Svi bi leba bez motike

Maline prosute po putevima, posečena stabla višanja u rodu, zaorane brazde nepožnjevene pšenice... Zimus su tekli beli potoci prosutog mleka, mnoge plantaže neobrane kupine uništene su još za vreme prošlogodišnjeg roda... Iz godine u godinu sve je više zakorovljenih njiva. Očigledno je, a mnogi neće da vide: Srbija postaje – šumadija. (Nije greška – sa malim š!) To je, nažalost, slika Srbije, danas kada glad preti sa svih strana i dok se govori kako je najveća šansa Srbije upravo u poljoprivredi! Ima i te kako gladnih i među tim seljacima koji, iz protesta, ali i samoodbrane, uništavaju to što su proizveli; mnogi od njih, pogotovo iz pasivnijih krajeva, nemaju ništa više od te svoje muke (onoga što su sami pod vedrim nebom odgajili). Glasni protesti seljaka preplanulog lica, otvrdlih dlanova i s pritegnutim kaiševima iz gotovo svih krajeva Srbije pretvorili su se u svojevrsni narodni bunt. I svi oni protestuju iz istog razloga – niskih cena njihovih proizvoda, kojima teško da mogu i da povrate ono što su u njihovu proizvodnju uložili. Neko će reći (i govore): to je cena tržišta. Jeste, ali i cena državne politike. I upravo na račun države seljaci adresiraju svoje kritike, jer od nje očekuju da ih zaštiti od monopolista koji bi da požnju i oberu ono što su oni stvorili, ali i da vodi politiku koja će zaštititi domaću proizvodnju i srpsko selo, koje se sve više proređuje. Kako državna politika utiče na srpsku poljoprivredu, primera radi, može se, konkretno, videti po rezultatima jedne njene uredbe iz decembra 2007. godine. Bila je to uredba o uvozu mleka u prahu, koja je od poznavaoca prilika označena kao „klasičan primer lobiranja“. Zahvaljujući njoj, u Srbiju je uvezeno oko 4.000 tona mleka u prahu. Još dok je taj uvoz tekao, u martu 2008. godine, u srpskim mlekarama stvorio se višak, pa su i cene domaćeg mleka počele da padaju. Rezultat toga (ali, nažalost, ne i konačan ishod) bio je, ono što je rečeno, da su krajem prošle i početkom ove godine tekli potoci srpskog mleka. Malina je srpski brend. Ali, i ona se našla pobacana i zgažena po putevima. U vreme berbe maline, Arilje i druge varoši u zapadnoj Srbiji opuste; živnu tek uveče kada krene sabiranje ubranog voća. U ove dane Arilje je uvećano za nekoliko hiljada ljudi, berača maline. Radnici propalih fabrika (što je i te kako procvetalo u Srbiji) pohitali su ovamo da, radeći pod nadnicu, od jutra do mraka, zarade koji dinar. Tako su se na istom poslu našli inženjeri, tehničari, KV i NKV radnici, diplomirani pravnici i pisari, diplomirani ekonomisti i knjigovođe, bivši direktori i portiri... Na Vidovdan, bar na kratko, Arilje je oživelo, i to izuzetno glasno: vlasnici malinjaka došli su da bi u centru grada izrazili svoj protest zbog niskih cena. Prosipane su pune gajbice ovog voća. Cena je bila pala sa 135 na 100 dinara za kilogram. U međuvremenu pala je još više, spustila se na 70 dinara, pa i ispod toga. U valjevskim selima, u jednom trenutku, sa početnih 145 dinara, cena maline po kilogramu bila je pala na svega 30 dinara! Malinari kažu da im ni cena od 150 dinara ne donosi zaradu, da se sa njom tek pokrivaju troškovi proizvodnje i plaćanje berača. Zato su zatražili da njena cena bude najmanje dva evra po kilogramu. Protesti nisu urodili plodom. Malinari su rekli šta su imali i vratili se u svoje malinjake. Nije im preostalo ništa drugo, nego da se bore da ne propadne ono što imaju. Agonija se nastavlja, a traje već godinama. I prethodnih godina su protestovali, blokirali puteve, donosili malinu ispred Vlade... Od predstavnika Vlade optuženi su vlasnici hladnjača da su se između sebe dogovorili da obore cene, kako bi veći deo kolača od maline pripao njima. Poslata je inspekcija na neka otkupna mesta; napisano je nekoliko prijava, ali problem nije rešen. Hladnjačari kažu da je malina lošeg kvaliteta, zbog kiše, i da su zato prinuđeni da smanje cene, da oni ne bi bili na gubicima. Problem koji se pojavio u zapadnoj Srbiji sa malinom, pojavio se na jugu Srbije sa višnjom. Kilogram višnje plaća se od 15 do 20 