Svi predsednikovi organi*

U moru samozvanih eksperata i mudrijaša opšteg usmerenja, jedno ime odzvanja poput zlatnog gonga – Slavica Đukić-Dejanović. Žena sa dva prezimena, tri titule, četiri plate, junakinja sopstvenog javnog ali i privatnog života. Ono što je Borka Vučić za bankarstvo, gazda Jezda za kiparski turizam, mlađani Dinkić za estradu Ibarske magistrale, a mobilni zet Šutanovac za NATO-ovski teroristički pacifizam – e to je rečena Slavica za bolesti ljudske duše u doba poništene privatizacije ljudske jedinke. Stručnjak koji je stvorio novu klasu – „kolateralni ljudi“ (kako su je nazvali u harvardsko-jejlovskim krugovima), kao odgovor na potiranje i neutralisanje sveprisutne kolateralne štete. Koja je dugo harala našom sve svetijom i sve skupljom zemljom. Opšte je poznato kako je upravo njen znameniti rad „Sindrom fimoze kod konvertitskih ličnosti“ poslužio kao idejna osnova za formiranje velike „levačko-centralističke“ koalicije koja je onomad spasla zemlju opšteg rasula i blokade demokratskih institucija. Da, da, upravo je ona - hrišćanski razvedena profesorka, trajno venčana za revolucionarnu neuropsihijatriju – uspela da uveri visoko intelektualiziranog Dačića da zvanje ministra policije ne utiče negativno na razvoj „kompleksa falusoidne veličine“. Takođe mu je potanko objasnila kako sentenca „žuti žutuju a crveni putuju“ nema nikakvo ideološko značenje, već se radi o metafori boemskog kukumavčenja kojem su skloni dobrostojeći penzioneri u našem narodu. Ali spisak njenih zasluga i medicinskih podviga je mnogo duži. I dovoljno je poznat domaćoj političkoj eliti. Kako i ne bi kada je svojom fanatičnom posvećenošću svojevremeno poprilično uspešno lečila pokojnog premijera Đikija od „podzemne ksenofobije“. I tako mu omogućila da ostvari osmišljenu komunikaciju sa izolovanim činiocima predoktobarske vlasti, naročito sa uspešnim moćnicima rascepljenim sa obe strane zakona. Bez utrenirane mentalnosti pitanje je da li bi osetljivi đak škole „Bader-Majnhof-Habermas-Soroš” uspeo da ostvari uspešne pregovore sa ljudima čiji nadimci imaju opasno psihološko dejstvo (Legija, Čume, Bagzi, Ledeni, Kum, Zmija). I tako točak istorije preusmeri na domaćinsku kaldrmu umesto na tuđinski asfalt... A kao ekspert za ekstremne oblike infantilizma, neumorna Slavica je pristala da leči Bebu Popovića od odvikavanja od autoritarne sise marke „Audi“. A nije se libila ni da se pozabavi «zarđalim očinstvom» Nenada Čanka kao posledice alergije na klimakterični status prvog pojedinca AP „Vojvodina“. I niko, u tradicionalno zlobnoj atmosferi višestranačke shizofrenije, ispunjene detinjastom zavišću i staračkom alavošću, nije imao nikakve prigovore na njen profesionalni angažman. Trajalo je to prećutno primirje sve do momenta kada se u čitavu priču umešala gigantska figura predsednika Bote. Koja je bacila senku na sve pomenute slučajeve – ne da ih zatamni, već da ih osvetli u interesu humanističkog progresa. Elem, o čemu se uopšte ovde radi? Pa, pre izvesnog vremena, svestan ozbiljnosti situacije, Bota je odlučio da nije dovoljno njegovo prekovremeno davanje krvi kako bi se popunili resursi za hitne intervencije i spasla lista ugroženih, željnih da postanu deo Botinog krvotoka... Ne, predsednik se odlučio na još radikalniji korak: ZAVEŠTANJE SVOJIH ORGANA. A za potrebe onih koji ne budu imali dovoljno srca, jetre, bubrega, pluća i ostalog – kada Bota ode kod Svetog Petra, kako bi ga naučio „giv-mi-fajv“ pozdravu. Što bi trebalo da pomogne nebeskom Vrhovnom činovniku da sačuva čiste ruke iako se susreće sa mnogo ovozemaljskih dobrovoljaca prilikom prijema na nebesku regrutaciju. A čiste ruke su važnije i od čiste savesti – što je Sveti Petar naučio regulišući zagrobni život dole u Srbijici, živahnoj od osiromašenog uranijuma i obogaćenog olova... E, tada je nastupila nepredviđena komplikacija. Naime, Bota je ekspresno optužen, od strane reakcionarnih elemenata i nepoštene inteligencije, za „totalitarnu seksualnost“, koja navodno želi da pokori sve koji joj služe, kao i one koji bi da budu nevini pred tom čumom! A sve to zato jer su stručnjaci za antropomorfologiju utvrdili, prilikom svečane primopredaje, da su svi predsednikovi organi, zapravo, POLNI ORGANI!?! Hm, idolopoklonstvo SANU? Politički antimega marketing Mekejn Eriksona? Ili obična naučnička surevnjivost kao plod nedojebanih a diplomiranih sujeta? Da bi raspršio svaku sumnju u odlučnu i postojanu KRUTOST svojih dobrih namera, Bota se odlučio za neutralnu i provereno stručnu ekspertizu psiho-profesorke Đukić-Dejanović. Nakon javno obavljenog „tretmana“ (prava za direktan tv-prenos predsednik je ustupio Cartoon Network-u, Fashion Week-u i MTV-u, kako ne bi produbljivao mužjačke komplekse direktora Nacionalnog servisa, niti dirao u „nezavisno insajderstvo” direktora multiameričkog B92) – cenjeni ženski stručnjak je istupio sa nalazom koji je potvrđivao čudesnu psihofiziološku dijagnozu da su svi predsednikovi organi nedvosmisleno obdareni seksualnom aurom i čulnim kvalitetom koji omogućuje njihovo dugotrajno i višekratno transplantiranje na najrazličitijim potomcima-pacijentima koje je majka Srbija mogla da izrodi! Zbog omraze prema ultraslavnom predsedniku države, naroda i političkih centara impotencije – jedan superuspešni stručnjak za buđenje pacova biva ocrnjen i optužen za sebičluk, narcisoidnost, politizaciju nacionalne shizofrenije i državničke depresije, ej?!? Želeći da prekine ovu gnusnu kampanju, predsednik Bota se zahvali prof. dr Đukić-Dejanović na uloženom trudu, i nakon što je stigla potvrda njenih nalaza od Svetske zdravstvene organizacije „DŽena DŽejmson”, uputi je na novi zadatak...  *Iz dnevničkih zabeležaka „Bota i ja:monolozi s Predsednikom“