Globaliste u Srbiji ujedinjuje – titoizam!

Crnjanski je govorio da infantilizovana javna svest u Srba izbegava da stvari sagledava sa srpskog stanovišta. Umesto toga, infantilizovana svest sve teškoće razrešava tako što ih utapa u maglovitu predstavu o Evropi, kao što ih je nekada projektovala na Jugoslaviju. To je samozavaravanje. Zarad obećanja da ćemo uspeti kao pojedinci, pristajemo da budemo poreknuti kao narod. Ovakva pitanja naglašeno polemično pokreće knjiga „Moralistički fragmenti“ (izdanje Nolit) dr Mila Lompara, profesora kulturne istorije Srba i srpske književnosti 18. i 19. veka na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, nekadašnjeg direktora „Politike“ AD sa najkraćim mandatom u istoriji ove kuće i člana NIN-ovog žirija za roman godine. Kod nas postoji unutrašnja transformacija elite, koju je formirala Komunistička partija, u novo sekularno sveštenstvo čija je maksima: „Intelektualci koji aplaudiraju zapadnoj moći i ignorišu zapadne zločine veoma su poštovani na Zapadu.“ Ključna tačka transfera titoizma u globalizam je pojam srpske krivice. Sekularno sveštenstvo, naime, nastoji da svakom čoveku koji javno iskazuje svest o postojanju srpskih nacionalnih prava unapred utisne žig da je kriv. Tako se formira poželjan kulturni obrazac u kome figura titoiste oličava čoveka kome ni dvadeset godina nije dovoljno da prežali Jugoslaviju, ali mu je mesec dana bilo mnogo da žali zbog otimanja Kosova. U novom izdanju vaše knjige posebnu pažnju je privukla analiza veza titoizma i sadašnjih istorijskih okolnosti. Zašto se još nije otvorio proces takvog vrednovanja titoizma? - Ako želi da razume u kom kontekstu i sa kakvim ciljem pominjem titoizam, čovek treba da pronađe fragmente u kojima se taj pojam pominje. To su fragmenti posvećeni crnogorskom jeziku, nacionalnom i književnom testamentu Meše Selimovića, Skerlićevom slepilu i Sterijinoj vidovitosti, Krležinom ćutanju, statusu Jasenovca u srpskoj kulturi. Svi ti primeri pokazuju kako je srpska kultura iznutra onemogućena da – u najširim područjima javne svesti – osvetli one procese koji su istorijski odredili naš sadašnji trenutak. Srpska kultura se pojavljuje kao kultura samoonemogućavanja: usled odsustva racionalnog uvida, ona lebdi između samoprecenjivanja i samonipodaštavanja. Sada se rascvetava ovaj drugi proces. U njegovom zaleđu se nalazi dejstvo titoizma. Jer, u čemu se slažu svi naši globalisti i mnogi naši antiglobalisti? Oni koji su beznadno podeljeni između Rusije i Evrope, liberalizma i socijalizma, solidarnosti i efikasnosti, srpske slobode i evropskih vrednosti? Jedino se slažu u odbrani titoističkog nasleđa. Odatle svi dolaze: iz načina mišljenja koji se u tom vremenu kristalizovao. Svako nastojanje – i demokratsko, i vrednosno, i psihološko – da se promeni slika institucionalno okamenjena u titoizmu, pokazalo se kao nemoguće. Ako je tačno da titoistički način mišljenja karakterišu: „lažna slika stvarnosti“, „infantilizacija javne svesti“, „rez unutar generacijskih kontinuiteta“, nasilje u ime slobode i diskriminacija inspirisana partijskom mišlju – kakve su posledice takve pojave danas? - Infantilizacija javne svesti po pravilu prati svaku prekretnicu u društvu. Tako je bilo 1945. Tako i danas slušamo kako svaku pažnju treba pokloniti mladima, kako je najvažnije šta o nečemu misle mladi. Mišljenje je važno zato što je mišljenje, a ne zato što pripada mladima. Reč je o stvaranju javnog mehanizma kojim treba staviti na stranu sve one naraštaje za koje se s razlogom pretpostavlja da ih