Le Korbizje – mamin sin

Interesovanje za neke ljude nikad ne prolazi. Le Korbizje, rođen kao Šarl-Eduar Žanere, spada među takve. Upravo se pojavljuje niz knjiga o njegovom nezaobilaznom delu, ali i o njegovom privatnom životu, što dosad uglavnom nije bilo dostupno javnosti. Tek je nedavno jednom piscu prvi put dopušten neograničeni pristup Le Korbizjeovoj privatnoj prepisci, arhiviranoj u pariskoj Fondaciji koju je sam veliki arhitekta osnovao kako bi zaštitio svoju baštinu. Izvršioci Le Korbizjeovog testamenta više od tri decenije nisu pristajali na zahteve mnogobrojnih biografa velikog arhitekte da im dopuste uvid u tu građu. Tako se saznaje druga strana Korbizjeove ličnosti: od odnosa prema fašizmu u toku Drugog svetskog rata do uticaja njegove majke i drugih žena na njega. Autor ovog teksta Martin Filer konsultovao je niz knjiga 1.Nicholas Fox Weber, Le Corbusier: A Life, Knopf; 2.Tim Benton, The Rhetoric of Modernism: Le Corbusier as Lecturer, Birkhäuser; 3.Tim Benton The Villas of Le Corbusier and Pierre Jeanneret, 1920–1930 Birkhäuser; 4.Caroline Maniaque Benton Le Corbusier and the Maisons Jaoul, Princeton Architectural Press; 5.Le Corbusier and Britain: An Anthology, priredile Irena Murray and Julian Osley RIBA Trust/Routledge; 6.Le Corbusier Le Grand, predgovor napisao Jean-Louis Cohen, Phaidon; 7.Le Corbusier: The Art of Architecture, katalog izložbe u galeriji Barbikan, 19. februar – 24. maj 2009, priredili Alexander von Vegesack, Stanislaus von Moos, Arthur Rüegg, and Mateo Kries, Vitra Design Museum/NAI/RIBA Trust; 8.J.K. Birksted, Le Corbusier and the Occult, MIT Press. Uprkos inherentno socijalnoj prirodi arhitekture i urbanizma, lične istorije velikih neimara do prošlog veka jednostavno nisu bile poznate javnosti; još uvek postoji znatno veći broj biografija slikara i skulptora nego velikih arhitekata. Suštinsku prekretnicu u načinu na koji javnost percipira arhitekturu kao umetnost doneo je Frenk Lojd Rajt svojom Autobiografijom 1932. godine; ta knjiga je prava pikarovska priča koja je potpuno zaokupila pažnju mnogih ljudi, kao da dotad skoro niko nije imao predstavu o tome šta arhitekte zapravo rade. Rajtov autoportret junaka-individualiste poslužio je kao prototip za lik Hauarda Rorka, arhitekte koji je protagonista bestselera Ejn Rand iz 1943. godine, The Fountainhead (na srpski prevedeno kao Veličanstveni izvor). Randova je, međutim, preobrazila Rajtov zabavni egotizam u Rorkovu megalomaniju koja guši okolinu, stvorivši na taj način lik mnogo bliži jednom drugom savremeniku: Le Korbizjeu, Švajcarcu francuskog porekla, arhitekti i urbanisti koji je rođen kao Šarl-Eduar Žanere 1887, 20 godina posle Rajta. Le Korbizje je bio jedini Rajtov takmac koji nije zaostajao za njim kada je reč o smislu za ličnu promociju. Istina, Le Korbizjeov posthumni uticaj ubedljivo je nadmašio uticaj najvećeg američkog arhitekte. NJegovi projekti su bili znatno manje vezani za konkretno okruženje nego što je to bio slučaj sa Rajtovim projektima, pa su, samim tim, bili prilagodljiviji i mogli su se i drugde realizovati. Le Korbizje je mnogo radio u Južnoj Americi i Indiji i to mu je donelo nebrojene pristalice i sledbenike u „trećem svetu“, kakve Rajt nikada nije imao. NJegovih pet tačaka nove arhitekture iz 1926. godine predstavljale su spisak pet elemenata bez kojih se u modernoj arhitekturi, po njemu, više nije moglo, a koje je mogao svako da preuzme i svuda ih primeni. To su tanki stubovi, piloti, na kojima stoje kuće; trakasti prozori; uzdignuti životni prostor otvorenog plana; fasada oslobođena bilo kakve noseće konstrukcije i ravni krovovi sa terasama koje se pretvaraju u vrtove zaštićene vetrobranima. Ova svojevrsna formularnost bila je od ključnog značaja i za čelični skelet i stakleni zid zavesu koje je docnije do savršenstva izveo njihov