Glavobolja od krize

Svih 1.628 stanovnika Končareva i još mnogo više njihovih gostiju aplauzom je pozdravilo dolazak predsednika Srbije Borisa Tadića na seosku slavu u njihovo selo. I to u tom trenutku dok je Seka Aleksić po treći put pevala svoj hit “Glavobolja od vina a nigde aspirina”. Prvi čovek Srbije je seo za astal sa svojim domaćinom Draganom Markovićem Palmom koji mu je bio i stručni konsultant za kik–boks meč između jagodinskih “Palminih tigrova” i ekipe za udaranje nogom u glavu iz Kazahstana. A onda kada je obnažena devojka trebalo da protrči ringom i objavi početak druge runde, zvanični spiker je objavio da je upravo tog trenutka u Beogradu formirana Vlada Srbije. Dvojica možda i najzaslužnijih za novi kabinet u Nemanjinoj, Boris Tadić i Palma Marković, potom su nekoliko minuta otpozdravljali građanima Pomoravlja, koje je ova vest obradovala skoro koliko i izlazak Seke na improvizovanu binu na igralištu seoskog fudbalskog kluba “Mladost”. Godinu dana docnije, Seka je ispala kriva za sve. Istina, ne ova estradna umetnica već su neki Srbi, trudeći se da budu duhoviti, tako skraćeno nazvali svetsku ekonomsku krizu. A da nje nije bilo Srbija bi imala status kandidata za EU, bilo bi otvoreno sto hiljada novih radnih mesta, Srbi, uveliko na belom šengenu, sad bi razmatrali u kojoj evropskoj zemlji bi mogli da letuju za hiljadu evra dobijenih od akcija javnih preduzeća a čitava Srbija bi bila ravnomerno regionalno razvijena: u Priboju bi bio „Mercedes“, u Kragujevcu „Fijat“ a u Jagodini žirafa. Ova vlada nema sreće, rekao je ministar vojni Dragan Šutanovac. A tek koliko sreće nemaju građani Srbije kojima je sve ovo bilo nadohvat ruke. Ovako, zbog Seke u Končarevu je ove godine pevala Ceca a nije bilo čak ni svečane večere. Bez obzira na štednju, Dragan Marković Palma, političar kome najbrže raste popularnost u vladajućoj koaliciji, kaže da koga on pozove taj mora da dođe. I da neće doći samo Barak Obama, i to jer ima zakazan put u Rusiju. Pored Obame, Končarevo nije video ni predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, iako mu je bilo usput. Budući da je, baš na prvi rođendan svog kabineta, otvarao deonicu od 20 km izgrađenog autoputa na potezu Levosoj – Preševo na Koridoru 10. U povratku ipak nije svratio do Palminog sela, da li zbog bojazni da ga tamo niko ne bi prepoznao ili je, ipak, negdašnjem zaječarskom klarinetisti dosta turbo folka na sednicama vlade. Tek, premijer Cvetković koga zvanično najbolji novinar Beograda, karikaturista Blica Marko Somborac, crta kao kafe-kuvaricu sa arijelom u džepovima, nije neko ko oličava ovu vladu, na koga građani prvo pomisle kada ih rasrdi ili obraduje kabinet iz Nemanjine. Učinak vlade se u velikoj meri lomi preko rejtinga prvenstveno Demokratske stranke a onda i Borisa Tadića. Ministri iz DS-a utorkom idu na brifing kod Tadića; Dinkić i Dačić o svom uticaju unutar vlade pregovaraju sa Tadićem, Ištvan Pastor kad nije zadovoljan svojom pozicijom u vlasti traži sastanak sa Tadićem. Cvetkovića se setio valjda jedino Vuk Jeremić pa je njegovu sliku stavio tik pored fotografije Borisa Tadića u svom kabinetu. Mada je teško zamisliti situaciju u kojoj premijer izdaje direktive i ovom, najmlađem ministru. Da, na primer, oštro kaže: “Jeremiću, žalio se američki ambasador na tebe”, a da se svi ne zapitaju gde je to Cvetković mogao čuti. Naime, Mirko Cvetković nijednim svojim gestom za ovih prvih godinu dana nije pokazao da bar želi da ostavi utisak da je najmoćniji čovek Srbije. Od onoga što je Mirko Cvetković obećao u svom ekspozeu, 7. jula 2008, nije ispunjeno gotovo ništa. Istina, ratifikovan je gasni sporazum