Reka ili rijeka?

Poslednjih nedelja mnogo puta je pominjan toponim Crna Reka, povodom neuobičajenih metoda odvikavanja od droge. Sada mi se iz Novog Sada javio čitalac koji se predstavlja samo kao „Polimac“ (čovek iz Polimlja), što pokazuje da je rodom iz tih krajeva. On pita ne bi li trebalo reći Crna Rijeka, budući da je to područje zetsko-sjeničkih dijalekata, u kojima je izgovor ijekavski. Zvao je čak i opštinu u Tutinu, i oni su mu rekli da u njihovim spisima stoji Crna Reka. Čini se da je posredi ona pojava o kojoj je još pre pola veka pisao Mihailo Stevanović: „dosledan ekavski izgovor u gradovima usred ijekavskih seoskih naselja, u Titovom Užicu, recimo, u Loznici i dr.“, uz napomenu da „danas imamo ekavsko-ijekavsku mešavinu i po selima... pa i u samom Tršiću, rodnom mestu Vuka Karadžića.“ To na svoj način potvrđuje i „Polimac“, koji se seća da se u vreme njegovog školovanja, u rodnom kraju, na časovima govorilo ekavski, dok su deca između sebe razgovarala na maternjem ijekavskom. Danas niko ne zabranjuje i ne potiskuje ijekavski izgovor, ali on se već decenijama povlači sam od sebe, pa se možda u administraciji stvorio utisak da su jedino ekavski oblici „zvanični“. Inž. Dragan Ivančić je godinama radio u inostranstvu, morao je svakodnevno da se služi engleskim jezikom, pa je počeo da upoređuje taj jezik sa svojim maternjim. Zapazio je da engleski jasno razlikuje neke pojmove koji se kod nas iskazuju istom rečju: vreme = time i vreme = weather, sat (60 minuta) i sat (časovnik), nedelju koja je kod nas sedmi dan u nedelji (imamo, istina i reč sedmica, ali se slabo upotrebljava; i Hrvati su tu precizniji od nas, jer razlikuju nedjelju i tjedan). „Razumeo bih da je u pitanju neki klasični, filozofski jezik s vekovnom upotrebom u nauci, kao što su grčki ili latinski”, kaže on. „Ali Englezi su germanski varvari, baš kao što smo i mi slovenski varvari, i otkud to da oni budu bolji od nas?” Navedenim primerima mogli su se dodati još poneki: engleski, recimo, ima različite reči za drvo (biljku) i drvo (građu), za pojmove kao učiti (nešto) i učiti (poučavati), zajmiti (nekome) i zajmiti (od nekoga), srećan (radostan) i srećan (koji ima sreće). Uprkos tome, utisak o neodređenosti našeg i preciznosti engleskog jezika samo je prividan. Engleski precizan? Jezik koji ima istu reč za „jutro” i za „prepodne”, za „kosu” i „dlaku”, za „čašu” i „staklo”, za „vatru” i „požar”, za „smrt” i „pogibiju”, za „sećanje”, „pamćenje” i „uspomenu”? Koji ne razlikuje „znati” od „poznavati”, „kretati se” od „seliti se”, „dimiti se” od „pušiti”? Koji nema izraza za devojčicu ni za starca, nego ih zove „mala devojka” i „stari čovek“? Koji ima pridev „glasan” ali nema „tih”, pa se u tom značenju mora reći „mekan”, „miran” ili „nizak“? Da je engleski zaista precizan, ne bi se u rečnicima morala dodavati objašnjenja u zagradi. U rečniku Mortona Bensona, recimo, za ušće piše mouth (of a river), za besplatan free (of cost), za presvući se to change (clothing), a ti dodaci su neophodni, jer bi inače anglosaksonski čitalac pomislio da te reči znače „usta”, „slobodan”, odnosno „promeniti se”. Među današnjim evropskim jezicima verovatno nijedan nema tako razvijenu višeznačnost kao engleski: tačno značenje mnogih reči može se odrediti jedino u kontekstu. Neki idealno logičan jezik, o kakvom su sanjali Lajbnic i drugi filozofi, imao bi za svaki pojam po jednu reč i obrnuto. To bi, međutim, predstavljalo ogroman napor za memoriju, jer bi i za svakodnevne razgovore bilo nužno bar stotinak hiljada reči, a one bi se morale upotrebljavati s naučnom preciznošću, ako želimo da nas sagovornik uopšte razume. Stvarni jezici odabrali su drugi put: oni koriste ograničen broj reči, ali većini njih po potrebi umnožavaju i proširuju značenja, oslanjajući se na kontekst. Tako je u svim jezicima, negde više a negde manje, i to funkcioniše, bez obzira na povremene nejasnoće. Bilo bi lepše kad naša reč nedelja ne bi bila dvosmislena, ili kad bi Englez mogao da kaže „staklena čaša“, ali i ovako se sporazumevamo među sobom. U svakom slučaju, nema razloga za zavist ni za kompleks manje vrednosti, jer nismo „varvari“ ni mi ni oni.