treći savremenik, Ludvig Mis van der Roe, ali kod Misa nema ni govora o nečemu što bi moglo da se protumači kao rekombinacija Korbizjeovih pet tačaka. Za Le Korbizjeova života, reputacija koju je uživao nije proisticala isključivo iz neverovatno bogatog stvaralačkog opusa projekata koji i danas zapanjuju inventivnošću i, čini se, bezgraničnim implikacijama. Koliko na arhitektonskim i urbanističkim projektima, toliko je ta reputacija počivala i na više od 50 knjiga i eseja u kojima je on odlučno branio svoju radikalnu viziju nove arhitekture kao umetnosti primerene novom dobu - baveći se pri tom kompletnom celinom, od urbanizma do unutrašnjeg uređenja. Tako je, na primer, u želji da ukine i zameni zgusnuta predgrađa u kojima su kuće srednje visine bile čvrsto zbijene jedna u drugu - a takvih se predgrađa užasavao, smatrajući ih nezdravima, sumornima i surovima - predlagao da se grade stambeni oblakoderi koji neće biti gusto postavljeni jedan uz drugi, već će između njih biti ostavljen prostor za parkove i saobraćajnice. Da bi modernizovao unutrašnje uređenje koje se gušilo od mnogobrojnih ukrasa i tkanina u koje je sve bilo ušuškano, zalagao se za jednostavno, čak oskudno uređene prostorije sa malo nameštaja, koje će se čistiti onoliko lako koliko se lako čiste odeljenja u sanatorijumima za tuberane. A umesto da ponavlja sivu dosadnu zidnu masu severnoevropskih gradova, zalagao se za blistavu belu štukaturu mediteranskih sela, bez obzira na klimatske uslove. Le Korbizjea je uzbuđivala reakcija javnosti kada je izlagao svoje kontroverzne predloge, svejedno da li pred kolegama ili laicima. Ta stalna potreba za pažnjom drugih pothranjivana je gustim rasporedom stalnih predavanja koja je decenijama držao. U knjizi Retorika modernizma: Le Korbizje kao predavač autora Tima Bentona, čoveka koji je danas svakako najveći autoritet za Le Korbizjea i njegovo stvaralaštvo, detaljno je analizirana ta važna dimenzija Le Korbizjeovog rada. Temeljito i znalački Benton nam predočava još jedan uistinu fascinantan aspekt dela koje, baš kao i Pikasovo, donosi sve više plodova kako naučnici dublje uranjaju u njega. Le Korbizje je učestvovao na mnogim simpozijumima koje su organizovale pristalice moderne arhitekture, želeći da iznesu svoje teorije i da uspostave jedinstveni dnevni red ili plan rada. Dešavalo se da se ti sastanci pretvore u kakofoniju rasprava i polemika, jer je ono što mi danas označavamo kao „modernizam u arhitekturi” u suštini bila jedna haotična kombinacija najrazličitijih frakcija koje su se među sobom neprestano nadmetale i imale izrazito doktrinarne stavove, pa su se neretko sporile oko onoga što im je navodno bio zajednički cilj. Mnogi arhitekti su držali predavanja prvenstveno radi sopstvene promocije; i Le Korbizje je ono o čemu je govorio ilustrovao primerima iz svog rada. Međutim, ono po čemu se on suštinski razlikovao od kolega bilo je to da se on redovno zalagao za preispitivanje osnovnih arhitektonskih pojmova - od organizacije saobraćaja u metropoli do osnove radničke kuće - i ne samo da ih je sam preispitivao, nego je to očekivao i od slušalaca. Šta god da je bila najavljena tema, njemu je ona služila samo kao jedan od puteva koji je stigao do svoje stalne teme: Le Korbizjeova verzija modernizma počivala je na jedinstvenom obećanju, čak propovedi, da će čovečanstvo moći da se uzdigne do dotad neviđenih i zapravo neslućenih nivoa fizičkog blagostanja i psihičkih podsticaja. Uprkos Le Korbizjeovoj zainteresovanosti za teoriju, nikako se ne bi moglo reći da su njegova objašnjenja bila suva, apstraktna i beživotna; naprotiv, sve je kod njega imalo izraženu fizičku dimenziju, upravo zahvaljujući načinu na koji je ilustrovao svoje ideje i misli. Tada nije bilo današnjih haj-tek uređaja niti su mu takvi uređaji uopšte bili potrebni; sredstva kojima