šta bi bila vlast, na koji način i kako se stiče, kako je zadržati i kako je nikada ne izgubiti.”(Pismo prvi put na srpskom čitalac ima u prilogu.) U središtu je stajala moć – a ne moral, vera ili telos („cilj“). Makijaveli je želeo da obrazloži tehniku i suštinu vlasti i to je ono što je originalno. I ujedno početak političke nauke. Svakoj nauci treba temelj, koncept koji dozvoljava posmatranje i ispitivanje. Hemija ima elemente i valence. U fizici se sve vrti oko mase i energije, prostora i vremena – varijabli koje se bar principijelno mogu vezati za brojeve. Ekonomija pokušava da svede privredno ponašanje miliona na zajednički imenilac, na novac kao platežnu jedinicu, gradeći ekonometrijske modele. „Platežna jedinica” političke nauke je moć. Ona želi da odgovori na ključno pitanje politike, koje je američki politikolog Harold Lasvel šturo sažeo u poznatoj rečenici: Ko šta dobija, kada i kako? Moć umesto morala – ovakvo predstavljanje politike nije baš proslavilo Makijavelija, a pogotovo ne u Nemačkoj gde još od Kanta i Hegela preovladava idealno shvatanje politike. Ironija se pobrinula da upravo Fridrih Veliki (tada je još bio mladi krunisani princ) sastavi grubu polemiku protiv Makijavelija, Anti-Makijaveli, koju je anonimno izdao Volter. „Veličina jedne zemlje“, ljutio se 1740. mladi Fridrih „ne donosi (vladaocu) čast; nekoliko milja više zemlje neće ga proslaviti“. To je bio isti onaj Fric koji je nekoliko meseci kasnije, odmah nakon krunisanja, oteo Šleziju od Marije Terezije, od Austrije. A zašto? „Le désir de faire parler de moi“, odgovara on u Histoire de mon temps – ukratko: žudnja za slavom. Potom, u Anti-Makijaveliju: „Kada bi se od Makijavelija zahtevalo da u školi za zlikovce podučava poroke, ili da podučava neverstvo na univerzitetu izdajica, ne bi bilo nikakvo čudo da on raspravlja o takvim temama; on sam govori svim ljudima (...). Šta je sramotnije i besramnije nego ih podučavati neverstvu?“ Fridrih II je ušao u istoriju, Makijaveli je iz nje prognan: Veliki Fric je saveznike menjao poput iznošenih perika, izdavao ih je, pa ih ponovo grlio – na primer, smrtnu neprijateljicu Mariju Tereziju sa kojom je u ratnom zatišju čak delio Poljsku. Fridrih se ponaša kako Makijaveli piše; ipak, Makijaveli ima mnogo lošiju reputaciju od ovog Prusa koji se sve do smrti neprestano borio ne bi li osvojio ono što želi ili da zadrži ono što je osvojio. U svakom slučaju, Makijaveli je bio licemeran jer je ponovo pokušao da se dodvori Medičiju (Vladalac je jedna vrsta molbe za ponovni prijem u službu, posvećena Đulijanu). Fridrih II je ušao u istoriju kao „Veliki“. Ipak, usamljenik iz Santa Andreje, odakle je smeo da posmatra Firencu, ali ne i da kroči u nju, proklet je u elizabetskoj literaturi kao „murderous Machiavelli“, jezuiti su ga nazivali „đavolji drug“. Filozof Bertrand Rasel okarakterisao je uputstvo za vlast kao „Priručnik za gangstere“. Ovde je agitprop zamenio analizu. Makijaveli nije bio izaslanik pakla. On je pokušao da obrazloži „praktične istine“, a ne da juri za nekakvim „fantazijama“, kako je opisao u svom projektu; želeo je jednu realističnu nauku o politici. U te „fantazije“ ubrajali su se metafizika, hrišćanska teologija i idealizam – stubovi srednjovekovne filozofije. Ali, Makijaveli se bavio čovekom onakvim kakav on jeste, ne kakav bi trebalo da bude. Ovaj nemilosrdni realista unapred počinje da stvara sliku