Belo, volim te belo

U poznatoj pesmi Mesečarska romansa, Federiko Garsija Lorka, španski i svetski pesnik, koga je ubio jedan fašistički general, poluidiot (zbog toga se i sam Franko razbesneo kao ris, ali nije nam poznato kako je završio nesuvisli general), peva kako voli zeleno... Zeleni vetar. Zelene grane. Konja u gori zelenoj... Lorkin refren Zeleno, volim te zeleno... postao je poznatiji od pravog naslova pesme i mi se samo toga sećamo, iz vremena kada je ovu pesmu recitovala Mira Stupica. Niko to nije umeo bolje. Lorka svoju mesečarsku zaljubljenost u zeleno nije morao da pravda. Hlorofil, koji prirodu boji u zeleno, sastavni je deo biljaka, pre svega listova i, kao antena koja žanje sunčevu svetlost, omogućava da se, fotosintezom, neorganske materije pretvore u organske. Na tome počiva život. Zelena boja lepa je i za gledanje, a odmara i umorne oči. Mislimo da je Lorka u svojoj Mesečarskoj romansi, posvećenoj zelenom (na grčkom, zeleno se kaže hlorofil), zaneseno pevao o lepoti zelene prirode ali i o suštini života, kojega bez zelenog ne bi ni bilo. Naša zelja ne oskudeva u zelenom. Ima šuma, ima voćnjaka (šljiva je sve manje), a kad padne letnja kiša, koja vredi tri careva grada, vojvođanskom ravnicom zatalasa se zeleno žito, povija se i levo i desno, kao politička pozornica u Srbiji, a deca onda kažu da to baba tera jariće. Nama nedostaje bela boja. Ona za život ljudi na planeti ne znači mnogo, osim ako ti ljudi nisu Srbi. Nama je bela važnija od svih boja, jer je šengenska lista bela. Dobro je da tih viza više ne bude, ali ponavljanje je majka dosade. A kad te stave na belu šengensku listu, onda možeš bez viza da putuješ u ujedinjene države Evrope. Možeš u Bugarsku, možeš u Rumuniju, možeš lepota da se nagledaš i okupaš u Crnom moru, kad smo već ostali bez plavog Jadrana. Kakvo je more kod Dubrovnika, na Babinom kuku, moj bato! Dobro, Bugari imaju najbolju bozu na svetu. I jeftinija je od francuskog šampanjca. Kad Bugarin, koji je član Evropske unije, popije bozu, on rukavom obriše brkove i ponosno kaže – Bulgarija, Bulgarija... Ne pada mu na um, dok pije bozu, ni bankrot DŽeneral motorsa, najlepšeg dela američkog sna. Prošle nedelje dvesta pedeset radnika jedne propale firme iz Lapova, naravno, privatizovane prema našem vajnom zakonu, koji osam meseci nisu primili plate, rešili su da izvrše masovno samoubistvo. Kao leminzi. Legli su na šine, stavili vratove na šinu, i čekali da naiđe voz. NJima nije više bilo do života, jer nisu imali od čega da žive. Sve to dešavalo se u vreme velikog iščekivanja važne vesti – hoće li nas staviti na beli šengen ili neće. Holanđani su opet nešto zanovetali, ali Bajden je bio naš gost, konačno smo dobili čoveka za vezu, a i Hilari je izjavila da sarađujemo sa Hagom (a kad nismo?). I, Tulipani su glasali kako možemo da pobelimo. Prava državna suverenost! Posle Nove godine preplaviće Srbi mnoge evropske gradove, ujedinjeni Evropljani, pretežno iz Bugarske, krenuće u Srbiju da nadničare, oni bogatiji i dokoniji sa severa doći će da vide našu mamuticu Šengenku, kum Boža će plaćati muziku, deca će vikati – kume, izgore ti kesa, onaj mali đavo Raka (vreme je da se setimo Nušića), sin gospođe Živke ministarke, vikaće dole vlada, beli Srbi neće morati da brinu za vize, a veseli stranci u Guči neće morati da brinu za svoje živote jer je onaj Srbin, iz okoline Užica, što je bacio bombu na trubače, slaveći rođenje deteta, u zatvoru. Ovaj nemili događaj, to je važno da se kaže, desio se pre nego što smo postali beli Srbi, sa šengenske liste. Kad na tu listu dođemo, neće više biti nemilih događaja u Srbiji, mladi se neće ubijati zbog poprekog pogleda u Žutoj gredi, koja će promeniti ime i postati bela. U Srbiji je napravljena istorijska i politička greška kad je prva dosovska vlada, potpuno neuka da vodi državu a kamoli da uspešno promeni društveni sistem, izvela divlju privatizaciju. Fabrike su rasprodate nesolidnim privatnicima, sve je danas postalo staro gvožđe, a gotovo milion radnika nema posla. Ta vlast nije o tome razmišljala, jer su u nju ušli politički i ekonomski diletanti, zaljubljeni u američki kapitalizam, verujući da Srbija, kad oni dođu, može da postane mala Kina. Ali, američki kapitalizam doživeo je slom. Nije ovo samo naše mišljenje. Predsednik Francuske Sarkozi, kad je buknula svetska ekonomska kriza, zahvalio je bogu što je, konačno, ludilo liberalnog kapitalizma doživelo krah, i tako bacilo na kolena pohotljive kapitalističke hiperprofitere. Zašto je Evropom zavladao amerikanski ekonomski monstrum? To je pitanje za Evropsku uniju, za Blera, nije za De Gola, ali i druge evropske političare, kojima se ni najgori istoričari neće baviti. Evropa je izgubila evropsko ja, i koristila je američko ti, zato sada oni vade uvelo lišće svoje politike ispod gnezda ljutih guja. Svet je u nevolji, a mi biramo odbornike na Voždovcu. Ove nedelje glasalo je više birača, ali ispostavilo se da je i to išlo u korist naprednjaka. Demokratski birači bojkotovali su izbore. To je opasno upozorenje - urbi et orbi. Ko će s kim u koaliciju, vape tabloidi? U svojim neukim politikantskim kolumnama šalju savete da je vreme za veliku koaliciju između demokrata i naprednjaka. Sve druge stranke trebalo bi da nestanu. I onda će se u Srbiji na vlasti smenjivati samo dve stranke – demokrate i evropski umereni naprednjaci. Tabloidni novinari rešili da od nas naprave Ameriku i Englesku. Ko će ovde koga da kontroliše? Svi se prave ludi i niko neće da kaže kako Srbija skreće udesno, kako Demokratska stranka, koja je izmislila naprednjake, prihvatajući ih kao umerenu evropsku desnicu (neverovatno!), polako gubi poverenje pismenih ljudi. Jednog dana, a možda i pre, svanuće zora kada će vođa naprednjaka domaćinski da kiti svirce i razbija čaše ne zbog pobede u Zemunu, nego kao budući šef države.