se koristio bila su sasvim jednostavna, ali su u njegovim rukama postajala beskrajno upečatljiva. Jednostavno, arhitekta je na zidu iza sebe imao rolnu žutog papira, široku koliko i omanji filmski ekran. Dok je govorio, kredama u boji ili voštanim bojicama skicirao je ilustracije i ispisivao ključne reči tako da bi tokom predavanja nastao zgusnuti kaligrafski mural, neka vrsta preteče aktuelnih dela Saja Tvomblija, američkog umetnika koji briše granice između slike, crteža i grafita. I danas su sačuvane mnoge takve Le Korbizjeove ilustracije u žutim rolnama, ponekad u tako dobrom stanju da izgledaju kao da su juče nastale, ponekad doslovce u fronclama; sačuvali su ih lovci na suvenire koji bi, onog trenutka kad bi Le Korbizje krenuo sa podijuma, potrčali da se domognu zidnog trofeja. Benton nije samo napisao dosad najiscrpniju Le Korbizjeovu biografiju, već je znatno proširio i dopunio monografiju iz 1984. o kućama koje je arhitekta pravio u tzv. herojskom periodu. Već od naslova, ova najnovija verzija, Vile Le Korbizjea i Pjera Žanerea, 1920-1930 znatno je proširena u odnosu na prvo izdanje, kako bi se Pjeru Žanereu, maestrovom bratu od strica i saradniku na 19 projekata u Parizu i oko njega posvetila pažnja koju s pravom zaslužuje; vredi naglasiti da je od tih 19, čak 15 projekata realizovano. Kad su bile nove, te konstrukcije koje su prkosile uvreženom ukusu, naglašeno lišene svega što bi ma i najmanje podsećalo na ornamentaciju, mnogima su ličile na fabrike. Le Korbizje je tu analogiju shvatio kao kompliment i spremno je novu koncepciju kuće okarakterisao kao „mašinu za stanovanje”. Danas te kuće asociraju na popularnu predstavu o Bauhaus arhitekturi, iako sam Le Korbizje nije imao neke zvanične veze s tom nemačkom projektantskom i, zapravo, estetičkom školom. Prateći razvoj kuća iz herojskog perioda, Benton pokazuje kako su projektanti uspeli da izvuku mnoštvo kompozicionih varijanti iz jednog vrlo uskog repertoara oblika - volumeni sa pravim uglovima, ravni krovovi, prozori koji se utapaju u ravan zida - i ograničene palete materijala - bela obojena štukatura, staklo i metal. Le Korbizje i Žanere su mogli da postignu tako mnogo koristeći tako malo elemenata prvenstveno zato što je Le Korbizje bio genije kada je reč o ponovnom osmišljavanju i preoblikovanju prostora; taj njegov dar došao je do punog izražaja upravo u toj bitnoj deceniji njegovog stvaralačkog života. Po najdubljem uverenju potpisnika ovih redova, i ne samo njegovom, vrhunac ovog perioda gradnje čudesnih stambenih zgrada bila je vila Savoja u Poasiju, izgrađena 1928. i 1929. godine; to je najveličanstvenija kuća XX veka - ni u tom stavu nisam usamljen. NJen neverovatni kontrapunkt geometrijske strogosti i svedenosti (oličene u klasičnoj geometriji zlatnog preseka kao vajkadašnjeg proporcionalnog sistema) i prostorne propulzivnosti (oličene u dinamičnim rampama koje su svuda zamenile stepenice) pretvara svaki korak napravljen u toj kući, od ulaznih vrata do terase na krovu, u uzbudljivo estetsko iskustvo. Kad su završili taj projekat, arhitekti su shvatili da su manje-više iscrpeli svoju formulu i da bi ubuduće, budu li i dalje insistirali na njoj, mogli samo da se ponavljaju. Ubrzo je Le Korbizje napravio otklon od industrijskog perfekcionizma ka nečemu potpuno suprotnom - neoprimitivnom stilu, čiji je začetak bilo uvođenje grubih kamenih zidova u nekoliko kuća za odmor podignutih u unutrašnjosti tokom 30-ih godina, a vrhunac veličanstvena i potpuno antiracionalna Bogorodičina crkva u Ronšanu, izgrađena dve decenije kasnije. Međutim, iako je odustao od mehanicističkog pristupa koji je koristio u herojskom periodu, Le Korbizjeov arhitektonski diskurs postao je do te mere sveprožimajući, da se njegovim maltene glavnim doprinosom može smatrati kodifikacija nečega što bismo mogli