o čoveku, koju mu rado spočitavaju kao cinizam: „ljudska želja je neutoljiva“, te je čovek stoga „konstantno nezadovoljan“. Iz ovoga proističe pohlepa za posedom, slavom i moći – ali i nemoral. „U suštini”, govorio je „ljudi su nezahvalni, neverni i dvolični; plaše se opasnosti i streme pobedi”. LJubav? „Ovi okovi obaveze raskomadaće te jadne kreature, kad to njima odgovara”. Kako te kreature mogu da se uklope u zajednicu, a da jedni drugima ne naprave pakao od života? „Strah ih sputava – užas od kažnjavanja, koji nikada ne nestaje“. Svi totalitaristi bi odmah razumeli ovaj savet. Strah je bio instrument vlasti Staljina i Hitlera, kao i njihove mlađe braće, Franka i Musolinija. Strah, danas su to Kuba, Burma i Severna Koreja. Ili se pojavljuje u obliku muhabarat države, dakle, policijske države na koju se oslanjaju sve arapske vođe – u blažem obliku u Jordanu, u žešćem obliku u Siriji. Kod Makijavelija je strah, međutim, samo deo moći – zbog čega ga ne smemo posmatrati kao preteču totalitarista. Moć, a ne strah, jeste temelj svih vladavina, ali ona je kompleksno „dobro“. Ako ju je vladalac osvojio, šta mora da radi? Makijaveli unapred prezentuje krajnje moderno saznanje, koje se dobro uklapa u agendu za 2010 : „Nijedan poduhvat nije teži ni nezgodniji od pokušaja da se stvori novi poredak. Reformatoru su neprijatelji svi koji profitiraju od starog, a samo su mu mlaki branioci oni koji bi mogli da izvuku dobit iz reformi“. Jer ljudi „veruju u novo samo ako su ga i sami doživeli“. Šta treba učiniti da se moć zadrži? Evo rečenice čiji prvi deo često citiraju kolumnisti, kada žele da daju dobre savete novom predsedniku vlade: „Osvajač mora u jednom mahu počiniti sve okrutnosti, kako ne bi morao svakog dana da počinje iz početka; na taj način može umiriti ljude i pridobiti ih dobrim delima“. Ova bi trebalo, međutim, „iznova pokazivati, kako bi bila sve ukusnija“. To nam, takođe, poručuje moderna terapija ponašanja: da bismo zadržali pacijenta, moramo ga stalno hvaliti. Makijaveli je, takođe, i tvorac populizma. Vladalac ne treba da vlada služeći se samo strahom, već da se „stalno trudi u korist naroda“. Zar to nije recept savremene politike? Svaki demokratski predsednik vlade deli poklone pre i posle izborne kampanje; čak i autoriteti poput Huga Čaveza ili saudijskog kralja Abdulaha poklanjaju milijarde. Jer: „prijateljstvo naroda“ bi bilo kritično; „u suprotnom, nema ničeg na šta se on može osloniti u lošim danima“. Kada mase cene vlast vladaoca „uvek će mu ostati verni“. On treba i da se izbori za svoje ratove, a da ne „optereti suviše“ svoje podanike. Modernije rečeno: ratove treba voditi tako da narod ništa ne primeti, kao danas u Iraku – nema povećanja poreza, nema vojne obaveze. Vladalac može da vežba budžetsku disciplinu, ali da sa druge strane izbegava raskoš i rasipništvo. Da li je strah bolji od privrženosti? Oboje su dobri, ali ako već ne može da pridobije ljubav naroda „vladaoca bi trebalo da se boje, kako bi izbegao mržnju.