Ćudljivost ljubljvi

Premijera komičnog baleta Ukroćena goropad Krunislava Simića, inspirisanog Šekspirom i uvertirama najpoznatijih Rosinijevih opera (libreto i izbor muzike, takođe K. Simić), predstavlja repertoarsko osveženje beogradskog Baleta. Kao koreograf i reditelj, uz asistenciju Gordane Simić, K. Simić je umesno iskoristio Rosinijev poletni optimizam, melodijsku i ritmičku bravuru u izvrsnoj instrumentaciji, ostvarujući živahan, veseo balet neoklasične potke, ali i opere Bufo. Tematski, u dobro postavljenim odnosima i likovima, Simić umesno koristi Rosinijeve rečitative i dijaloške deonice, u predočavanju ćudljivosti ljubavnih zapleta i raspleta, kombinujući ekspresivnu igru koja ponekad ide do grotesknih situacija, sa lirskim pasažima pronađene harmonije u muško-ženskim odnosima. Zamišljen u dva čina i šest scena, dinamičan i zahuktao u smeni raspoloženja i situacija, uz mnoge cake i gegove, balet pruža izvanredne mogućnosti protagonistima i solistima za eksponiranje igračko-glumačkog umeća. Jedina zamerka odnosila bi se na prvi deo I čina, i tiče se ansambla, koji je u tom delu koreografski, glumački i muzički ponekad bio u izvođenju neprecizan, uz upadanje pojedinaca u „šmiru“. No zahvaljujući protagonistima, posebno u kulminantnim delovima I čina (duhoviti susret Katarine i Petruča i njihova svadba), i u čitavom II činu, koji obiluje burnim preokretima raspoloženja i situacija, Simićev balet o ratu među polovima završava se, pored hepienda u priči, i umetničkim hepiendom. Mila Dragičević je izvanredno interpretirala razmaženu, kapricioznu i jogunastu Katarinu; ta je uloga kao stvorena za nju i njene raznovrsne glumačke igračke transformacije, dok je Petručo Milana Rusa posedovao nijanse sigurnog, samouverenog i mudrog muškarca koji veštom taktikom smenjivanja nežnosti i strasti ukroćuje „goropadnicu“. Drugi par, Bjanka-Lućenco, u tumačenju Tamare Ivanović i Jovana Veselinovića, istakao je, nasuprot prvom, romantični vid ljubavi pri kojemu je – od prvog susreta do venčanja – sve u uzajamnoj nežnosti i skladnoj razmeni osećanja i želja. Milica Jević i Ivana Kozomara, kao Bjankine drugarice, odigrale su svoje epizode spretno i temperamentno. U Trojici mladića (mladalačke razuzdanosti i nestašluka), tehnički i glumački dominirao je Igor Vološin, dok su posebno Aleksandar Ilić, kao Sveštenik, i Željko Grozdanović, kao Kurtizana, do urnebesa razveselili publiku smislom za humor. Ansambl je živo učestvovao u radnji, predvođen Denisom Kasatkinom koji je upečatljivo odglumio oca Batista, rastrzanog prohtevima svojih kćeri. U dekoru Geroslava Zarića, veoma pristalom za komediju, evociran je s blagom ironijom ambijent Padove i Verone, dok su romantičarski zamišljeni kostimi Katarine Grčić, sa elementima renesanse, uz izvesna preterivanja kod komičnih likova, delovali spektakularno. Orkestar, sa virtuoznim dirigentom Johanesom Harnajtom na čelu, maestralno je izveo fragmentarno izabrane uvertire opera Đ. Rosinija.