nazvati univerzalnim arhitektonskim jezikom. To je lingva franka koja je, uz njegovu pomoć, iznikla iz Vavilonske kule moderne arhitekture. Ovde je, po hronološkom redu, mesto za jednu neslavnu epizodu iz Le Korbizjeovog života u kojoj je maestro, kako će se ispostaviti, imao mnogo sreće. Nekoliko godina pre nego što je Francuska pala 1940, Hitlerova odvratnost prema modernoj arhitekturi izazvala je čitav talas arhitekata-emigranata čija je karijera u Nemačkoj bila u najmanju ruku bez ikakve perspektive. Albert Šper, Hitlerov glavni arhitekta, urbanista i ratni ministar zadužen, između ostalog, i za municiju, posetio je Pariz 1937. da bi nadgledao izgradnju nemačkog paviljona za svetsku izložbu te godine. Posle rata, Šper je pričao da je bio upoznat sa Le Korbizjeovim radom, što bi moglo delimično da objasni njegove megalomanske planove da rekonstruiše Berlin, otprilike u onim razmerama u kojima je Le Korbizje želeo da preoblikuje Pariz. Međutim, Šperov ogoljeni klasicizam i Le Korbizjeov minimalistički modernizam bili su toliko različiti, da među njima praktično ne da nije postojao zajednički imenitelj, već nije bilo ni jedne jedine dodirne tačke. Onda je Le Korbizje, sasvim zaboravivši na to da je u svetu pre svega poznat kao vatreni zagovornik upravo one arhitekture koje se Hitler gnuša, iznenadno pomislio da bi mogao da dobije neko lepo mesto u vladi maršala Petena. Preselio se u Viši i silno se trudio da dobije dobar posao i zvučnu titulu; srećom, u tome nije uspeo. Zahvaljujući tome što su mu se ta nastojanja izjalovila, mogao je lakše da sakrije tu sramnu epizodu posle oslobođenja i da ponovo otvori atelje u Parizu, kao da se prethodne četiri godine uopšte nisu zbile. U drugoj polovini svoje karijere, posle Drugog svetskog rata, Le Korbizje je projektovao mnogo manje porodičnih kuća nego ranije. Među retkim takvim primerima su kuće Žaul izgrađene od 1951. do 1955. u pariskom predgrađu Neji. Taj par malih vila, koje su naručili otac i sin, predmet je nove monografije Karoline Manijak Benton, inače supruge Tima Bentona. U stilskom smislu kuće Žaul su antiteza stambenim kućama koje su zajedno gradili Le Korbizje i Žanere. Dok je elegantna vila Savoja, sa glavnim stambenim prostorom uzdignutim iznad zemlje i oslonjenim na vitke pilote tako da izgleda kao da jedva dodiruje površinu i sva je nekako bestežinska, skoro eterična, dotle kompaktne kuće Žaul od opeke i betona deluju kao da su čvrsto vezane za zemlju, toliko da ih ništa ne može pomeriti. Vila Savoja ima perifernu kolonadu koja podržava glavni sprat nalik na entablaturu, što podstiče poređenja sa klasičnom arhitektonskom tradicijom; kuće Žaul koje liče na tvrđavu i već na prvi pogled deluju masivno i prizemljeno, neposredno asociraju na srednji vek. Dvojne kuće u Neiju ubrzo su postale svojevrstan međaš novog brutalizma, struje veoma popularne među mladim arhitektima u Velikoj Britaniji sredinom XX veka. Te arhitekte su nastojale da udahnu toliko potrebnu energiju u konvencije visokog modernizma koje su već počele da blede; ovo najbolje vidimo na bezbrojnim (i prilično beživotnim) kopijama Misove arhitektonske formule „kost i koža”. Pristalice novog brutalizma prepoznale su znatno veći ekspresivni potencijal u omiljenom materijalu poznog Le Korbizjea – armiranom betonu - mada naglašena i silovita sirovost zdepastih oblika i grubi završni radovi ponajviše deluju kao mačistička poza. Ma koliko to izgledalo paradoksalno, iako njihov junak i uzor Le Korbizje nikada ništa nije gradio u Velikoj Britaniji, on je ipak postao preovlađujući duh među britanskim arhitektima modernizma, posebno u periodu masovne posleratne obnove; najbolji primer za to je galerija Hejvard na desnoj obali Temze, inertni betonski blok Hjuberta Beneta i DŽeka Vitla, građen od 1964. do 1968. godine. Duboka polarizovanost