Omča Bonskih ovlašćenja

Mnogi su spekulisali, jedino je ''NJujork tajms'' bez imalo rezervi izričito tvrdio, dan pre obelodanjivanja, da je međunarodni namesnik Valentin Incko potpisao odluku o poništavanju majskih zaključaka Narodne skupštine Republike Srpske. „NJujork tajms“ je, dabome, bio dobro obavešten, a to što je u tom vremenu od pojave tog teksta i obaveštavanja javnosti u BiH namesnik posetio Banju Luku i razgovarao sa prvim ljudima entiteta „kako bi se pronašlo rešenje“ izgleda da je bio samo performans za lakoverne kako bi se, eto, pokazalo da je međunarodna uprava baš sve pokušala. Ovaj detalj, da je američka javnost pre svih drugih bila obaveštena, kao da daje još jedan ozbiljan argument onima koji već odavno tvrde da se u osnovi sve ključne mere međunarodne uprave u BiH ne kreiraju u sedištu OHR-a već u svetskim centrima moći, Vašingtonu i Briselu pre svih. Nije to jedini važan detalj. Druga, možda važnija činjenica jeste da je na sednici Saveta za implementaciju mira (na nivou rezidentnih ambasadora u Sarajevu zemalja koje čine Savet) ruski ambasador bio izričito protiv. Kasnije će ambasador Konstantin Šuvalov objasniti da je Rusija videla dve mogućnosti da se spor razreši. Prva je da visoki predstavnik odgovori na poziv parlamenta RS i u direktnom dijalogu sa poslanicima sučeli argumente, a druga je, ako prva ne uspe, da Ustavni sud BiH utvrdi da li su zaključci parlamenta u skladu sa Ustavom. Još je Šuvalov, koji inače nije preterano pričljiv, rekao i da je „visoki predstavnik radio u žurbi popuštajući pred pritiscima“. Nije precizirao ko je i odakle pritiskao, ali su se istovetne ocene da su „bonski instrumenti neprihvatljivi u današnje vreme“ čuli i u zvaničnom saopštenju ruskog ministarstva inostranih poslova nakon posete predsednika Republike Srpske Rajka Kuzmanovića Moskvi. Može li, međutim, Rusija nešto više od samog izražavanja svoga stava, biće nešto jasnije uskoro kada će Savet za implementaciju mira zasedati na nivou političkih direktora ministarstava inostranih poslova velikih svetskih zemalja. Do tada je na unutrašnjem planu u BiH opšti lom. Namesničkim merama su nezadovoljni i u Banjoj Luci i u Sarajevu. U prestonici Republike Srpske zbog „poništavanja volje legalno i legitimno izabranih“, a u Sarajevu smatraju da je namesnik bio preterano blag jer ''nisu kažnjeni oni koji antidejtonski deluju''. Jasno je da u Sarajevu ciljaju pre svih na premijera Republike Srpske Milorada Dodika, ali taj zahtev i ta logika bi odveli do sve i jednog srpskog poslanika i Narodnoj skupštini jer su svi glasali za zaključke. Nakon više od mesec dana ubeđivanja međunarodna uprava ipak nikog u establišmentu Republike Srpske nije ubedila da su zaključci o prenosu nadležnosti sa entiteta na BiH, u kojima se zahteva usklađivanje sa onim što je predvidio dejtonski mirovni ugovor, u bilo čemu sporni. Predsednik RS Rajko Kuzmanović, inače najstariji profesor ustavnog prava u celoj BiH, smatra da je „sila pobedila pravo i pravdu“, a predsednik parlamenta Igor Radojčić da „Skupština kao najviši reprezentativni, zakonodavni i kontrolni organ ima pravo na svoj politički stav“. Predsedavajući Predsedništva BiH Nebojša Radmanović smatra da su „bonska ovlašćenja anahrona u ovom vremenu, pogotovo u zemlji koja želi članstvo u Evropskoj uniji pa čak i u Savetu bezbednosti UN“. Premijer Dodik koji je gotovo u neprekidnoj komunikaciji sa najširom javnosti (dnevno se oglašava i po nekoliko puta) odluku visokog predstavnika je razumeo kao poruku koja glasi: „mi smo sila, vi ima da ćutite, mi znamo šta ovde radimo“. Kako niko u Republici Srpskoj nakon Inckove odluke nije rekao ništa u stilu „dobro, idemo dalje“ već se počelo govoriti o nekakvom planu „B“ koji je kao pripremljen za ovu situaciju i javnost je počela spekulisati na tu temu. Čas se govorilo da će se srpski predstavnici povući iz zajedničkih organa, čas da će entitetski parlament zasedati i ostati kod svojih ranijih stavova i slično. Kažu da se nakon vesti o tako tvrdoj atmosferi i predsednik Srbije Boris Tadić odlučio za neplaniranu jednodnevnu posetu Banjoj Luci. Predsednik RS Rajko Kuzmanović je već bio u Moskvi, pa je Tadić razgovarao sa Dodikom, Radmanovićem i Radojčićem, a onda i, prilično neobično, sa predsednicima svih srpskih parlamentarnih stranaka, i pozicionih i opozicionih. Tako „široka diplomatska akcija“ u Banjoj Luci je doživljena kao „misija smirivanja strasti“. Šta je u stvarnosti pričano u tim brojnim susretima nije procurelo, ali je Tadić na kraju bio vrlo jasan, u stvari ponovio je već raniju svoju platformu: „Srbija je jedan od garanata mirovnog sporazuma, podržava teritorijalni integritet i suverenitet BiH, a unutrašnje uređenje mora biti dogovor sva tri naroda“. Delovao je, primetili su izveštači, prilično zabrinuto i vrlo ozbiljno. Uočeno je takođe da su isto veče sarajevski internet-portali bukvalno eksplodirali od komentara, treba li govoriti, uvredljivih i za Tadića i za Srbiju. Dan uoči dolaska Tadića, međutim, bečki „Standard“ je izneo svoju analizu po kojoj su Inckove mere u stvari početak „disciplinovanja bosanskih Srba“. I još, kažu oni, deo te priče jeste i Srbija koja u tom poslu pomaže međunarodnoj zajednici, a sve je, po njima, oposlio potpredsednik SAD DŽozef Bajden prilikom nedavne posete Beogradu. Nagrada će, kažu, biti u vidu finansijske i političke pomoći Srbiji. Tadić ovo nije komentarisao. Mada svi u BiH govore o zaključcima i najnezainteresovanijima je jasno da to nije ključni ulog, već samo početak mnogo ozbiljnijeg zapleta koji će kulminaciju doživeti prilikom ustavne reforme koja se, kažu obavešteni, priprema kao poslednji veliki posao pred zatvaranje OHR-a. Pozicije domaćih aktera su potpuno jasne. Bošnjaci, kao najbrojniji, očekuju napuštanje Dejtona i ''normalnu građansku državu'' koja podrazumeva princip ''jedan čovek – jedan glas'' što druga dva naroda doživljavaju kako legalizovanje koncepta majorizacije. Da bi celi koncept što bolje upakovali i tu se nudi decentralizovana država, ali ekonomskih regija. To nema nekih vidljivijih razlika među ključnim bošnjačkim partijama. Hrvati su takođe za promenu Dejtona, ali tako da za sebe izbore treći entitet. Srbi u Dejtonu vide poslednju liniju odbrane Republike Srpske, spremni su na neke sitnije izmene, ali ništa bitno ne bi dirali. Nije, međutim, jasan, ili bar nije javno obznanjen koncept četvrtog igrača, verovatno najvažnijeg, onog koji se podrazumeva pod pojmom međunarodne zajednice. Ima tu već mamljenja bajkovitim pričama o evroatlantskim integracijama, oživljavaju i priče o ''snažnoj ekonomskoj pomoći'', pa ''beli šengen'' i slično, ali utisak je da se više ni na jednoj strani u BiH na međunarodnu zajednicu ovde ne gleda sa poštovanjem pa i strahopoštovanjem kao do pre neku godinu. Obrukao se taj veliki svet u BiH – neretko su proglašavali štošta uspehom što i nije bio uspeh, menjali su često svoje miljenike, obećavali svašta pa zaboravljali gotovo sve, umesto dijaloga domaćih aktera negovali su kult dekreta međunarodne uprave. I nakon više od trinaest godina tvrdog upravljanja imaju rezultat koji bi se ukratko mogao opisati: veliko međunacionalno nepoverenje, ekonomske i socijalne prilike više primerene zaostalijim delovima Afrike nego Evrope. Zbog svega toga o budućoj dramaturgiji, osim uobičajenih spekulacija, ovde se ništa ozbiljno ne može čuti. Jednostavno, domaći igrači više ne veruju rečima brojnih međunarodnih medijatora jer