Beobanka za 3.000 maraka

Miroljub Labus dokazao se, stvarno, kao neviđeni ekspert. Nikakvo čudo što je tako dugo bio na čelu nevladine grupe eksperata G17 plus koja je onomad, posle 5. oktobra 2000. godine, preuzela sve finansijske ustanove u zemlji. Elem, Labus je demonstrirao i pravničko-računovodstvenu i finansijsku umešnost kada je 5. jula 2001. godine stavio svoj autogram ispod ukupno osam dokumenata. Po dva potpisa za Beobanku, Jugobanku, Investbanku i Beogradsku banku. Prvim potpisom su dotadašnji akcionari lišeni svih svojih akcija. Drugim, njegova Agencija SR Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka za po mizernih 3.000 nemačkih maraka postaje stoprocentni vlasnik svake od ove četiri banke. Dokumenti koje donosi NIN, dokaz Labusove pravničko/računovodstveno/finansijske umešnosti, do danas su bili nepoznati javnosti. Javnost, štaviše, o ovom potezu države nije znala ništa. NIN je prošle nedelje ponovo pokrenuo priču o (ne)opravdanosti stavljanja u stečaj četiri najveće srpske banke, početkom 2002. godine. Izveštaj Agencije za osiguranje depozita (naslednica spomenute Agencije SR Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka) do koga smo došli pokazao je da su potraživanja četiri banke u kritičnom momentu bila veća od njihovih dugovanja, a o vrednosti njihove nepokretne i pokretne imovine da i ne govorimo. Drugim rečima, u stečaj (koji traje i danas) gurnute su neosnovano. Time je uništen domaći bankarski sistem, obogaljena domaća privreda - jer nema ko da je finansira pod povoljnim uslovima - te raščišćen prostor za ulazak stranih banaka s njihovim zelenaškim kamatama. Pa sada ove banke, izazvane svetskom ekonomskom krizom, poručuju ovdašnjem stanovništvu da ne brine, neće otići s našeg tržišta, ali zašto bi i odlazile kada baš ovde ostvaruju enormne profite, o čemu se i same hvale. Miroljub Labus, dakle, 5. jula 2001. godine, u svojstvu predsednika Saveta Agencije, potpisuje po dve odluke za svaku od banaka (u posedu smo odluka o Beobanci). Prva je Odluka o proglašavanju akcija Beobanke (Beogradske, Jugobanke...) nevažećim; druga, Odluka o emisiji akcija Beobanke a. d. Beograd (isto i za ostale tri) u sanaciji. U prvoj Odluci (BS-43/2001) „proglašavaju se nevažećim sve dosad emitovane akcije Beobanke a. d. Beograd, čime prestaju sva prava akcionara banke“. Odluka je zasnovana, stoji u dokumentu, na članovima 8 i 12 Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka. Ključan je član 8: „Banka koja se sanira dužna je da izvrši otpis svojih potencijalnih gubitaka na teret svog osnivačkog fonda i rezervi.“ Šta je ovde sporno? Konsultovali smo se sa Jelisavetom Vasilić, nekadašnjom sudijom Višeg trgovinskog suda u Beogradu, članicom republičkog Saveta za borbu protiv korupcije. Najpre, uopšte nije ni utvrđeno (pisalo bi u Odluci, da jeste) koliki su gubici banke. Tj. da li oni uopšte i postoje, pa da budu oduzeti od osnivačkog kapitala. Ukratko: po međunarodnim računovodstvenim standardima (a mi hitamo u Evropu, je l’), kapital banke (bilo kog preduzeća) čine njena aktiva, silna nepokretna i pokretna imovina, udeo u drugim preduzećima, sva potraživanja..., umanjeno za sve obaveze, tj. dugove. Kapital je, znači, razlika između pozitivnog i negativnog salda. Ako je negativno veće, banka je u gubitku. Prošle nedelje pokazali smo da su samo potraživanja banaka uglavnom premašivala