kritike oko Le Korbizjea izuzetno je dobro i poučno prikazana u knjizi Le Korbizje i Britanija: Antologija, zbirci od više od pedesetak tekstova koje su sakupile i priredile Irena Mari i DŽulijan Osli (direktor i bibliotekar Kraljevskog instituta Biblioteke britanske arhitekture). Tu se na jednom mestu našlo nekoliko klasičnih posleratnih eseja - uključujući i sjajni esej istoričara Kolina Roua „Matematika idealne vile: poređenje Paladija i Le Korbizjea”, esej arhitekte DŽejmsa Stirlinga „Od Garša do Žaula: Le Korbizje kao projektant stambenih kuća 1927. i 1953”, kao i neke ne mnogo poznate, ali ništa manje dobre radove iz međuratnog perioda. U te ne mnogo poznate ali izvrsne radove spada i Le Korbizjeov nadahnuti i unekoliko impresionistički panegirik Kristalnoj palati DŽozefa Pakstona (esej napisan samo nekoliko dana pošto je to neizmerno značajno delo stradalo u požaru 1936) kao i članak velikog poznavaoca klasične arhitekture i arhitekture klasicizma Edvina Latjensa iz 1928. u kome on izražava uzdržanu i opreznu dobrodošlicu upravo objavljenom engleskom prevodu Le Korbizjeovog teksta Vers une architecture iz 1923. (Taj tekst je na srpskom jeziku objavljen pod naslovom “Ka pravoj arhitekturi”, a na engleskom pod naslovom “Ka novoj arhitekturi”.) Nema sumnje da je reč o onom Le Korbizjeovom teorijskom radu koji više od svih zaslužuje epitet prekretnički. Latjens koji je ubedljivije no i jedan drugi arhitekta još od DŽona Souna oživeo klasicizam, veoma je dobro znao o čemu govori kada je Le Korbizjeu između ostalog uputio i kolegijalnu kritiku: „Sasvim je izvesno da arhitektura mora imati sastavne elemente, ali linije i dijagrami, isključivo u dve dimenzije, nisu dovoljni. Arhitektura je trodimenzionalna umetnost. Kuća ne može biti mašina ako se želi da bude dom. Ona mora da bude pasivna, a ne aktivna, mora doneti spokoj nemirima ljudskog uma koji se prenose s generacije na generaciju. Kakav šarm može imati kuća u kojoj nikada neće biti mesta za izlizani prag, garavo ognjište ili oguljeni ćošak?” Poznato je koliko je kod Le Korbizjea bio izražen takmičarski duh i koliko nije trpeo konkurenciju; ipak, kada je 1951. posetio Indiju (tada je počeo da planira Čandigar, novu regionalnu prestonicu Pendžaba, koju je gradio od 1951. do 1964) izrazio je neuobičajeno poštovanje pa čak i divljenje za Latjensovo veliko delo, rezidenciju vicekralja Indije građenu od 1913. do 1931. godine, i čak je u projektima za Čandigar prihvatio nekoliko Latjensovih ideja. Zaista, moglo bi se reći da je konačni Le Korbizjeov zaokret sa „mašine za stanovanje” iz herojskog perioda ka arhetipskoj porodičnoj kući kakvu su u biti predstavljale njegove kuće Žaul dokaz dubokog promišljanja Latjensove kritike iz 1928. godine. Iako je Le Korbizje bio čvrsto rešen da stekne veliki ugled u svetu i da njegovo ime bude opšte poznato, bio je isto toliko čvrsto rešen da javnosti, u suštini, ostane prilično nepoznat kao čovek. U njegovim inače opsežnim spisima nećete naći ništa što bi ličilo na nekakav autobiografski momenat; obelodanio je toliko malo podataka iz privatnog života da bi se lako moglo zaključiti kako privatnog života praktično nije ni bilo. Ono što je poznato o njemu jeste njegova neverovatna protestantska radna etika, kakva i dolikuje sinu časovničara kalvinističke vere i odgovarajućeg pogleda na svet. Međutim, kako veoma ubedljivo tvrdi Nikolas Foks Veber u izvanrednoj knjizi Le Korbizjeov život, arhitekta se rukovodio motivima koji su u osnovi bili mnogo iskonskiji od tipično švajcarske vrednoće i preduzimljivosti. Veber se zaista upustio u razotkrivanje srži ove teme jer je analizirao razne privatne iskaze samog Le Korbizjea koji svedoče o neprestanoj borbi za ljubav i priznanje svoje majke, Mari Šarlot Ameli Žanere, nastavnice muzike, koja nije skrivala da je mnogo sklonija