Šta mogu male države

Marko Voljč je predsednik uprave mađarske K&H banke. Bio je generalni direktor KBH grupe i belgijske Insurance Holding Company N.V, kao i predsednik uprave Nove ljubljanske banke. Prošao je profesionalno obrazovanje u MMF 1978, uključio se u program za mlade stručnjake u Svetskoj banci u Vašingtonu 1979. Sarađivao je na industrijskim i finansijskim projektima Svetske banke u Latinskoj Americi do početka devedesetih. Od 1996. obavlja funkciju počasnog konzula Meksika u Sloveniji. U 1998. postaje slovenački član Trilateralne komisije. Bio je predsednik Udruženja menadžera Slovenije i visoko pozicioniran u bankarskom biznisu. Ipak, kao i većinu zapadnih ekonomista, svetska kriza ga je iznenadila: „Iznenadila me je dubina i obim ove krize koja je u vrlo kratkom vremenu obuhvatila čitav svet.“ A reakcije na krizu? - Reakcija vlasti, pre svega u SAD, bila je pravilna, budući da je kriza bila po prirodi finansijska, što nije uvek slučaj u cikličnim kretanjima u kapitalizmu, pa je bilo potrebno pre svega obezbediti likvidnost i poverenje u banke i finansijski sistem. Mere su sprečile finansijsku paniku, koja bi mogla uništiti finansijski sistem u svetu. Sledeći koraci će morati da budu usmereni u realnu ekonomiju - borba protiv nezaposlenosti, niske iskorišćenosti kapaciteta i da ne dođe do zatvaranja u nacionalna tržišta. Opasnost protekcionizma je evidentna i veoma prisutna. Protekcionizam bi snažno produbio krizu u privredi. Vodio bi u recesiju, čak u depresiju. Centralne banke još daju finansijske injekcije. Da li je to pravi potez u finansijskoj krizi? - Akcije centralnih banaka na održavanju likvidnosti su neophodne. To sigurno uzrokuje političke reakcije. Važi uverenje da su banke same krive za ovu krizu, da su bankari dobro plaćeni i nagrađeni za loše procene rizika, i da su uzrok za sve što se svima događa u privredi. Ipak, bankarski sistem je krvotok privrede, pa je potrebno ove institucije tako i tretirati i finansijski ih podupirati. Kako ocenjujete stanje bankarstva u centralnoj i istočnoj Evropi, posebno na području bivše Jugoslavije? - Bankarski sistem u centralnoj i istočnoj Evropi, pa i na području bivše Jugoslavije, bio je relativno snažan i solidno kontrolisan u vreme izbijanja krize. Nije nedostajalo kapitala, niti su bilansi banaka bili kontaminirani. Banke su delovale u državama u kojima je uvoz kapitala bio neophodan, a banke su bile kanal. Kada je svetska likvidnost počela da se zaoštrava, bilo je veoma teško ako ne i nemoguće dobiti ove kreditne linije. I iznenada se pojavila slabost ovih banaka koje nisu imale dovoljno domaće štednje, depozita, i zavisile se od zaduživanja u inostranstvu. Kada su ovi izvori presahli ili su postali preskupi, banke su se suočile s problemima. Npr. kod slovenačkih banaka bitno snižavanje kreditne aktivnosti – kada preduzeća nemaju narudžbi, ne treba im kredita kao u boljim vremenima – a i konzervativnije ponašanje banaka, dovelo je do značajnog pada prihoda. Ako je danas kreditna aktivnost niža za 20 do 25 odsto nego pre godinu dana, a to nije kompenzovano višim kamatnim stopama, pad prihoda u bankama je istog reda veličine (15 do 20 odsto) u poređenju sa istim periodom lani. Vlada premijera Boruta Pahora ne interveniše jako, kao vlade nekih drugih država... - Ovakve kritike su česte, ali potrebno je znati da vlada male, otvorene države, koja u velikoj meri zavisi od trgovačkih tokova, pre svega od izvoza, kao i od finansijskih