dinara, što je za deset dinara manje od prošlogodišnje cene. Višnja je dobro rodila, a otkupljivači i prerađivači kažu da su hladnjače pune. Međutim, Duško Jovanović, savetnik Poljoprivredne stručne službe u Leskovcu, izneo je uverenje da su „pune hladnjače izmislili prerađivači, da bi ucenjivali voćare i da bi oborili cenu“. I ovde se daje objašnjenje da je kiša uticala na kvalitet roda. No, zanimljivo je da su i pre kiše kod otkupljivača pale otkupne cene. Berba višanja plaća se osam dinara po kilogramu; kad se na to dodaju troškovi prevoza, kao i drugi troškovi koji su bili neophodni da bi se došlo do ploda, jasno je da ponuđena cena nije zadovoljavajuća. Zato su se mnogi seljaci latili sekira i, čak i neobrane, višnje posekli. Na severu Srbije, u Vojvodini, ali i u drugim žitorodnim krajevima zemlje, na muci su proizvođači pšenice. Rod je umanjen zbog kišnog vremena, a cene ponižavajuće male. Sa početnih 12 dinara cena je pala na devet dinara po kilogramu pšenice. Ministar poljoprivrede Saša Dragin i u ovom slučaju izneo je sumnju da je cena određena ne po tržišnim principima, već – dogovorom. Otkupljivača i mlinara. Po njegovim rečima, mlinari su izašli na tržište s cenom od 9,5 i 10,5 dinara. U međuvremenu Vlada Srbije donela je odluku da, za potrebe Republičke direkcije za robne rezerve, otkupi 65.714 tona ovogodišnjeg roda pšenice, po ceni od 13 dinara za kilogram. Ali, to ne menja bitno situaciju, jer otkupljuje se tek manje od tri odsto od ovogodišnjeg roda, koji se očekuje da bude oko dva miliona tona. Jedan od otkupljivača pšenice, koji nastoji da potpuno živi životom žitara, kaže za NIN da u agrarnom sektoru u Srbiji nema ljudi koji znaju da ga vode. Proizvođači su prepušteni sami sebi i – tržištu. Napominje da svaka uređenija država daje određene beneficije, po hektaru ili količini proizvedene robe, jer tako pomaže svoju poljoprivredu, i da tek onda proizvođače prepušta tržištu. Predočava šta sve i koliko je ratar prinuđen da učini i uloži da bi dobio željeni rod pšenice. Ako nema svoju zemlju, zakup mora da plati 150 do 350 evra po hektaru. Za oranje, sejanje, prskanje protiv korova, prehranu i kombajniranje potrebno je oko 80 litara nafte po hektaru. Po jednom hektaru zemlje potrebno je 300 kilograma semene pšenice, koja se prošle godine plaćala 22 do 26 dinara po kilogramu, u gotovom novcu. U jesen, prilikom setve, po jednom hektaru baci se i 300 kilograma veštačkog đubriva NPK (15x15x15 ili 16x16x16), koje košta 550 evra po toni, za gotovinsko plaćanje. Oni koji nisu u mogućnosti odmah da plate, uzimaju ga na kredit, s kamatom od jedan odsto mesečno, do predaje roda pšenice (u julu ili avgustu sledeće godine). Neki od proizvođača nabacuju fosforno đubrivo MAP ili DAP, koje košta 920 do 950 evra po toni. S proleća pšenična polja prehranjuju se azotnim đubrivom: urea, AN ili KAN. Po jednom hektaru potrebno je 150 do 200 kilograma uree ili 200 do 250 kilograma AN-a ili KAN-a. Za proteklu sezonu cena uree bila je 350 evra, AN-a oko 280, a KAN-a 250-260 evra po toni. Srbija je imala svoju azotaru (fabriku azotnog đubriva) u Pančevu, koja je u međuvremenu prodata Litvancima i „Univerzalu“ iz Beograda. Fabrika sada ne radi, pa je Srbija prinuđena da uvozi azotna đubriva, naravno po većoj ceni, koju ratari plaćaju. Srbija uvozi veći deo potrebnog NPK đubriva (manji deo, oko jedne trećine, proizvodi se u „Fertilu“ u Bačkoj Palanci, ali i to od komponenti iz uvoza). Kad se sve sabere i izračuna, kako nam predočava ovaj pošteni otkupljivač, potrebno je da rodi četiri tone po hektaru, da bi proizvođač nadoknadio samo troškove, ono što je uložio u novcu; dakle, da ništa ne zaradi i da ne računa svoj rad. I to pod uslovom da cena bude 12 do 12,5 dinara po kilogramu pšenice. Zato smatra da bi cena pšenice morala da bude bar 15 dinara po kilogramu. Inače, prosečni prinosi pšenice u Srbiji su tri do tri i po tone po hektaru, a izvlače ih prinosi u Vojvodini koji se kreću između četiri i četiri i po tone. Otkupljivač kojeg smo citirali, kao i mnogi drugi, zasad preuzimaju pšenicu od