životno iskustvo čini neprijemčivim za politički korektno shvatanje sebe i sveta. Zasluge za to pripadaju modernim komesarima demokratije koje, po ugledu na Noama Čomskog, nazivate sekularnim sveštenicima. Šta je u osnovi njihovog verovanja i kakva im je misija danas? - Skrivena, ali krucijalna ideja sekularnog sveštenstva glasi: ljudi treba da prihvate da je njihov život beznačajan i podjarmljen, da zaborave smešne ideje o upravljanju sopstvenim poslovima, da prepuste sudbinu inteligentnoj manjini, sekularnom sveštenstvu, koje opslužuje i raspoređuje moć. NJihov aplauz zapadnoj moći nam pokazuje da je ideja demokratije potisnuta u korist ideje o zadovoljavanju zapadnih interesa. Ignorisanje zapadnih zločina treba da onemogući svaku kritičku svest u društvu. Poštovanje dobijeno od zapadnih moći treba da bude ovlašćenje u praktičnim poslovima oblikovanja javne svesti. Šta je za najubedljiviji argument o personalnom kontinuitetu titoizma do današnjih dana? Zašto vas je to navelo da paradoksalno zaključite kako je u osnovi evropskog pokreta u Srbiji – Staljin? - Ako predsednik Evropskog pokreta 2003. godine obeležava Drugo zasedanje AVNOJ-a, onda to znači da on želi da nam nametne ideju o kontinuitetu između tih stvari. Kakve inače veze može imati evropski pokret u kojem su osnovne ideje ljudskih prava, privatne svojine, višepartijskog i demokratskog društva sa događajem koji je utro put jednopartijskoj diktaturi, ubijanju neistomišljenika, politici nesvrstavanja, doživotnoj vladavini jednog čoveka kao ustavnoj kategoriji? Ta veza može biti samo plod manevra da se epohalni brodolom komunizma – čiji deo je i Drugo zasedanje AVNOJ-a – premesti u nešto što pripada nekom drugom, a ne čelnicima Evropskog pokreta. Oni nastoje da taj brodolom prevedu u potpuno drugi ambijent. Jer, oni tvrde kako su uvek na pravom putu, iako svako može videti kako stalno menjaju put. Nije ni normalno ni demokratski da bilo ko bude privilegovan kao reprezent evropskih vrednosti. Kada pravo na to polažu samo pojedine stranke i pojedinci, kada samo njihovo poimanje evropskih vrednosti treba da bude obavezujuće, onda je to direktna opasnost za demokratiju. Sasvim je prirodno da postoje oni koji sumnjaju u ovako odabrani cilj, posebno u način na koji je odabran. Jer, to je znak demokratske i kritičke svesti. Sumnja je autentično evropski pojam. Zašto svakome ko javno iskazuje svest o postojanju srpskih nacionalnih prava sekularno sveštenstvo nastoji da utisne žig krivice? - To je ključna tačka transfera titoizma u globalizam: pojam srpske krivice, koji je istorijski proizvod, neophodan je sadašnjoj konfiguraciji sila. Taj pojam sekularno sveštenstvo pretvara u aktivnu polugu i formulu: ili si moderan (ne-vin) ili si nacionalan (kriv). Upravo tu formulu ono teži da usidri u javnoj svesti, da je učini obaveznom i nametne društvu. Dokle? Do časa dok ta formula ne bude pounutrašnjena. Do časa dok ne očvrsne jedno pred-razumevanje: biti nacionalan znači biti ili unapred kriv, ili unapred odgovoran. Koliko su, shodno tome, srpska nacionalna prava po meri demokratskih načela? - Ta prava su već osporena na planu kulture. Nikad nije suvišno ponoviti kako se neprestano krivotvori sam pojam srpske kulture. Jer, promena kulturne svesti je putokaz za nastupanje svih drugih promena. Zašto? Zato što je srpska kultura svedok celine srpskog naroda. Poništavanje te celine jeste cilj svakog sužavanja srpske kulture, njenog svođenja na neki njen deo. Tako čitava područja srpske kulture bivaju tihim načinom uklonjena iz