sa Rusima, malo docnije nego što je prvi ministar najavio, a možda je razmotrena i mogućnost dislociranja određenih državnih institucija u nerazvijena područja. I da se, posle tog razmatranja, od toga odustalo. Sporazum sa Rusima je kasnio zbog velike borbe unutar same vlade, budući da su istaknuti delovi vladajuće koalicije pre svih Mlađan Dinkić, za njim i Nenad Čanak a moguće s njima i pojedini manjinski lideri, bili izrazito protiv takvog aranžmana. Već su se tu pokazale male tajne srpske političke kuhinje jer je najveća stranka u vladi često imala veće saveznike unutar opozicije nego unutar svoje koalicije, pa su je tako u potpisivanju srpsko–ruskog energetskog bratstva podržala nacionalna opozicija a u nedostatku kvoruma kad je zatrebalo pomagala je građanska opozicija oličena u LDP-u. Inače, samim formiranjem ove vlade sasvim je razvlašćen DSS Vojislava Koštunice a kada je ponovo ostao bez vlasti raspala se i najveća opoziciona partija: Srpska radikalna stranka. Kako je i LDP izabrao poziciju omiljene opozicione partije, činilo se da je pred ovom vladom čistina: nema opozicije, ima nacionalnog pomirenja, ima Evrope. A iako smo činili sve, iako smo čak rešili i da pomognemo Evropskoj uniji, ona, izgleda, nije uočila našu solidarnost. Naime, premijer Cvetković je u ekspozeu objasnio da je “od izuzetnog značaja sve potencijale usmeriti ka jačanju konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje”, a onda je vlada odlučila da jednostrano primenjuje SSP i tako našu poljoprivredu stavi u jedan sasvim neravnopravan položaj. Kao objašnjenje toga što je jedno govorio a drugo uradio, Cvetković je rekao: “Evropa je pre osam godina otvorila tržište s ciljem da pomogne mladim demokratijama na Balkanu, pa je tako i naša zemlja koristila te beneficije. Jednostranom primenom ovog sporazuma u suštini isto pravo dajemo zemljama EU.” A onda naveo i još jedan razlog: “Jednostrana primena nam daje mogućnost da vrlo brzo nakon formalnog odmrzavanja možemo da podnesemo aplikaciju za status kandidata. Bez jednostrane primene morali bismo da čekamo nekoliko meseci. Ovako već štedimo na vremenu.” Kad smo kod vremena, samo da napomenemo da je premijer ovo izgovorio 7. jula 2009. a da je istog dana 2008. u ekspozeu rekao da će Srbija do kraja te 2008. ili najkasnije početkom 2009. dobiti status kandidata. Ali, ako nije ispunila ništa od onoga što je obećala, ne znači da Vlada Srbije nije ispunjavala ono čemu se niko nije nadao. Tako su već u drugoj nedelji svog mandata uhapsili jednog od najtraženijih ljudi na svetu: Radovana Karadžića. I to 18. ili 21. jula, nije se tačno saznalo kad, kao što se još uvek ne zna ni ko su ljudi koji su iz autobusa broj 73 izvukli starca koji je poslednju deceniju živeo pod imenom dr Dragan David Dabić. Ipak, najveća mrlja za Vladu Srbije desila se na protestnom mitingu koji je povodom hapšenja Karadžića organizovala tada jedinstvena Srpska radikalna stranka. Miting je ostao upamćen po neredima u gradu, a od policijskih udaraca na tom mitingu posle je preminuo magacioner iz Mladenovca Ranko Panić. Takođe, posve neočekivano Srbije je uspela da u Ujedinjenim nacijama izdejstvuje rezoluciju protiv koje su bile SAD i njene evropske saveznice. Reč je o rezoluciji koja zahteva od Međunarodnog suda pravde da se izjasni o legalnosti kosovske nezavisnosti. Sa 77 glasova za, 6 protiv i 74 uzdržana, Srbija je odnela pobedu u Generalnoj skupštini UN i, kako to danas ponosno objašnjava premijer Cvetković, prebacila status južne pokrajine iz sfere politike u okvire međunarodnog prava. Zahvaljujući ovoj i sličnim akcijama kojima je branio pravo Srbija da