posleratno iskustvo ih je naučilo da reči, pogotovo kada dolaze od onih najvećih, uopšte ne obavezuju. Prilično zanimljivu poruku premijeru Dodiku ovih dana poslao je bivši predsednik RS i član Predsedništva BiH Mirko Šarović. Nakon dugog ćutanja on je sadašnjeg premijera podsetio na svoj slučaj. On je pre šest godina bio prinuđen da se povuče iz političkog života, proveo je više od godinu dana u pritvoru da bi na kraju u sudskom procesu bio oslobođen od svih optužbi. Niko mu se dosad nije ni izvinio. Šarović je podsetio Dodika kako su tada ljudi iz međunarodne uprave pravili čak fotomontaže, pa te fotografije doturali medijima, a reč je bila o lažnim optužbama da vojna fabrika ''Orao'' nelegalno izvozi oružje. Sve su to uradili, kaže Šarović, da bi sproveli ono što oni zovu reformama. To čeka, tvrdi, i Dodika. Slobodan Nagradić, sociolog Cezari bez odgovornosti Visoki predstavnik u BiH 13,5 godina ima i koristi prava, a dužnosti delegira domaćim organima vlasti i od njih traži odgovornost. To nigde nema, niti je bilo Postdejtonska Bosna i Hercegovina je školski primjer surogat države. A pitanje je da li uopšte postoji bilo šta što bi se, bez zagrada i znaka pitanja, moglo nazvati bosanskohercegovačko društvo. U toj državnoj tvorevini, skromnog i vremenski oročenog unutrašnjeg priznanja i sui generis pravno-političke konstitucije i arhitekture, danas postoje, najmanje, tri paralelna i međusobno suprotstavljena „svijeta“: tri nacionalna, kulturna, konfesionalna, duhovna, istorijska ishodišta i identiteta A ono osobeno današnje BiH, među svim drugim modernim državama u Evropi, jeste fakt postojanja „institucije“ visokog predstavnika međunarodne zajednice (OHR). To je vrhovna i to apsolutna vlast u postdejtonskoj BiH. NJu, tj. njega, visokog predstavnika, formalno ustoličava Savjet za implementaciju mira (PIC), uz saglasnost/odobrenje Savjeta bezbjednosti UN i Evropske unije i on (bi trebalo da) ovom tijelu odgovara za svoj rad. Ali, ne! Nijedan visoki predstavnik do sada - a zajedno sa sadašnjim, g. Inckom, bilo ih je sedam – nije nikome polagao, bar ne javno, račun. Da je jedan čovjek nosilac tolike „količine“ prava i ovlašćenja, a bez ikakve odgovornosti za učinjeno ili neučinjeno, nezabilježeno je, ne samo u modernoj, nego u istoriji u cjelini. „Tehnologija ohaerizma“ (M. Blagojević) razvijena je do savršenstva. Da oni sami sebe doživljavaju kao cezare najbolje svjedoči prva rečenica kojom počinje svaka njihova odluka: „Mi, visoki predstavnik...“. Principijelno posmatrano, to nema veze sa demokratijom, građanskim slobodama i vladavinom prava. Ni u jednoj evropskoj državi se tako ne poništava legitimna volja birača i ne derogiraju kompetencije legalnih organa vlasti. OHR ima i koristi samo prava, a dužnosti delegira domaćim organima vlasti i od njih traži odgovornost. U tome je razlika između pravog protektorata i njegovog aktuelnog surogata u BiH. Paradoks je da OHR tim sirenskim osobinama i ponašanjem visokih predstavnika nije uspio da krhku, samoneodrživu i polisemično asimetričnu BiH postavi na zdrave noge. Jer, „bolesnik (na smrt) sa zapadnog Balkana“, BiH, zatrovana razornom mržnjom i nepovjerenjem među narodima, konfesijama, politikama, korupcijom, kriminalom, opterećena siromaštvom i ekonomskom krizom, ubrzano klizi ka socijalnoj anomiji, a potencijalno i ka entropiji i pravo pitanje je šta je u njoj radio taj OHR u proteklih trinaest i po (13,5) godina. Ako je vjerovati zvaničnicima Evropske komisije i drugih tijela, BiH u Evropsku uniju ne može ući, pa ni steći status kandidata, sve dok je OHR u njoj. Zato i zahtjevi, ne samo iz okruženja pojedinih političkih stranaka i političara pojedinačno, da OHR bude delegitimisan, da završi mandat.