javne svesti. Moja knjiga samo izdvaja neka od izbrisanih mesta. Koji proces kod nas određuje takvo aktuelno ponašanje? - Nije u našoj javnoj svesti na delu puka obnova jugoslovenstva, nego – pod evropskom zastavom – skrivena obnova titoističkog jugoslovenstva. To nije isto: proces federalizovanja Kraljevine Jugoslavije otpočeo je pred Drugi svetski rat stvaranjem Banovine Hrvatske. U dnevnicima Mihaila Konstantinovića, pravnog arhitekte sporazuma od 26. avgusta 1939. godine, na čiju je glavu pao znatan odijum ondašnje srpske javnosti, pronalazimo tabele i podatke o federalizovanju Kraljevine Jugoslavije. Sve teritorije koje nisu ušle u sastav Dravske banovine i Banovine Hrvatske označene su kao Srpske zemlje. Zašto je to saznanje bitno? Zato što je titoističko jugoslovenstvo, definišući nove narode, federalizovalo – sa manjim izuzecima – upravo ove teritorije. Ono je, dakle, napustilo federalizovanje Jugoslavije kroz sporazum i nametnulo koncept federalizovanja kroz diktaturu. Time je problem federalizovanja Jugoslavije na nov način postavljen kao nacionalni problem. Smisao novine prepoznajemo u denacionalizaciji onoga što je imenovano kao Srpske zemlje. Kakav je istorijski bilans te novine? Ono što su bile srpske zemlje u započetom procesu federalizovanja Kraljevine Jugoslavije pretvoreno je u tri nova naroda i četiri nove države, stvorene su dve nove crkve, dve poludržave u samoj Srbiji. Tog momenta je jugoslovenstvo prestalo da postoji kao državni pojam. Kao takav pojam, u kraljevini, ono je ugrozilo srpski nacionalni identitet zato što je otpočeo nezdravi proces srpskog poistovećivanja sa Jugoslavijom. Od nastanka republike, međutim, jugoslovenstvo se postupno pretvara u nacionalnu komponentu hrvatske politike. Na kojim primerima temeljite taj sud? - U XX veku, tri elementa su gradila cilj hrvatske politike: stvaranje hrvatske države, neutralizacija srpskog faktora u toj državi i dominacija unutar jugoslovenskog prostora. U periodu između dva rata radikalne vidove hrvatske politike ispoljili su ustaški i komunistički pokret (sve dok nije zbog odluka Kominterne uoči Drugog svetskog rata dobio umereni vid), dok je umereni vid hrvatske politike sa Mačekom doveo do stvaranja Banovine Hrvatske kao međustadijuma koji vodi hrvatskoj državi. Upravo zbog istorodnosti ciljeva brzo se odigrava smena nosilaca hrvatske politike: u času nemačkog uništenja Jugoslavije, kada je Maček naredio seljačkoj zaštiti da preda vlast ustašama. U NDH – koja je svakako bila izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda – radikalni elementi su pristupili neutralizaciji srpskog faktora: genocidom, katoličenjem, progonom. S promenom istorijskih okolnosti 1945. godine, umereni elementi nisu izmenili nijedan momenat istog cilja: ostala je SR Hrvatska kao međustadijum, genocid nad Srbima i pitanje o odgovornosti su krivotvoreni, do razmera koje su onemogućile bilo kakvo pomirenje narodâ. To je posebno uočljivo ako napravimo poređenje sa tadašnjim istorijskim procesima u Nemačkoj. I dok su radikalni elementi u masovnom pokretu (1967–71) postavljali brojne zahteve, dotle su umereni elementi većinu tih zahteva ugradili u Ustav iz 1974. godine. Sa raspadom titoističke Jugoslavije radikalni elementi ostvaruju prva dva cilja hrvatske politike, da bi sada umereni elementi počeli da utiru put ostvarenju trećeg cilja: dominaciji na jugoslovenskom prostoru. Šta je neophodno za to? - Za to je neophodna infantilizovana javna svest u Srba. Da bi bila takva, neophodno je da bude lišena bilo kakve predstave o prošlosti. I predstave o kulturi, koja je simbolička forma te prošlosti. Upravo takvoj javnosti sekularno sveštenstvo može nametnuti stav da je postojanje svesti o hrvatskoj politici nešto što je usmereno protiv politike sporazuma. A to je čista neistina. Jer, sporazum podrazumeva da imate jasnu svest o namerama onog sa kojim se sporazumevate. Opet Mihailo Konstantinović, koga bi svaki sud oslobodio optužbe da je srpski nacionalista: „Bugarima ne verujem, baš zato što sam bio za sporazum sa njima.