proizvođača za pokrivanje duga koji su ovi napravili, s obavezom da preuzeti višak plate kad se formira prava cena. Kiša utiče na kvalitet roda: smanjuje se hektolitarska masa, a samim tim i ukupna količina pšenice. Kvalitet je ispod očekivanog, već se pojavljuje klijanje u klasu, pa pšenica neće biti za mlinsku industriju nego za stočnu hranu, što će uticati da cene budu znatno niže. Na kraju, kao što se vidi, ipak najveću cenu plaća proizvođač. Istaknuta srpska bankarka Borka Vučić, inače predsednik Fonda mladih poljoprivrednika, ovako gleda na sadašnje proteste seljaka: „Problem otkupa malina i višanja, ali jednako i pšeničnog roda, u Srbiji se ponavlja iz godine u godinu, što ukazuje na nedostatak sistemskih mera. Cena se utvrđuje u poslednji čas, i gotovo uvek sa namerom da svi zarade na grbači proizvođača. Ove godine, zbog nevremena i obimnih padavina koje su uveliko umanjile kvalitet roda, taj problem je još naglašeniji. Tim pre što ni komercijalne banke nisu želele da ulaze u, po njima, rizične plasmane.“ Ona smatra da vlasnici hladnjača, koji su prošle godine izvezli samo prvu klasu malina, dok im je druga i treća ostala na lageru, pošto su kupci iz Evrope i sveta našli malinu po povoljnijoj ceni u Poljskoj, sada pokušavaju da gubitak „poravnaju“ nižom cenom. „To je naljutilo malinare koji su, očigledno, takođe navikli na dobru zaradu, ali ne znači da im ovogodišnji rod i sa cenom od 100 dinara za kilogram nije ekonomski isplativ. Problem je što se hladnjačari, kao i veliki nakupci žita, ponašaju monopolistički, a da pri tom država nema odgovarajućih mera zaštite seljaka. Jer, ako cenu nekog proizvoda reguliše tržište, i malina na svetskoj pijaci košta 2,5 evra kao ove godine, logično je da i naši malinari očekuju tu cenu. Nažalost, njihov rod je ove godine uz nedostatak tehnike deklasiran i nepovoljnim klimatskim uslovima, što je vlasnicima hladnjača realno opravdanje za ponuđenu cenu. Proizvođači, međutim, nisu zadovoljni ni pored toga što je država, prvi put ove godine, za subvencije u poljoprivredi izdvojila 2,5 milijarde dinara, jer smatraju da ni to nije dovoljno da ih zaštiti od štete nastale jačom silom“, ističe Vučićeva. U slučaju maline, podseća da je ministar Saša Dragin preduzeo određene mere da spreči hladnjačare u njihovoj „gladi“ za zaradom, ali smatra da to nije dovoljno da proizvođači budu zaštićeni. „Dobro je da se monopolisti obuzdaju, ali te mere su samo kratkoročnog karaktera, i posledične“, kaže. „Država bi morala da deluje preventivno, odnosno da sistemski reši pitanje otkupa ne samo maline i pšenice, nego svih poljoprivrednih proizvoda. To znači, kada monopolisti izgube meru, i pokušaju da cenom samo za sebe obezbede zaradu, država bi morala da bude garant seljacima, odnosno da spremi njihov rod i otkupi ga po ceni koja će odgovarati i njima i budžetu. Borka Vučić napominje da je ovih dana bila „na licu mesta“ (u malinjacima Rađevine i Podgorine) i da se uverila da je ove godine malo prvoklasnog roda maline, pri čemu i takva malina veoma brzo gubi prepoznatljiva svojstva, svoju crvenu boju, i da tamni. Poznata bankarka smatra da je rešenje u udruživanju proizvođača u zadruge, „jer samo tako mogu da utiču na formiranje cene svojih proizvoda, ali i na odnos države prema poljoprivrednoj proizvodnji“. Kaže: „Mora sistemski da se reši odnos svih partnera, od proizvođača, preko zadruga i hladnjačara, do države, i to na način da svaki od njih u tom odnosu nađe svoj interes“. A da bi pitanje poljoprivredne proizvodnje, uopšte, moglo da bude sistemski postavljeno kako treba, predstavnici seljaka morali bi, po njenom mišljenju, da se izbore za mesto u srpskom parlamentu, u kome im pripada 27 poslaničkih mesta. „Kod nas poljoprivredni proizvođači već godinama nemaju svoje predstavnike u Narodnoj skupštini, gde se u skladu sa zakonom i pratećim propisima, odnosno agrarnom strategijom i politikom, preko budžeta namenjenog za poljoprivredu, rešava odnosno uređuje odnos proizvodnja – otkup – plasman. Nemamo, nažalost, ni razvojnu banku, koja bi dala značajan doprinos obezbeđivanju investicionih sredstava u ovoj oblasti, posebno obrtnih sredstava i to uz povoljne kreditne uslove koje bi poljoprivredna proizvodnja mogla da podnese.