starijem sinu Alberu, muzičaru ne baš raskošnog talenta ali zato nestalnog i nemirnog temperamenta. Na roditeljsku naklonost retko mogu da utiču ostvarenja koja njihova manje voljena deca postignu u odraslom uzrastu, tako da ništa što je Le Korbizje docnije učinio nije ni najmanje promenilo ovu porodičnu dinamiku. Ovaj ranije nepoznati činilac koji je neminovno uticao na razvoj ličnosti velikog arhitekte zaista je otkriće od neverovatno velikog značaja, pa je Veber potpuno u pravu kada upravo tome pridaje veoma istaknuto mesto u veoma razložnoj i analitički napisanoj priči o Le Korbizjeovom životu. Dobro je i što nije podlegao iskušenju pojednostavljenih psiholoških dijagnoza, već jednostavno pušta da primarni dokazi i svedočenja govore sami za sebe. Rezultati su do te mere ubedljivi da, čak i ako ne poznajemo celokupan sadržaj arhitektove arhive, možemo sa velikom dozom pouzdanosti da kažemo kako je Veber obavio izvanredan posao analize svih tih dokumenata i na osnovu te analize napravio vrlo uverljiv portret Le Korbizjeove ličnosti. Veber je prvi pisac kome je ikad dopušten neograničeni pristup Le Korbizjeovoj privatnoj prepisci, arhiviranoj u pariskoj Fondaciji koju je sam veliki arhitekta osnovao kako bi zaštitio svoju baštinu. Izvršioci Le Korbizjeovog testamenta više od tri decenije nisu pristajali na zahteve mnogobrojnih biografa velikog arhitekte da im dopuste uvid u tu građu; veoma su mudro postupili što su upravo Vebera odabrali kao čoveka kome će taj pristup prvi put omogućiti. Koliko je njemu, inače istoričaru umetnosti, draga ova tema, jasno se vidi upravo u susretu s neprijatnim arhivskim materijalom. To međutim ukazuje i na razloge zbog kojih je Fondacija Le Korbizje toliko dugo, čak bismo mogli reći skandalozno dugo, onemogućavala obelodanjivanje mnogih podataka iz arhitektove biografije. Le Korbizje je, naime, u javnosti stvorio imidž čoveka koji ima hiperracionalnu kontrolu i samokontrolu, koji je hladan i indiferentan prema mnogo čemu, što su mnogi tumačili kao izvesnu nehumanu crtu, pa su to onda još povezivali sa njegovim drastičnim planovima za rušenje i obnovu gradova (najpoznatiji takav plan bio je plan Voazen iz 1925. godine, kojim bi, da je kojim slučajem realizovan, bio uništen najveći deo desne obale Sene u Parizu), kao i neuzvraćene simpatije za naciste. Međutim, infantilni ton Le Korbizjeovih pisama majci - čas mladalački razigran i vragolast, čas neobuzdan, laskav, zavodnički, servilan, zahtevan, razmetljiv i nametljiv, isto onoliko sebičan i manipulativan koliko je sebična i manipulativna bila i njegova majka, po svemu sudeći užasna ličnost - jasno ukazuje na zastrašujuće odsustvo saosećanja prema bilo kome; iz tih pisama Le Korbizje izranja kao čovek kome su važni jedino on sam i majka od koje nikada u sebi nije mogao da se odvoji, a koja ga neće. Veber ide čak toliko daleko da tvrdi da najčuvenije Le Korbizjeovo posleratno delo - hodočasnička crkva Notr Dam di Ot u Ronšanu koja je građena od 1950. do 1955. godine, nije bila toliko posvećena Bogorodici, koliko arhitektovoj majci. Očigledno je da biomorfni enterijeri ove čudesne građevine (mnogi kritičari, opet uključujući i potpisnika ovih redova, smatraju da je to najdirljivija sakralna građevina modernog doba) zaista asociraju na obline ženske anatomije. Reči iz Zdravo Marijo koje je arhitekta svojom rukom ispisao na jednom od vitražnih prozora crkve u Ronšanu (a svaki taj prozor deluje kao svojevrstan dragulj) - „Blagoslovljena među ženama” - ukazuju na posvećenost koja daleko prevazilazi sve što je taj protestant za koga se nikako ne bi moglo reći da je bio aktivni vernik ikada ispoljio prema nekoj organizovanoj veri, a kamoli prema Bogorodici. Ipak, bilo bi pogrešno ako bismo iz svega ovoga izvukli vulgarno-simplicistički zaključak da Le Korbizjeovo transcendentno