“ Tek nas utemeljena neverica – a ne nekritičko poverenje – čine sposobnim da pristupimo istorijskim sporazumima. Utemeljena neverica predstavlja racionalan, moderan i evropski odgovor na istorijske izazove našeg vremena. Sumnja je autentično evropski pojam. Tehnologija denacionalizacije Kako je i ko uklanjao čitave segmente srpske kulture iz javne svesti? - To je imalo svoje ogromne raspone u titoizmu: kanonski oblik je dala Enciklopedija Jugoslavije. U njoj je dubrovačka književnost isključena iz srpske književnosti. Nedavno smo upoznati sa Krležinim uputstvima iz vremena kada je stvarana Enciklopedija Jugoslavije. Nezadovoljan tekstom o Crnjanskom, Krleža na ovaj način traži da se taj tekst skrati: „skratiti ga za polovinu, a to će najbolje učiniti, mislim, Ujević, ako ga veseli.“ Tako će tekst o Crnjanskom skratiti Mate Ujević. Ko je to? Bio je glavni urednik Hrvatske enciklopedije, štampane korienskim pravopisom, u vreme NDH. I dok je Svetislav Stefanović streljan zato što je bio ratni komesar SKZ, dotle je Mate Ujević – kao ustaški urednik Hrvatske enciklopedije – dobio da se zabavlja menjajući tekst o najvećem srpskom piscu. To pokazuje kakav je kulturni obrazac ustrojila titoistička Jugoslavija. Mnoga od tih dejstava ostala su do danas. Pre godinu dana sam javno ukazao na okolnost da predstoji upisivanje Gračanice u neku „kosovsku kulturu“. Ne postoji srpska kulturna politika: već dvadeset godina nijedan zvaničnik ne postavlja pitanje o jeziku kojim govorimo. Zar to nije nasleđe? Jer, od Ustava Hrvatske iz 1974. godine Srbima u Hrvatskoj je nametnuto da govore hrvatskim književnim jezikom. U Crnoj Gori se postepeno guši Katedra za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Zašto o tome naša javnost ćuti? Tamo ima 200.000 ljudi koji su se na popisu izjasnili kao Srbi. Zar Srbija nema načina da obezbedi Srbima u Crnoj Gori da uče na srpskom jeziku? To se događa zbog toga što smo se potpuno prepustili procesima denacionalizacije. Zašto je onda čudno što drugi, nama neprijateljski krugovi, Kosovsku bitku smeštaju u ne-srpski kontekst, što Miloša Obilića odvajaju od Srba? Svest o hrvatskoj politici - Hrvatska politika je oblikovana na jednom od dominantnih svetskoistorijskih kretanja, čiji je sadržaj neutralizacija srpskog faktora na Balkanu. To je njen odlučujući spoljašnji momenat. NJen najvažniji unutrašnji momenat jeste okolnost da je ona uvek jedna sa stanovišta cilja, a dvostruka sa stanovišta sredstava. Tom cilju su težili i umereni i radikalni predstavnici hrvatske politike. Delujući naporedo, u zavisnosti od istorijskih okolnosti, nekad su u prvom planu bili radikalni, a nekad umereni predstavnici hrvatske politike. Ponekad je istorijsko vreme bilo tako zgusnuto da su u bliskim vremenskim intervalima ispoljena i radikalna i umerena sredstva hrvatske politike. Ta istovremenost se pojavljuje kao istorijska zavesa. Šta ona krije? Istovrsnost ciljeva hrvatske politike. I još? Prilagođavanje istorijskim okolnostima da bi ti ciljevi bili ostvareni.