“ Borka Vučić posebno naglašava da ove godine komercijalne banke u našem bankarskom sistemu nisu htele da ulaze u rizične plasmane, a takvim su smatrale kreditiranje hladnjačara. Naime, gotovo nijedna od tih banaka nije želela da kreditira hladnjačare, jer su ocenile da su bilansi vlasnika hladnjača nezadovoljavajući, i da svaka cena maline veća od 90 dinara, ne omogućava bezbednu otplatu kredita. Poznati srpski pisac Dobrilo Nenadić, „stari malinar“, kako za sebe s razlogom kaže, pošto je po struci diplomirani inženjer voćarstva, i, što je još važnije i poznatije, jedan iz grupe od nekoliko inženjera koji su razradili jedinstven sistem gajenja maline posle čega je došlo do naglog povećanja proizvodnje ovog voća u Arilju, ali i celoj Srbiji, smatra da se situacija oko maline namerno zamagljuje suprotstavljanjem malinara i hladnjačara. „Oduvek je to bio zajednički posao ljudi koji proizvode malinu i hladnjačara. Jer, malina je nežno voće koje brzo trune, tako ako se za 24 časa ne smrzne, propada. A hladnjače nemaju šta da rade bez proizvođača maline“, kaže Nenadić. Za potrebe proizvođača maline, samo u Arilju izgrađeno je oko 90 hladnjača. Arilje je nezvanični centar malinara u Srbiji. Samo na području ove opštine proizvede se 20 odsto maline u Srbiji, a sama Srbija proizvede 20-25 odsto svetske proizvodnje maline. Nenadić ističe da je malina luksuzno i retko voće, i, uprkos nekim obrazloženjima, napominje da se „ne može mnogo povećati proizvodnja maline u svetu“, jer se ona može gajiti samo na ograničenom geografskom pojasu, a, s druge strane, njeno gajenje zahteva veliku veštinu. „To je najskuplje voće na svetu. Koliko je meni poznato, nema tako luksuznog voća koje u svežem stanju na pijaci košta 10-15 evra po kilogramu“, ističe Nenadić. „Zato ne razumem one koji kažu da država ne bi trebalo da se meša u cenu maline. Treba da se meša, ali na pametan način. Kad se naša država ne bi mešala u proizvodnju malina, to bi isto bilo kao kad se francuska država ne bi mešala u proizvodnju i plasman šampanjca i njihovih čuvenih sireva, škotska u proizvodnju viskija, nemačka država u proizvodnju piva... Malina je brend Srbije. To je danas najunosnija stvar u zemlji, i zato država treba da se meša, da zaštiti svoju ekskluzivnu proizvodnju.“ Ni ovaj stručnjak nema objašnjenje za tako nisku cenu maline. Ali, poziva da država utvrdi gde ide zarada od srpske maline. „Ako se malina rolend na Zapadu prodaje za 12 evra po kilogramu, u sitnom pakovanju, a ovde se kupuje za jedan evro, postavlja se pitanje ko uzima tako veliku razliku u ceni?! I iz maline najlošijeg kvaliteta izdvaja se najmanje 30 odsto rolenda, a ako je hladnjača nadomak malinjaka, tako da se malina može brzo smrznuti, taj procenat ide i do 80 odsto. Dakle, tu postoji ogromna dobit. To neko uzima! Ko? Na državi je da to ispita“, zahteva Nenadić. On ističe da ni hladnjačari nemaju neku veliku dobit. Po njemu, postoji jedan zid između naših hladnjačara i lanca robnih kuća na Zapadu, koje ovaj naš proizvod prodaju svojim potrošačima, kao – svoj proizvod. „Naše hladnjače urade takoreći sve. I sitna pakovanja. Samo ti strani uvoznici pošalju svoje kartonske kutije (kao da mi ne možemo da ih oštampamo!), na kojima piše da je, tobože, proizvedeno u njihovim zemljama: Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj... Prećutkuju da je proizvedeno u Srbiji. I varaju svoje potrošače“, predočava Nenadić, napominjući da se samo od droge dobija veći profit, i da se zato toliko njih oko maline muvaju. „Trideset godina postavljam pitanje gde se gubi velika razlika u ceni maline, ali nikako da dobijem odgovor. I zato sam digao ruke da to objašnjavam“, umorno će poznati pisac i istaknuti voćarski stručnjak. Cenu plaćaju poljoprivrednici, ali, na kraju, plaća i cela Srbija. Slika srpskog sela je kud i kamo tragičnija nego što se to vidi na prvi pogled, pogotovo na televiziji i u drugim medijima.