“ A ako nekome oduzme život? To sme da uradi ako ima dobar i razborit razlog. Ali nikada ne bi trebalo da „napada posed drugoga“ – ni iz moralnih, ni iz krajnje praktičnih razloga, „jer ljudi pre zaboravljaju smrt svog oca nego gubitak svog nasledstva. „Griža savesti je znak konfuzije i slabosti“: Jasna hijerarhija vrednosti: mač je nekada i opravdan, pljačka nikad. Sve ove mudrosti vladanja Makijaveli izvodi iz iskustva – uz brojne primere iz istorije, od Aleksandra i Darija, preko Rimljana, pa sve do renesanse. Po današnjim merilima, metoda je gruba; Makijaveli nije poznavao ni korelaciju, ni regresiju; on istražuje činjenice koje odgovaraju, ali ostavlja oprečnosti po strani. Pa ipak, ovaj mislilac je oličenje početka političke nauke jer ne gradi katedralu ambicioznih misli na temelju neproverenih pretpostavki iz pukih zaključaka, već stavlja jedan činjenični kamen na drugi. Moć je poput maltera koji sve drži zajedno – skelet teorije političke nauke kao realno postojeće države. Šta je onda moć? Najbolji odgovor je: snaga koja drugog navodi da nešto učini ili da dopusti ono što bi inače uskratio. Ova snaga dolazi iz nekoliko izvora: autoritet i ugled, nagrada i mito, strah i iznuda, primoravanje i nasilje. Ipak, u krajnjoj konsekvenci, moć proizlazi iz sposobnosti za nasilje Da li je Makijaveli, dakle, krvoločni teoretičar, preteča Hajnriha Himlera? Ništa apsurdnije od toga. Kako piše jedan od najpoznatijih poznavalaca Makijavelija, Šeldon Volin sa univerziteta Prinston, njemu je mnogo više stalo da osnuje „ekonomiju nasilja“, „nauku o kontrolisanoj primeni moći“. Moderna država je u ovom smislu „makijavelistička“. Kod nasilnih demonstracija, recimo, policija se najrađe odlučuje na zastrašivanje ili potiskivanje; nasilje gde se gube životi praktično više ne postoji. Demokratska država, spolja gledano, barem više ne vodi totalne ratove; nasilje ostaje u granicama, kao u Avganistanu ili Iraku. Makijaveli u Raspravama (Discorsi) piše: „Prekoravati treba onog čoveka koji koristi nasilje kako bi pokvario stvari, a ne onog koji pokušava da ih izleči“. I: „Što je njegova okrutnost veća, to je njegova vladavina slabija“. To je gvozdeni jezik realizma ali koji ipak, po Maksu Veberu, daje etiku odgovornosti: razmisli o posledicama svojih dela. Nova nauka bi trebalo, analogno sa medicinom, da prepiše preciznu dozu nasilja koje će održavati politički organizam. Ponekad, kada se haos ionako ne može zaustaviti, mora se primeniti šok terapija – kratka, ali žestoka. U lakšim slučajevima može pomoći i samo pretnja. Ni u kom slučaju vladalac ne bi smeo da prekomerno i uvek iznova poseže za nasiljem; to bi mu donelo još goru pobunu očajnika. Ali ni lekar ne bi smeo da bude bez jakog uverenja, piše Isaja Berlin, filozof sa Oksforda, u članku The Question of Machiavelli. Zbog toga bi on morao biti spreman da „sagori i amputira, ako to bolest zahteva. Griža savesti je znak konfuzije i slabosti; ona proizvodi najlošiji od svih svetova”. Da li je makijavelizam zaista toliko nemoralan? Onda bi to bila i hirurgija gde hirurg odstranjuje kancerozna pluća, kako bi spasao čoveka. Sam Makijaveli ovako odgovara na pitanje u Raspravama: „Vladalac ne treba da prezire moralne propise kada može da ih izvršava, ali bi trebalo da zna kako da se vlada sa zlom kada je primoran na to“. To je fino uravnoteženo ali ne i „pakost“, koju mu sa zadovoljstvom mladi Fridrih pripisuje na svakoj strani Anti-Makijavelija. Ako se raspadne država, onda okrutnost više ne poznaje granice: Makijaveli je bio prvi koji je tako rigorozno razdvojio privatni moral od „višeg državnog razloga“: „Država i narod slede drugačije principe od pojedinaca“. Čovek može biti dobar i plemenit kada je očuvan poredak koji štiti. Ali država mora sama da se pobrine za sigurnost – što se desilo tek oko 