svetilište na uzvišici nije drugo do materica s pogledom na okolinu. Uprkos neskrivenim simpatijama za Le Korbizjea, Veber ga nimalo ne štedi kada osuđuje njegove uistinu gnusne pokušaje da se približi višijevskom režimu. Neke zastrašujuće opaske velikog arhitekte svedoče da nije reč o pukom profesionalnom oportunizmu, već o mnogo dubljim i čvršće ukorenjenim stavovima. Tako pet meseci od početka okupacije Le Korbizje piše majci koja živi u neutralnoj Švajcarskoj: „Jevreji preživljavaju veoma teške trenutke. Ponekad se zbog toga osećam loše i grešno. Međutim, čini se da je njihova slepa žudnja za novcem zaista iskvarila zemlju.” Le Korbizje je stvarno bio spreman da radi za svakoga - ali, takav je bio i Mis van der Roe, kao i mnogi arhitekti otkako je sveta. Međutim, i ovde, baš kao i u svemu drugom, Le Korbizje je opet bio krajnje egocentričan: sve se oko njega vrti, jedino je on važan. Na ratna razaranja nije gledao kao na ljudsku tragediju, već kao na mogućnost za napredovanje u karijeri. Tako je majci pisao o veličanstvenim gradilištima na mestima velikih razaranja. Bestidno do te mere da je to groteskno, petenovac iz interesa odjednom počinje da se ponaša kao da se, ne časeći ni časa, latio oružja u redovima pokreta otpora: „Ne mogu i neću da napustim Francusku posle ovog poraza”, svečano saopštava, opet majci. „Moram se boriti ovde gde mislim da je neophodno vratiti svet izgradnje na ispravan put.” Pored opsednutosti majkom, najslojevitiji drugi Le Korbizjeov odnos sa nekim ljudskim bićem bio je odnos sa ženom, Ivon Gali. NJihova veza koja je trajala tri decenije bila je do te mere komplikovana i mučna da je Veber, potpuno shvatljivo, prilično užasnut sasvim očiglednim patološkim aspektima. Čovek se može samo nadati da je seksualni život bio dobar, barem za nju (što se njega tiče, bio je poznat kao čovek koji je vazda spreman da potraži nekog nezavisnog izvođača radova). Na prvi pogled, ova neobična kombinacija Švajcarca francuskog porekla koji je bio opsednut time da sve kontroliše i manekenke iz Monaka, deluje kao klasična potvrda teze da se suprotnosti privlače. Međutim, Le Korbizjea su uvek privlačila dva potpuno različita tipa žena. Jedan tip bila je samouverena, dobro obrazovana mlada dama iz dobre kuće, bogata - tipičan primer je američka raspuštenica Margerit DŽejder Haris, sa kojom je tri decenije bio u vanbračnoj vezi, dok je nije ostavio početkom 60-ih godina, kad nije uspela da mu obezbedi posao do koga je njemu bilo jako stalo. Drugi ženski arhetip koji ga je najviše privlačio je mediteranska seljanka - intuitivna, bez predrasuda, izrazito čulna i hedonistički nastrojena - upravo onakva kakva je bila Ivon. Kako je Le Korbizje napisao u Ozarenom gradu 1935: „Privlači me prirodni poredak stvari... Primetio sam da kad god pobegnem iz grada na kraju završim u nekom mestu gde je društvo tek počelo da se organizuje. U potrazi sam za primitivnim ljudima, ne za njihovim varvarstvom, već za njihovom mudrošću.” Godine 1929, sedam godina pošto je upoznao Ivon i godinu dana pre no što će se njih dvoje venčati, Le Korbizje je imao kratku, ali vrlo strasnu romansu sa Žozefinom Beker, koju je upoznao na putovanju u Buenos Ajres; tada je upoznao i njenog pomirljivog muža. Na prvi pogled, moglo bi se učiniti da ove dve međunarodne zvezde čine par kakav je postojao samo na čuvenim karikaturama časopisa Veniti fer, Migela Kovarubijasa, objavljivanim u rubrici „Nemogući dijalozi”; tako su na tim karikaturama upareni Frojd i Me Vest, ili Greta Garbo i Kelvin Kulidž. Međutim, Bekerova i Le Korbizje su jedno drugo doživljavali kao jednostavne i detinjski iskrene osobe. Sem toga, arhitekta je u njoj video i potencijalnog klijenta, iako na kraju nije bilo ničeg od zamišljenog sirotišta koje je trebalo da napravi za nju negde na jugu Francuske. Ne