Laušević mora u zatvor

Obraćamo se javnosti Republike Srbije zbog ponovnog otvaranja starih rana i nove hajke na našeg pokojnog brata Radovana Vučinića, i celu porodicu, a povodom kampanje pokrenute u nekim beogradskim medijima da bi predsednik Srbije, g. Boris Tadić, trebalo da pomiluje Žarka Lauševića, ubicu našeg brata Radovana i Dragora Pejovića. Prinuđene smo na ovaj korak jer se, nažalost, ovim povodom ponovo ispredaju bajkovite priče i razni falsifikati strašnog događaja u noći između 30. i 31. jula 1993. godine, a sve u cilju oslobađanja ubice, Žarka Lauševića, koji se već godinama nalazi u bekstvu od pravosudnih organa, daljeg izdržavanja pravosnažno i konačno odmerene kazne. Kao po kakvom šablonu, ponavljaju se iste one – slobodno ćemo reći – bolesne i izopačene konstrukcije, kojima deo srpske tzv. kulturne javnosti i neki političari pokušavaju da ceo događaj u podgoričkom kafiću „Apple“ prevedu kao divljaštvo grupe lokalnih mladića, koji su zasluženo dobili što su tražili od „nedužnog“ Žarka Lauševića i njegovog brata Branimira, pa čak i da se cele porodice Vučinić i Pejović prikažu kao gomila ludaka i divljaka željnih osvete. Nama je, naravno, jasno, da se sve te konstrukcije smišljeno i sa razlogom prave kako bi se stvorila klima za pomilovanje Žarka Lauševića, jer je rečeni Laušević, zaboga – GLUMAC! Potpuno isti scenario otpočeo je odmah po Lauševićevom zlodelu, i očigledno urodio plodom, jer je u jednom trenutku, podležući pritisku, Viši sud u Podgorici doneo presudu koja je Žarku Lauševiću omogućila da ode na slobodu i pobegne u Ameriku, svestan valjda da je takva presuda neodrživa, i da će morati da se suoči sa pravednije odmerenom kaznom. Rešio je dakle da iskoristi političke okolnosti loših odnosa SRJ i SAD i mislio da je tamo našao azil. Konstantno i smišljeno, prenebregavaju se ili iskrivljuju neke činjenice iz te strašne noći, kako bi se umanjio značaj delanja Ž. Lauševića i uvećao značaj postupaka ubijenih (D. Pejović i R. Vučinić) i ranjenog (A. Kažić) dečaka. Primer takvog namernog iskrivljavanja činjenica nalazimo u javnim istupanjima Vuka Draškovića, koji ne mari mnogo što primenjuje različite aršine na Lauševićev zločin i zločin na Ibarskoj magistrali. Da li su nemoral, lažiranje i neprincipijelnost dozvoljeni, u zavisnosti od toga ko je sa druge strane nišana? Ne možemo a da se ne setimo silnih priča o navodnoj kriminalnoj prošlosti našeg brata. I da se ne zapitamo: pa da je bilo kakvog kriminalnog dosijea Radovana Vučinića, zar to odbrana Žarka Lauševića ne bi sa radošću dočekala i prezentovala sudu? Naravno, toga nema. Ali priče ne prestaju. I sam Drašković, karikirajući i iskrivljujući presudu Vrhovnog suda C. Gore, a mnogo više ugledni nedeljnik NIN u broju od 9. jula, celu priču oko presude svode na navodnu nesposobnost crnogorskog pravosuđa i političko uplitanje kojim je, zaboga, sprečeno da nadležni sud zajedničke države, dok je postojala, i tu presudu ukine – a pisci teksta, valjda, znaju da bi taj sud sasvim sigurno ukinuo takvu presudu, samo da ga je (suda) bilo? Obaška, i NIN (ponovo) podleže strastima dela beogradske „kulturne“ javnosti (kao i u vreme samog događaja i prvostepene presude, kada je NIN-ov izveštač bio među perjanicama Lauševićevog lobija, sa Zdenkom Aćin i „Dugom“) i celu priču priča sa aspekta navodne žrtve, Žarka Lauševića, koji se eto jadan i napaćen zlopati po dalekom svetu i ne može da se vrati u zemlju, a kamoli da glumi! A zašto ne može? Dovoljno je samo da odsluži kaznu, a da je to učinio odmah već odavno bi bio na slobodi! A šta je sa ubijenim mladićima? Šta je sa životima prekinutim u 19 odnosno 20 godina? To NIN ne zanima