1500. godine u Italiji. To je bila Makijavelijeva epoha – procvat renesanse, horor u političkom smislu – kada je Italija bila igračka velikih sila pre svega Francuske i Habsburgovaca, kada su strane vojske pustošile Firencu i čitavu zemlju, a gradovi-države sklapale paktove sa neprijateljima i međusobno ratovale. To nije bilo vreme platonskih dijaloga ili sholastičkih diskursa. Makijaveli je otuda u Raspravama sa neponovljivom hladnoćom pisao: „Kada preživljavanje zemlje visi o koncu ne bi smela da prevladaju razmišljanja o pravdi i nepravdi, ljudskosti i svireposti, slavi i beščasti. Jedino pitanje mora da bude: „Šta spasava život i slobodu zemlje?“ Tada cilj opravdava sva sredstva. Ako se država raspadne, kao nekada u Italiji – vidi Angolu, Kongo ili Ruandu – svirepost više ne poznaje granice. Budući da Evropa uživa u najdužem miru svih vremena, postaviti samo golo pitanje egzistencije danas prouzrokuje neizreciva gnušanja. U Makijavelijevo vreme Italijani bi uglavnom odgovorili u ovom smislu: bez sigurnosti u slobodi sve drugo je ništa. Ni robovi ni mrtvi ne mogu da delaju moralno, jer moral pretpostavlja slobodnu volju, pa tek onda egzistenciju. Dakle, moć mora biti ta koja čuva oba. Stoga stoji u Makijavelijevom pismu Frančesku Vetoriju iz decembra 1513. godine, iz egzila u Santa Andreji koji se danas nalazi usred urednog vinograda na sunčanoj strani istorije, da je želeo da obrazloži „šta je vlast, kako se osvaja, zadržava i gubi“. Ipak, ovaj naizgled nemilosrdni tehničar moći, nije mogao ostati do kraja veran svom pozivu. U poslednjem poglavlju traktata Vladalac, strastveni lekar države je utihnuo; stupio je pasionirani patriota koji apeluje na Đulijanija: „stati na kraj pljačkanju i otimanju koja besne u kraljevini Napulj i u Toskani“. Sada bi bio momenat „jer Italija konačno može da nađe svog spasioca“. Na poslednjoj strani moralista Makijaveli citira Petrarkinu pesmu: /Vrlina protiv besa/ Uzeće oružje i bitka će biti kratka,/ Jer stara hrabrost/ U italskim srcima još nije umrla./ Hladni politikolog kao vatreni patriota? Ova mešavina pokazuje da ni politikologija, ni bilo koja druga društvena disciplina, nisu prosto samo nauke. Ideologija i predrasuda uvek će se iskrati, jer istraživač unosi vlastite strasti. To nije naučno, ali je neizbežno. Jer se politikolog, psiholog ili sociolog bavi čovekom i društvom, a ne molekulima i lancima DNK. Kod njih dobro i zlo, pravičnost i okrutnost ne igraju nikakvu ulogu. Die Zeit Sa nemačkog prevela Kristina Došen Prepiska Frančeska Vetorija i Nikola Makijavelija 1513. Nikolo Makijaveli Frančesku Vetoriju Firenca, 10. decembar 1513. Velikom firentinskom govorniku Frančesku Vetoriju, pri Uzvišenom Papi, njegovom zaštitniku i dobročinitelju. Poštovanom ambasadoru. „Božja milost nikada ne stiže suviše kasno“. Kažem to, jer mi se činilo da sam izgubio, ili barem zagubio Vašu milost, budući da mi dugo niste pisali, zbog čega sam se zamislio nad mogućim razlozima. Mnogi od njih su mi se činili nevažnim, osim onoga da sam Vas nekako obeshrabrio da mi pišete, jer sam napisao da nisam dostojan tumač Vaših pisama; znam da, osim Filipa i Pagola, niko od mojih nije video ta pisma. Poslednje Vaše pismo primio sam 23. prošlog meseca, sa radošću pročitavši da državne dužnosti obavljate u miru i redu; ja Vas ohrabrujem da nastavite tako, jer ko umesto da udovolji sebi udovoljava drugom, gubi svoje