se ponaša kao suverena država, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić zaradio je simpatije Srba (trenutno je dvostruko popularniji od svoje Demokratske stranke) ali i antipatije međunarodne zajednice koje se mogu svesti u rečenicu potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena upućene Jeremiću – ti si taj što nam pravi probleme. Ako se Srbija na međunarodnoj političkoj sceni i nije uvek ponašala onako kako su to od nje očekivale najveće zemlje – u ekonomiji uglavnom jeste pa je od MMF-a stigla jedna tranša pomoći, ali Srbija će morati da ide u novi, drugi rebalans budžeta i nada se novom kreditu – koji bi možda mogao da ublaži posledice svetske krize koje se sve jače osećaju u Srbiji. Štrajkovi, blokiranje železničkih i drumskih puteva postali su svakodnevica u Srbiji a izuzev što Rasim LJajić izlazi na teren i prema tim ljudima pokazuje empatiju, ne vidi se šta vlada preduzima da zaustavi taj veliki talas nezadovoljstva – koji bi u septembru mogao prerasti u cunami. Pored toga, vladi u prilog ne ide ni to što su naprednjaci počeli da idu sa Olijem Renom u saunu, pa je posle godinu dana mira sada dobila i jaku opoziciju na leđima. U takvoj situaciji svaki premijer razmislio bi o Sanaderovom načinu rešavanja problema. Ako ga prilikom letovanja u Porto Karasu, na srednjem prstu Halkidikija, neko ubedi da je on zaista premijer Srbije, možda tako nešto padne na pamet i Mirku Cvetkoviću. MILAN NIKOLIĆ, POLITIČKI ANALITIČAR Vlada nije imala petlju da udari na tajkune Odmah na početku ova vlada je dobila mnogo teškog protivnika: ekonomsku krizu. Ali, vlada je kriva što nije gledala kako se po svetu bore protiv krize – što se nije pripremila. Već je sasvim nespremna dočekala krizu a ni tada nije imala smelosti da promeni koncept razvoja. I dalje su svi ekonomski savetnici Vlade Srbije iz neoliberalne škole koja smatra da tržište rešava sve. Pa vidimo da ne rešava. Neoliberalizam je stvorio krizu, ne možemo je sad neoliberalizmom i lečiti. Istina je da mi nemamo značajnije ekonomiste koji nisu neoliberali, a gde je ideološka dominacija tu vladaju neznanje i glupost. Pa, ako nemamo ovde drugačije ekonomiste, nađimo ih negde drugde. Jeftinije bi bilo da platimo jednog Stiglica kao savetnika nego da lutamo ovako bez ikakvog koncepta i da u MMF gledamo kao u sveto mesto gde sede mudraci sa Olimpa. Politički, ova vlada je sačuvala neku stabilnost; sačuvana je koalicija a pokazali su izvesne kapacitete i razumevanje za socijalno-ekonomske okolnosti. Takođe, vidim da se neki ministri trude: Dulić, LJajić, ova ministarka sporta, ali to je sve pojedinačno, nema šire slike zašto se nešto radi. Ostvarili smo neke uspehe i na spoljnopolitičkom planu: usporili prijem Kosova u neke institucije, učinili štetu kosovskim Albancima, ali opet ne znam koliko je to nama pomoglo. Sad ćemo verovatno doći na belu šengen listu, što je dobra stvar, ali je bilo mnogo značajnije da dođemo do fondova EU. Međutim, Nemačka je čvrsto protiv toga da se deli evropski novac i zato i ovako tvrd stav Holandije. A vlada nije pokazala petlju da udari na najbogatije, da poput Obame i Putina udari na tajkune. Dakle, spolja ne možemo očekivati pomoć; unutra očigledno nema ni pameti, ni para, tako da nas očekuju veliki problemi. Jedino rešenje vidim u stvaranju čvrste vlade: DS – SNS. Jer, Srbiji je sad neophodan ozbiljan rad, neophodna je ozbiljna vlada koja može da krene u ozbiljan obračun sa tajkunima i korupcijom. Jedino kod tajkuna još uvek ima para i ne sme se dozvoliti da oni vladaju državom. Država treba da vlada njima. Oporavak će biti jako dug i spor i treba nam stabilna vlada.