jer, očigledno, ne povećava tiraž. A pogledajte samo deo presude Vrhovnog suda Crne Gore: „Naprotiv, ovaj sud nalazi da je to prekoračenje granica nužne odbrane veoma veliko, a ovo polazeći upravo od činjeničnog utvrđivanja prvostepenog suda (onog koji je odmerio 4 godine zatvora za Žarka, prim. aut.), da su radnje, koje je taj sud uzeo kao prekoračenje granica nužne, u stvari bile napadačke u odnosu na oštećenog Kažić Andriju i sada pok. Pejović Dragora, a nepotrebne u odnosu na sada pok. Vučinić Radovana, ali da je te radnje tretirao kao prekoračenje granica nužne odbrane zbog zabrane preinačenja na gore po optuženog – čl. 378 u vezi čl. 424 st. 4 ZKP“ (str. 8 Presude Kž 16/2001 od 22.3.2001). Za one kojima nije jasno – Vrhovni sud smatra da je Žarko Laušević izvršio najklasičnije umišljajno ubistvo, ali ovaj Sud nije mogao da izmeni kvalifikaciju dela zbog zakonskih organičenja. Ipak, mogao je da odmeri strožu kaznu u okviru zakonskog raspona, i to je i učinio. Odmah po ubistvu, krenule su priče kako će se porodice ubijenih mladića svetiti na Žarkovoj deci, deci njegovog brata Branimira, ili na samom Žarku i Branimiru. Uzalud smo, kad god smo imali priliku, ponavljali da porodica Vučinić nije divljačka da ubija bilo čiju nedužnu decu, i da neće od zločinca praviti žrtvu. Još je opasnije kada sada, aktuelizujući pitanje Lauševićevog (ne)izručenja Srbiji, državni sekretar Ministarstva pravde Republike Srbije, g. Slobodan Homen, sa pozicije drugog po rangu državnog službenika zaduženog upravo za pitanja prava, bez imalo stida, zakonske ili moralne odgovornosti, izjavi kako je neizvesno da li će Srbija to izručenje tražiti (ako SAD ne deportuju Lauševića), između ostalog, i zato što mu ovde „preti opasnost“! Od koga to, g. Homen, Žarku Lauševiću preti opasnost? Zar nije trebalo navesti imena, pohapsiti ili bar staviti pod nadzor one koji ugrožavaju nečiji život, jer, u pravnoj državi, samo sud može da sudi i presuđuje? Ako vi niste u stanju da ga zaštitite sa svim državnim aparatom, g. Homen, nas dve žene ćemo štititi Žarka Lauševića da mu se ništa ne dogodi tokom izdržavanja još 8 godina i 5 meseci zatvorske kazne i posle toga, jer nikom nije više stalo, od porodice Vučinić, da se Žarko Laušević svakog dana svog života suočava sa svojim nedelom i svojom savešću. Ko je želeo – dakle - da razmisli o ovim tvrdnjama o krvnoj osveti, mogao je: od ubistva u kafiću „Apple“ prošlo je 16 godina. Za to vreme, navodnoj osveti bili su dostupni i deca Ž. Lauševića, i Branimir Laušević sa porodicom, i njihova sestra, pa u jednom trenutku čak i sam Žarko. I? Šta im se dogodilo? Ništa, i što se porodice Vučinić tiče – ništa im se i neće dogoditi. Porodica Vučinić samo traži od nadležnih državnih organa da Ž. Laušević pošteno i do kraja odsluži kaznu na koju je osuđen, jer je, bežanjem od pravde, izgubio svako pravo na pomilovanje, ublaženje kazne ili uslovni otpust. Naravno, lako je na očaju najbližih iskonstruisati zlonamernu priču, pa je tako nekim petparačkim novinama dovoljno da pozovu Radovanovu majku i da „cede“ reči iz žene kojoj je pre 16 godina srušen ceo svet, i koja je izgubila dodir sa sadašnjošću, svodeći svoj život i vreme na mermernu ploču na „Čepurkama“. Na kraju, želimo da ponovimo da je jedino očekivanje porodice Vučinić da ubica Žarko Laušević do kraja odsluži pravosnažnom presudom dosuđenu kaznu, jer ne ispunjava uslove za njeno smanjenje po bilo kom osnovu. Što se nas tiče, posle toga, neka mu je Bogom prosto ako može da živi sa svojom savešću i ako može u oči da pogleda svoju decu znajući da ona imaju ubicu za oca.  Slavica Vučinić i Slavka Janošević, sestre pokojnog Radovana Vučinića, Podgorica