dobro, a drugi njegov trud ne cene. A pošto je Fortuna navikla da radi svašta, treba je ostaviti da čini što joj je volja, i biti miran i ne uznemiravati je, čekajući trenutak kada ona stvar prepušta ljudima; tada će Vama valjati da se više potrudite i budno pratite dešavanja, a meni da se maknem iz ove vile i kažem: evo me. Zbog toga ne mogu, u želji da Vam uzvratim ljubaznost, da napišem u ovom pismu drugo do kako teče moj život ovde, a ako Vi zaključite da treba da ga zamenim za Vaš, ja ću ga rado promeniti. Boravim u vili, ali budući da su se izdešavale sve one stvari, jasno je da nisam u Firenci proveo svih dvadeset dana. Svojim sam rukama počeo da gajim drozdove. Budio sam se pre zore, mazao se lepkom za ptice i izlazio s nekoliko kaveza na ramenu da sam izgledao kao Geta koji se iz luke vraća s Amfitrionovim knjigama; dnevno sam hvatao najmanje dva a najviše šest drozdova. Tako sam proveo čitav novembar; posle je ta moja razonoda, ma kako smešna i čudna izgledala, na moju žalost, prestala i evo kako je potom izgledao moj život. Budio sam se u zoru i odlazio u svoju šumicu iz koje sam uzimao drva i ostajao sam tamo po dva sata razmišljajući o događajima od prethodnog dana, provodeći vreme sa drvosečama, koji su uvek imali neku muku, ili među sobom ili sa susedima. I u vezi s tom šumom bih imao da Vam prepričam hiljadu zanimljivih zgoda koje su mi se dogodile i sa Frozinom da Pancanom i sa drugima koji su odavde drva uzimali. Jedan od slučajeva je i taj s Frozinom koji je uzeo nekoliko gomila drva, a da mi ništa o tom nije rekao, i kada je došlo vreme da plati, pokušao je da zadrži 10 lira rekavši da mu ja tu sumu dugujem ima već četiri godine, otkako me je pobedio kod Antonija Gvičardinija. Ja se tu potpuno razjarim; spremao sam se da kočijaša koji je za njega prevozio optužim za lopovluk, kada se umešao Đovani Makijaveli i izdejstvovao dogovor. Batista Gvičardini, Filipo DŽinori, Tomazo del Bene i drugi neki građani, dok je taj severac duvao, uzeli su mi gomilu drva. Ja sam ih obećao svima, i Tomazu sam poslao jednu gomilu, ali je u Firencu stigla samo polovina, jer su došli da je podignu i on, i žena i sluga i sinovi, i svi su izgledali poput Gabura kad četvrtkom sa svojim momcima mlati vola. Tako da sam, kada sam video ko će iz svega toga da izvuče zaradu, drugima rekao da nemam više drva; na to su se svi počeli žaliti, a naročito Batista, koji ovaj događaj svrstava uz svoje najveće nesreće u Pratu. Posle šume idem do jednog izvora, a odatle i do mesta na kome posmatram ptice. Uvek nosim neku knjigu, bilo Dantea, bilo Petrarku, ili nekog od manje poznatih pesnika, poput Tibula, Ovidija i sličnih: čitajući o njihovim ljubavnim strastima i njihovim ljubavima, prisećam se svoje i uživam u toj misli. Posle idem u krčmu, razgovaram s namernicima, pitam ih za novosti iz njihovih mesta, i tako doznajem mnogo toga, učim o različitim ukusima i nadama ljudi. U međuvremenu dođe i vreme ručku, pa se sretnem sa družinom i jedemo onu hranu koju ova siromašna vila i skromni prihodi mogu da nam priušte. Nakon ručka vraćam se u krčmu, u kojoj, po običaju, zatičem krčmara, mesara, mlinara i dva ciglara. S njima se zamajavam ceo dan igrajući karte, i odatle nastane hiljadu zamerki, svađa i nedostojnih reči, i iako se svađamo oko sitniša, vičemo tako da nas čuju sve do San Kašana. Tako, izmešan sa tim vašima, nastojim da vežbam mozak i