Sve slovenačke Jugoslavije

Nije li istorija zloupotrebljena uprezanjem u ciljeve slovenačke dnevne politike, poput obeležavanja 200- godišnjice Ilirskih provincija? Ili je slučajnost da je cela Slovenija nedavno putem medija videla mape Ilirskih provincija koje su se protezale od Slovenije preko dobrog dela Hrvatske, a čije je sedište bila LJubljana? To novo „čitanje” istorije pod pritiskom spora sa Hrvatskom sad Napoleona tretira pozitivno, iako i istoričari iz Pariza upozoravaju da je period 1809-1813. bio najgori deo njegove vladavine… - Povod je bio okrugao jubilej, 200 godina od nastanka Ilirskih provincija. Mi smo nedavno imali simpozijum u LJubljani na tu temu i uporedo razgovarali kako unutar EU očuvati i razviti svoj nacionalni identitet. Zato su Ilirske provincije istaknuta etapa u razvoju naroda. Ne smemo zaboraviti da su one suštinski bile prva Jugoslavija. Veliki deo Slovenaca je bio uključen u novo državno telo koje se prostiralo od Soče do Dubrovnika. Naša inteligencija koja se okupila oko barona Žige Cojsa, iako je po broju bila veoma skromna, tada je prvi put shvatila da je moguća država drugačija od Habzburške monarhije u kojoj su pripadnici našeg naroda živeli vekovima i za koju smo mislili da će biti večna. S Napoleonom je feudalna struktura Austrije naglo zapala u krizu i nastala je nova stvarnost koja je porodila misao da u njoj mi Slovenci moramo biti važan i konstruktivan element. Ta misao je ostala živa i kada su Ilirske provincije propale. U LJubljanu je 1816. došao Meternih. Živeo je kod barona Cojsa, a plod razgovora te dvojice aristokrata bila je zamisao da Austrija osnuje jednu južnoslovensku državu unutar svog carstva. I to se desilo – Meternih je u Celovcu 24. maja 1816. izručio caru Francu I memorandum s predlogom da osnuje jednu južnoslovensku državu (mittägliches Slavisches Reich) s statusom kraljevstva i ilirskim imenom. Naglasio je da je većina ovdašnjeg naroda slovenačkog izvora i da neguje posebnu ljubav prema svom poreklu. Naglašavam da je državni kancelar u svom dopisu upotrebio izraz „Nationalität” u smislu savremene romantične kulture. NJime nije više označavao samo istorijsku individualnost austrijskih zemalja. Tako je unutar habzburškog okvira nastalo tzv. Ilirsko kraljevstvo koje je obuhvatalo provincije Kranjsku, Korušku, Goričku i Istru, s Trstom kao glavnim gradom. Trajalo je od 1816. do 1849. godine. To je bila druga Jugoslavija. Zrno ideje da je moguća samostalna država u kojoj bi Slovenci živeli zajedno sa drugim južnoslovenskim narodima, palo je na plodna tla u vreme Napoleonovih ilirskih provincija, zato su one za nas toliko važne. Povodom obeležavanja nastanka Ilirskih provincija, ljubljanski mediji otkrivaju da su tada Slovenci dobili prve škole i čak univerzitet na slovenačkom jeziku? - Osnovne škole smo već imali. Tada smo dobili gimnaziju, časopis i štampu. U jednom crkvenom arhivu blizu Trsta našao sam letak iz tog vremena kojim su podučavali seljake kako da sade krompir. Uputstvo je bilo napisano na nemačkom, italijanskom i slovenačkom. Činjenica da su Francuzi iz sasvim pragmatičnih razloga ovrednostili naš jezik i upotrebljavali ga u službenoj komunikaciji, jeste za nas (i Dalmatince) od izuzetnog značaja jer su time počeli s praksom koju kasnije više nije bilo moguće zaustaviti… Da li je i sada na delu praksa koju će takođe biti teško zaustaviti otkako je slovenačka državna televizija u prilozima o Ilirskim provincijama lansirala tvrdnju da je tada bio osnovan i prvi univerzitet na slovenačkom jeziku? Na sajtu Univerziteta u LJubljani to ne piše, iako su navedena sva istorijska imena do „Univerza Edvarda Kardelja v LJubljani”… Nema „Univerze Ilirijane”? - Istina je da su u vreme Napoleona počeli da razmišljaju u pravcu osnivanja slovenačkog univerziteta, ali se ta ideja nije ostvarila. Zato je nastanak tog univerziteta jedan od pozitivnih rezultata „treće“ Jugoslavije - Kraljevine SHS. Zašto se onda to minimalizuje i prećutkuje, pa se nastanak LJubljanskog univerziteta smešta 110 godina ranije i pripisuje Francuzima? - Pre svega zato da naglasimo kakve širokopotezne ambicije su imali naši prosvetitelji i da su bili i te kako svesni da Slovenci moraju graditi svoj identitet samo na kulturi. Što se tiče Jugoslavije nastale posle Prvog svetskog rata, garantujem vam da studentima uvek ističemo pored centralizma i kasnije diktature koji su bili negativni, da je ona imala i pozitivne strane. Pre svega jer je slovenački jezik ušao u sve institucije (izuzev vojske) i postao zvaničan jezik administracije. Dobili smo škole svih stepena i usmerenja, kulturne ustanove, uključujući Univerzitet i Akademiju nauka i umetnosti. Došlo je do agrarne reforme, iako nije bila sprovedena tako radikalno kako bismo želeli. Šume su ostale u rukama katoličke crkve koja se za njih grčevito borila… A šta stiže do šire javnosti, kako to prikazuju novine i elektronski mediji – to je nešto drugo. Treba li sačekati 200 godina da dođu neki drugi slovenački istoričari koji će tada reći (kao što su vaši savremenici otkrili značaj Napoleonove Francuske) – pa Srbi i Jugoslavija nisu bili tako loši za razvoj našeg naroda? - Ne, jer slovenački istoričari već danas znaju da odvoje žito od kukolja. Ako smo kritični prema Srbima, to je samo zbog nedavnih političkih događaja. Vratimo se u period između dva rata: slovenački narod se posle 1918. našao u nemogućoj situaciji jer je bio sudbonosno rascepljen, prvenstveno zbog okupacije Italije koja je zauzela jednu četvrtinu teritorije i jednu trećinu stanovništva, ukupno 300-350 hiljada ljudi, što je za jednu etničku zajednicu koja je tada brojala približno milion i 200 hiljada stanovnika - bilo bolno i sudbonosno. Zato je ključan pomak u narodnom biću bio kada je bar deo naroda postao državotvoran i uključio se u zajednicu koja je u svom imenu odredila da je „Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca“. Zato je posle 1918. došlo do važnog psihološkog uspona slovenačkog samopouzdanja mada se nova država nije realizovala onako kako bi morala - zbog naopake politike beogradske čaršije. Zar nije u Beogradu bilo mnogo slovenačkih političara koji su vodili državu? - Ko je tada, u suštini, imao vlast? Prvo, sam vladar – knez odnosno kasnije kralj Aleksandar, onda njegova klika, generali, Radikalna stranka a nekoliko godina i Demokratska stranka Svetozara Pribićevića. Nesumnjivo da je glavninu vlasti držala stara beogradska čaršija. Ne kažem da nisu zatim i Slovenci u tome učestvovali, jesu, ali zato što zbog italijanske opasnosti nisu imali drugog izbora.