priliva iz inostranstva, nema veliki manevarski prostor. Sve što je moglo da se uradi vlada je preduzela. Pokušali su napraviti nešto i na ublažavanju nezaposlenosti... Nešto je možda moglo da se uradi brže, ali garancije koje država nudi bankama, jesu odgovarajuće. Subvencije za kupovinu stanova ili automobila, npr. u tako maloj i otvorenoj ekonomiji bi imale velike fiskalne posledice, a ne neophodno i izraz u realnim kretanjima. Sloveniju muče „menadžerski otkupi“. Pojavili su se problemi sa otplatom kredita, kojima su ovi otkupi finansirani i javnost se plaši da državna pomoć bankama ne završi kao politička pomoć osiromašenim menadžerima? - Kreditiranje menadžera je preterano ispolitizovano i demonizovano. To se događa u čitavom svetu. Problem „menadžerskih otkupa“ je nastao kada su deonice, koje su menadžeri založili, drastično izgubile na vrednosti, krediti su ostali isti, a garancije se iznenada smanjile za 50 i više procenata. U našim uslovima problem se veoma personalizovao i koncentrisao na nekoliko poznatih imena kojima je politika okrenula leđa. To se previše koristi u političke svrhe i u predstavi za javnost. Gledajući iz inostranstva, ne nalazim da je to pitanje koje bi moglo potopiti ili spasiti slovenački bankarski sistem. Kako dalje? Da li očekujete nove potrese? - Ključno je pitanje koliko će trajati recesija. Kad se privredna aktivnost smanjuje, kvalitet portfelja banaka se pogoršava. Preduzećima prodaja pada, smanjuje se proizvodnja, zapošljavanje, problemi sa likvidnošću, i zbog toga će teže otplaćivati kredite bankama. Niko nema odgovor na to koliko će kriza trajati. Čak i ako se u SAD pojavljuju prvi znaci oživljavanja, niko ne zna kada će ovo stići do centralne i istočne Evrope. Da li smo već dotakli dno? Svaka država brine svoje brige, a Evropska centralna banka snižavanjem kamatnih stopa i drugim nekonvencionalnim merama ublažava posledice. Pravi preokret će, međutim, nastupiti tek oživljavanjem realnog sektora. Za države, kao što su Slovenija ili Srbija, više može učiniti nemačka vlada oživljavanjem potražnje u Nemačkoj, nego vlade ovih država. Pošto smo otvoreni i zavisni od trgovine, važno je da ne upadnemo u protekcionizam i da dođe do oživljavanja privrede u zapadnoj Evropi, koja je glavno tržište i za Sloveniju i za Srbiju. Šta će biti sa politikom kamatnih stopa Evropske centralne banke u narednim mesecima? - ECB je kao i većina evropskih institucija, veoma heterogeno društvo, gde postoje različiti interesi i pogledi na to kako krizu rešavati. Postoji veoma tradicionalan, ortodoksan, konzervativan nemački pristup, koji je u ECB veoma uticajan i koji tvrdi da veštačko snižavanje kamatnih stopa ispod određenog prihvatljivog nivoa i pumpanje likvidnosti u ekonomiju može izazvati hiperinflaciju, kad se privreda oporavi. Drugi veruju više u kejnzijanski princip, da država mora u uslovima duboke recesije napraviti više nego do sada. ECB s kamatnom stopom od 1 odsto nema mnogo manevarskog prostora. Teško je zamisliti da bi imali negativnu ili nultu kamatnu stopu, kao što su nekoliko godina imali Japanci. Nadam se da će države preko fiskalnih mera delimično kompenzovati ono što ne čini ECB. Međutim, ove mere će neminovno povećati fiskalni deficit i javni dug. To će biti opterećenje za sledeće godine, pa i za čitavu generaciju posle krize. Starenje populacije i ogroman javni dug, koji smo proizveli ublažavajući posledice recesije, predstavljaće glavni problem u godinama posle krize. Da