izbacujem svu gorčinu koju osećam zbog svoje sudbine. Uveče se vraćam kući, odlazim u pisaću sobu, i tamo skidam svakodnevnu odeću, punu blata i prljavštine, i oblačim carsko i papsko ruho; obučen kako dolikuje odlazim u drevne palate drevnih ljudi i od njih ljubazno ugošćen hranim se onim što je samo moje i za šta sam rođen; razgovaram s njima i pitam da mi objasne svoje postupke; a oni mi ljubazno odgovaraju; i četiri sata prođu a da ja nijednom ne osetim dosadu, zaboravljajući sve muke, ne plašeći se siromaštva, ne drhteći pred smrću: sav se kod njih prebacim. A pošto je Dante rekao da nema znanja ako se misao samo čuje ali kasnije zaboravi, zabeležio sam ono što sam tokom razgovora s njima naučio i sastavio sam tekst naslovljen De principatibus, gde se udubljujem, koliko mi moje sposobnosti dopuštaju, u tu temu, diskutujući o tome šta je vladavina, na koje vrste se deli, kako se stiče i kako održava i zbog čega gubi. A ako Vam se ikada dopadalo ijedno moje piskaranje, i ovo će Vam sigurno biti po volji; svaki bi vladar, naročito ako je mlad, trebalo da ga prihvati; ipak, ja ga sastavljam za Veličanstvenog Đulijana. Filipo Kazavekja ga je pročitao; on će o tekstu moći da Vam kaže više i detaljnije, kao i o razmišljanjima koja sam tamo izneo, iako i dan danas nastavljam da dodajem i popravljam tekst. Vi želite, uzvišeni predstavniče, da ja napustim ovaj život i dođem da u Vašem s Vama uživam. Ja ću to svakako da učinim, ali ono što me trenutno zaokuplja je ovaj moj posao koji ću za šest nedelja privesti kraju. Ono što me muči je što je tu i Soderini, i ako bih prolazio tuda, morao bih i njega da posetim i sa njim govorim. Plašim se da bih u povratku, umesto kući sjahao u zatvor, jer iako je njegova vlada još uvek stabilna i sigurna, nova je i zbog toga sumnjiva, a ne fali ni mudrijaša koji bi zarad pozitivnog utiska, kao Pagolo Bertini, drugima sto za večeru postavili a nevolje ostavili meni da rešavam. Molim Vas da mi rešite tu muku, a ja ću onda u obećanom vremenu svakako doći da Vas posetim. Razgovarao sam s Filipom o ovoj knjižici i da li, po njemu, treba da mu je dam ili ne; a pošto smo zaključili da je valja dati, sad valja rešiti da li da mu je donesem sam ili da je pošaljem. Ako mu je ne dam, Đulijano je, po svemu sudeći, neće ni pročitati a onaj će Ardingeli profitirati od mojih muka. Sve me tera da mu ovu knjižicu dam, jer trošim svoj novac i ne mogu još dugo živeti ovako a da ne postanem prezren zbog siromaštva. Osim toga izgaram od želje da me Medičijevi uzmu u službu pa makar i da valjam kamenje; jer čak i ako posle toga ne pridobijem njihovu naklonost za to ću moći da krivim samo sebe; kada pročitaju ovu knjižicu shvatiće da sam petnaest godina proučavao veštinu državništva, a ne da sam ih prespavao ili proćerdao; a svakom bi trebalo da bude drago da može da se na račun drugog obogati iskustvom. U moju vernost ne treba sumnjati, jer, budući da je se nikad nisam odrekao, ne nameravam to ni sad da učinim; ko je bio dobar i veran četrdeset i tri godine, koliko ih ja imam, ne može da menja svoju prirodu; a o mojoj dobroti i o mojoj odanosti svedoči moje siromaštvo. Želeo bih stoga da mi Vi odgovorite šta mislite o ovoj temi, uzdam se u Vas. Sis felix. Dan H decembar 1513. Nikolo Makijaveli Firenca (Iz: Niccolò Machiavelli, Opere II (a cura di Corrado Vivanti), Torino 1999, str. 294-297.) Prevod s italijanskog Milana Babić