Igra sudbine

Verdijeva opera Moć sudbine našla se na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu gotovo dve decenije nakon prethodne svoje postavke (čija je premijera bila 1989), što nije neobično: delo je zahtevno (kako za izvođače tako i za reditelja); veoma obimno, dramaturški čak pomalo razuđeno, što znači da podrazumeva “pripremljenog i odmornog gledaoca, a ne posetioca koji želi da čuje i prepozna popularne melodije” (K. Vinaver). Verovatno da je to razlog što je nova postavka poverena mladom autorskom timu, predvođenom dirigentom Aleksandrom Markovićem i rediteljem Darijanom Mihajlovićem, čime je slušaocu/gledaocu ponuđeno provokativno pomeranje od tradicionalne koncepcije. Već uvertira najavljuje oneobičavanje tretmana operskog teksta, budući da je formulisana kroz “video-reviju” protagonista koji se šetaju “filmskim” ekranom smeštenim na scenu (mada smo, zbog potrebe “popunjavanja” celokupnog muzičkog trajanja uvertire slikom, snimak pomenute “revije” morali da odgledamo dvaput!). Scenografija (Aleksandra Denića) gotovo u celini je data posredno, putem projektovanja slike koju oko kamere beleži upereno na unutrašnjost kutija/maketa željenih prizora, a čiji odraz vidimo na ekranu. Izuzetak su, recimo, Leonorina penasta kupka ciljana da demonstrira eksplicitno incestuoznu relaciju oca i kćeri; potom, pučka trpeza za kojom sirotinja proždire špagete debljine i teksture konopca – ipak, obe “slike” dobijaju svoju funkciju tek na filmskom platnu. Pažnja slušaoca tako postaje pažnja gledaoca jer je sa muzike preusmerena na slikovnu stilizaciju fabule, na odgonetanje i raščlanjivanje vizuelnih dosetki reditelja. Odnosno, publika je upućena na ekran i iz razloga što je on nosilac pokreta (oka kamere), dok su solisti postavljeni poput figura (možda onih kojima se igra Sudbina?). Dakle, bez pogleda uperenog ka ekranu na kome u sadejstvu sa virtuelnom scenografijom dobijaju dinamičnost (što je, pretpostavljamo, i bila namera reditelja), statična pozicija solista verovatno bi bila protumačena kao indiferentnost aktera u odnosu na sopstveni tekst. I čini se da su od Leonore, Alvara, Karlosa... pokretljiviji bili čak i snimatelji za kamerama, njihovi asistenti, scenski radnici, koji su se šetali po sceni ravnopravno sa protagonistima. Još da su, namesto patika, dronjavih majica i džinsa, imali kostime (vojnika ili fratara, recimo), takav njihov upad u dijegezu bio bi sasvim opravdano, čak veoma duhovito rešenje. Konačno, ako bismo morali da konkretno odredimo Mihajlovićevu koncepciju, nazvali bismo je - direktan prenos operskog performansa. Dirigent Aleksandar Marković je svakako ključna figura izvanrednog interpretativnog nivoa opere Narodnog pozorišta. Orkestarske deonice su doterane do neprepoznatljivosti, hor (iako standardno pouzdan) sada je još ubedljiviji; svi zajedno – besprekorno usaglašeni. Zapravo, ne pamtimo kada smo poslednji put čuli tako kvalitetno muziciranje ansambla nacionalnog teatra – Markovićev autoritet i neosporna kompetencija (o čemu svedoči, za njegove mlade godine, izuzetno bogata biografija) inspirisali su ove umetnike da dosegnu zavidan nivo, sasvim u skladu sa standardima koji se očekuju od evropske operske kuće jedne prestonice. Jednako uspešni (i ujednačeni!) su i solisti: ne samo nosioci glavnih uloga već i sporedni likovi. Tenor Hon Li (Don Alvaro), već po običaju briljira u svakoj postavci u kojoj se pojavi; Miša Jovanović (Don Karlos), pleni i izvanrednom glumom; zavodljiva je i atraktivna Preciozila Željke Zdjelar; takođe nesvakidašnja izvođenja ponudili su i Nenad Jakovljević, Vuk Matić, Nebojša Babić. Ipak, zvezda ove podele jeste Jasmina Trumbetaš-Petrović. NJeno vokalno sazrevanje jesmo primetili u ulogama koje je tumačila u poslednje vreme, međutim, Leonora iz Moći sudbine učinila ju je – u svakom smislu – zvezdom opere Narodnog pozorišta. Ona dominira scenom, ostvaruje virtuoznost i dramatiku neophodnu u iskazivanju komplikovanih ne samo pevačkih već i psiholoških karakteristika lika koji tumači. Štaviše, usudićemo se da ovaj tekst zaključimo konstatacijom da je Beogradska opera konačno dobila naslednicu dostojnu onih naših primadona koje su istom scenom hodale do pre nekoliko decenija...