li bi neka država zbog loše ekonomske situacije mogla da izađe iz evrozone? - Takve izjave ponekad su izraz određenih frustracija u nacionalnim okvirima, ali upravo evro i evrozona u vreme produbljavanja finansijske krize krajem prošle godine pokazali su se kao relativno stabilno područje, a države izvan zone imale su velike fluktuacije kurseva, što je bilo teško kompenzovati. Kriza je jasno pokazala da biti u evrozoni nije hendikep. Bankarski sistem u istočnoevropskim zemljama je u vlasništvu banaka iz velikih članica Unije. Kako vidite stanje u Srbiji gde, analitičari tvrde, nema velikog šoka ni u privredi ni u bankarstvu? - Bilo je početnog šoka, od kraja septembra do novembra prošle godine, svuda, uključujući i Srbiju, koju pratim samo izdaleka. Međutim, danas je stanje već prilično normalno. Činjenica da je većina banaka u rukama bankarskih kuća iz zapadne Evrope, pokazala se kao pozitivna, jer nijedna matična kuća nije zatvorila likvidnosne kanale filijalama u jugoistočnoj Evropi. Po mojim informacijama, nijedna od ovih banaka ne razmišlja o povlačenju. I očekuju da će posle krize doći do dinamičnijeg uspona u jugoistočnoj Evropi nego na Zapadu. Da li je sadašnja kriza savremenog kapitalizma zapravo izraz nepoverenja u sistem tržišne privrede i potrebe da svetska ekonomija mora da prihvati nova pravila? - Najvažnija lekcija iz Velike depresije tridesetih godina prošlog veka jeste da države moraju da sarađuju i intervenišu. Mere kojima se rešavala kriza tada, samo su pogoršavale situaciju i dovele i do Drugog svetskog rata. To je, za sada, svet izbegao. Danas ne postoje ideologije koje bi osporavale tržišnu privredu. Od Kine do Rusije po mentalitetu svi su kapitalisti, tako da je ta opasnost manje prisutna. Kapitalizam je sistem koji je podložan oscilacijama, usponima i padovima i u veoma drastičnoj formi sa svim negativnim posledicama. U narednoj fazi kapitalizma biće mnogo više intervencije države i naddržavnih institucija. Regulativa i kontrola, kako u nacionalnim ekonomijama tako i na transnacionalnom nivou, biće mnogo veće nad tim što je ranjivo, kao što su banke, osiguravajuća društva, finansijski posrednici. Novi kapitalizam priznavaće mnogo veći uticaj i prisutnost države, nego ovaj u poslednjih 30 godina. To bi moglo da spasi kapitalizam od samog sebe. Kako se na krizu gleda u Trilateralnoj komisiji? Da li se smatra mogućim da se ponove društvene promene koje je donela kriza 1929? - Kao i većina sličnih udruženja i nevladinih organizacija i Trilateralna komisija detaljno prati događanja. S obzirom na sastav komisije, predmet analize predstavlja niz područja, koja nisu isključivo vezana na finansijska i privredna kretanja. Većina razmišljanja i predloga usmerena je na to kako modifikovati i poboljšati postojeći privredni i finansijski poredak u svetu da bi u budućnosti mogao da se izbegne nagli i duboki pad privredne aktivnosti, veliki broj nezaposlenih, širenje siromaštva pre svega u zemljama u razvoju, gubitak poverenja u tržište i u institucije, koje tržište treba da regulišu, kao i do pojave protekcionizma i nacionalizama, koji mogu ozbiljno da ugroze razvoj svetske privrede. Dominira procena da postoji velika verovatnoća de će uz snažnu ali vremenski ograničenu intervenciju države u privredu, biti moguće izbeći greške koje su dovele do Velike depresije u tridesetim godinama prošlog veka, a da ne dođe do dubljih promena u osnovnom uređenju tržišnih privreda u zapadnim demokratijama.