njihove dugove; doda li se vrednost nekretnina na pozitivnu stranu, gde joj je i mesto, potpuno je jasno da banke uopšte nisu ni bile u gubitku – po međunarodnim računovodstvenim standardima. Ovde su, ipak, posle uvođenja demokratije 5. oktobra 2000. godine, bar kad su banke u pitanju, počeli da se primenjuju neki drugi standardi... No, i da je gubitak ustanovljen, pre poništavanja akcija prelazi se na sledeći korak: ustanovi se koliki je gubitak u odnosu na osnivački kapital, tj. ukupnu vrednost akcija, koji se onda za taj iznos umanjuju. A ovde je – ponavljamo, bez utvrđivanja da li je gubitka uopšte i bilo – zbog tog neutvrđenog (nepostojećeg?) duga poništen sav osnivački kapital. Najprostije, i najpreciznije rečeno, čini se, akcionari su jednim potezom Labusovog penkala – opljačkani, a zakon na koji su se u odluci pozvali – izigran. „Akcionari su (a reč je uglavnom o velikim državnim firmama) oštećeni jer im je vlasništvo oduzeto bez osnova“, kaže Jelisaveta Vasilić. „Razmere štete pokazaće se i kada stečaj u ovim bankama bude okončan. Ovom odlukom, naime, oni su izgubili prava i nad onim što od stečajne mase preostane po okončanju postupka, odnosno po namirenju svih poverilaca.“ Ovo nas donosi do druge odluke koju Labus potpisuje tog 5. jula 2001. godine, pod brojem BS-44/2001. Radi pokretanja sanacije, „na ime inicijalnog uloga“ (kaže se pod tačkom 1) banka (tačka 2) „emituje 100 komada običnih akcija nominalne vrednosti 1.000,00 dinara po komadu, što ukupno iznosi 100.000,00 dinara“. Pod 3: „Akcije iz tačke 2. ove Odluke, odmah po emitovanju, u celini će otkupiti Agencija.“ Objašnjenje ove odluke, ako je uopšte potrebno, kratko je koliko i skandalozno: Agencija SR Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka je za smešnih 100.000 dinara (tri hiljade tadašnjih nemačkih maraka) postala jedini vlasnik Beobanke. I još 100.000 za Beogradsku banku, 100.000 za Jugobanku i 100.000 za Investbanku. Ukupno, Agencija je platila 12.000 nemačkih maraka (6.000 evra) i postala vlasnik četiri najveće srpske banke. Šest hiljada evra platićete dva-tri kvadratna metra stana u Beogradu, a za tih šest hiljada evra, Labusovom magičnom rukom, prepisali su sebi u vlasništvo onolike zgrade i poslovnice po Beogradu i Srbiji, o ostalim posedima da i ne govorimo. A kada se završi stečaj, pretekla stečajna masa, opet, pripada agenciji koja se sada zove Agencija za osiguranje depozita. Formalno, to znači da je vlasnik država, ali, možemo li da budemo sigurni da agencija radi u najboljem interesu ove države? Da radi u interesu države, svih nas, da li bi, uopšte, oterala banke (čiji je vlasnik) u stečaj, iako nije bilo razloga za to? Da li bi njihove nekretnine prodavala za manje od 300 evra po kvadratu, kako smo pisali u prošlom broju NIN-a? Kome i pod kojim uslovima izdaje preostale nekretnine, i kako će njima raspolagati po okončanju stečajnog postupka? Sve ovo toliko je transparentno da smrdi poprilično... Pri tom, da sve bude još luđe, izmenama odgovarajućih zakona izveden je još jedan luping. Agencija je, naime, dospela u prvi isplatni red poverilaca banaka u stečaju, ispred deviznih štediša. Tako da je, istovremeno, postala i vlasnik, i stečajni upravnik, i najveći poverilac banaka u stečaju. Konflikt interesa? Neograničene mogućnosti manipulisanja? Četiri zlatne koke... Hoće li iko, ikada, za to odgovarati?