baveći se utvrđivanjem krivice, Veber prati sistematsko Ivonino propadanje, fizičko i duhovno - kroz alkoholizam, poremećaje ishrane, ratnu pothranjenost, dugotrajna muževljeva odsustva i emocionalno zanemarivanje - koje ju je na kraju učinilo potpuno različitom od živahne, pomalo raskalašne zavodnice kakva je bila kad se Le Korbizje zaljubio u nju. Ivon je u Monte Karlu radila kao manekenka, animalno lepa i prosta. Obožavala je klinačke šale, prostačke dosetke, popularne zabave, i sve što je predstavljalo neku vrstu izazova za buržoaske navike. Isti ukus imao je i njen muž, bez obzira na uzdržanu pozu u javnosti. Le Korbizje je uživao u provokacijama svoje male nevaljalice, svoje Vonvon, kako ju je zvao, a nju je to dodatno ohrabrivalo. Ona je njega zvala Dudu, što je deminutiv od Eduar, ali i „kaka” u rečniku male dece. Gde god da su se nalazili, bilo da je reč o arhitektonskim konferencijama ili privatnim večerinkama, ona je postajala surogat njegovog ida, izgovarajući razne stvari za koje je njen izrazito karijeristički orijentisani muž smatrao da bi bilo neučtivo da ih on sam izgovori, a uživao je u njima. Veber opisuje jedno takvo veče kod Le Korbizjeovih kada su na večeru došli Valter Gropijus, u to vreme direktor Bauhausa, i njegova nova žena Iza, naslednica čuvene Alme Maler. Ivoni je bilo beskrajno dosadno s tim ljudima koje je doživljavala kao krajnje uštogljene pa je iznenadno upitala Gropijusa da li ju je video. Kada je on, u nedoumici, pitao šta je to trebalo da vidi, ona se potapšala po zadnjici i slavodobitno izgovorila: „Mon cul!” Decenijama su se u profesionalnim krugovima prepričavale anegdote u vezi sa ekscesima madam Korbi, kako su je zvali. I svome mužu je tako, bez zadrške, govorila sve što joj padne na pamet, isto kao i svima ostalima, ali to njemu očigledno nije smetalo. Nekoliko decenija pre ove nove biografije, pojavila se jedna, istina minijaturna, analiza ovog čudnog para u knjizi Le Korbizje i tragični pogled na arhitekturu Čarlsa DŽengsa iz 1973. godine. Sada se, zahvaljujući Veberovim iscrpnim istraživanjima, pokazalo da je ta analiza bila malo remek-delo stvaralačke intuicije. DŽengs tu navodi Ivoninu reakciju na dupleks sa staklenim zidovima koji je Le Korbizje napravio za njih dvoje na vrhu male stambene zgrade u šesnaestom arondismanu; bio je to novi dom za koji se on nadao da će im podariti i novi život. „Ovolika svetlost me ubija, sasvim me izluđuje”, pričala je Ivon. Le Korbizje je kraj njihove postelje postavio bide - objekat skulpturalne lepote. Ona ga je prekrila ručnim radom, kakvim se pokrivaju čajnici da se čaj ne ohladi. Iako se arhitekta sve vreme užasno ponašao prema svojoj ženi, njena smrt 1957. godine bacila ga je u očaj; živeo je još osam godina posle, ali drugačije, mnogo manje aktivno no pre. Od jednog njenog pršljena, koji je nekim čudom ostao posle kremacije, napravio je morbidni talisman. U toj završnoj fazi, Ivonina smrt je iz njegovog života odnela nešto suštinski važno, tako da se on praktično povukao iz sveta, i u kreativnom i u ljudskom smislu. NJegova iznenadna smrt 1965, od srčanog napada koji je dobio dok je, kršeći preporuke lekara, plivao u Sredozemnom moru, podstakla je mnoge da se upitaju nije li to ipak bilo samoubistvo, nešto nalik na arhitektonski ekvivalent Liebestoda. Le Korbizjeova nepomirljiva majka preminula je 1960, svega nekoliko meseci pre stotog rođendana, a on je uvek verovao da će živeti dokle god i ona živi. Da li je njegova smrt u 77. godini bili slučajna, namerna ili nešto između, tek jasno je da ga je odlazak dveju žena sa kojima nije mogao da živi ali bez kojih isto tako nije mogao da živi ostavio prilično usamljenog na pučini, dok se na kraju i nad njim nisu zaklopili talasi. T(he New York Review of Books) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković