Avganistan: rat u kome Zapad ne može pobediti

Haos i nasilje s obe strane Djurandove linije Djurandovom linijom je 1893, između drugog i trećeg britansko-avganistanskog rata, uspostavljena granica od 2.640 kilometara između tadašnje Britanske Indije i Avganistana. Granica je povučena preko teritorija koje naseljavaju paštunska plemena i nije menjana ni kada je 1947. Britanska Indija podeljena na dve mnogoljudne i siromašne države, Indiju i Pakistan. Poslednjih nedelja, otkako su u Avganistanu pojačane akcije NATO i otkako ne prođe ni dan da bar nekoliko savezničkih vojnika ne pogine ili u sukobu sa talibanima, ili prilikom pada letelice, obično iz zvanično neutvrđenih razloga, na Zapadu su sve glasniji oni koji dovode u pitanje angažman Alijanse u toj zemlji. Istovremeno se sa sve većom zabrinutošću ukazuje na to da Pakistan srlja u ekstremizam. NIN, uz znatna skraćenja, iz britanskog časopisa London rivju ov buks prenosi dva teksta čiji autori ukazuju na promašenost politike Zapada u tom delu sveta. O Avganistanu piše Rori Stjuart, nekadašnji oksfordski đak i profesionalni vojnik, instruktor britanskih prinčeva i diplomata koji je u vreme bombardovanja SRJ službovao u Crnoj Gori, da bi potom bio upućen u Irak. Posle toga je u Avganistanu 2005. osnovao jednu nevladinu organizaciju. Danas je profesor državne uprave na Harvardu. Tekst o Pakistanu deo je dnevničkih beležaka Tarika Alija, britanskog istoričara rodom iz Pakistana, takođe oksfordskog đaka, urednika časopisa NJu left rivju, političkog komentatora, satiričara i pisca nekoliko knjiga iz oblasti istoriografije i politikologije. Tarik Ali je bio jedan od najglasnijih protivnika bombardovanja SRJ 1999. godine. Barak Obama je u jednom nedavnom govoru slikovito dočarao strahove na kojima počiva sadašnja politika: „Ako avganistanska vlada potpuno poklekne pred talibanima ili dozvoli Al kaidi da prođe nekažnjeno, ta zemlja će ponovo postati baza za teroriste koji žele da pobiju što je mogućno više naših ljudi. (...) Za narod Avganistana povratak talibana na vlast značio bi silničku i siledžijsku upravu, međunarodnu izolaciju, paralisanu privredu i kršenje osnovnih ljudskih prava - posebno kada je reč o ženama i devojkama. Talibani bi svakako došli u pratnji Al kaidinih terorista, a to bi bacilo Avganistan u trajni vrtlog nasilja.” Ako nam ne predočavaju ovako mračne vizije, onda nas zapljuskuju neodmerenim optimizmom. „Samo je jedan mogući pobednik: demokratija i snažna avganistanska država”, reče Gordon Braun u svom najnovijem govoru na ovu temu. I Obama i Braun oslanjaju se na hipnotišući jezik koji se s podjednakom lakoćom može primeniti na Somaliju, Jemen ili Avganistan. Time nas ozbiljno i višestruko obmanjuju: minimiziraju razlike između kultura, prenaglašavaju naše strahove, namerno preuveličavaju i podstiču naše ambicije, preterano snaže osećaj moralne obaveze i moći i teraju nas da pobrkamo svoje ciljeve. Tako se rađa iluzija kojoj je gotovo nemoguće odoleti. Ona se sjajno uklapa u naše košmarne strahove od „propalih država” i „globalnog ekstremizma”, nudeći lekove u vidu „izgradnje država” i „borbe protiv pobunjenika” i obećavajući konačno ostvarenje sna o „legitimnoj, odgovornoj vlasti”. Tim pričama se olako prelazi preko nečega što je osnovna slabost međunarodne zajednice: odsustvo znanja, moći i legitimnosti. Istovremeno se prikriva konflikt naših interesa: između pružanja pomoći Avganistancima i ubijanja terorista. Pretpostavlja se da je Avganistan predvidljiv. Naša politika predstavlja se kao moralna obaveza, ističe se da je neuspeh neprihvatljiv, a alternative nezamislive. Na tome se toliko insistira da je neki umereniji, minimalistički pristup gotovo nemoguće artikulisati. Zaboravlja se, međutim, da je svako ko je upravljao Avganistanom u 20. veku bio ubijen, linčovan ili barem svrgnut. Komunistička vlast je pokušala da razbije staru strukturu mula i hanova; antisovjetski džihad uspostavio je novu takvu strukturu, znatno ojačan američkim i saudijskim novcem i oružjem koje je štedro dostavljano iz Pakistana. U zemlji nema gotovo nikakve ekonomske aktivnosti sem međunarodne pomoći i proizvodnje narkotika. Obamina nova politika je vrlo usko fokusirana - u žiži ima samo borbu protiv terorizma - a pri tom vrlo široko definiše kako to ostvariti: ni manje ni više nego popraviti i jednom za svagda pretemeljiti i na zdrave osnove postaviti avganistansku državu. Obama kombinuje negativnu predstavu o avganistanskoj prošlosti i sadašnjosti - on granicu opisuje kao „najopasnije mesto na svetu” - sa optimističkim uverenjem da se sve to može preobraziti. Aktuelni političari sagledavaju Avganistan u kategorijama borbe protiv terorizma, borbe protiv pobunjenika, izgradnje države i njenih institucija i ekonomskog razvoja. Te kategorije su toliko isprepletane, da ih praktično možete kombinovati kako vam drago. Treba da porazite talibane da biste izgradili državu i treba da izgradite državu da biste porazili talibane. Nema bezbednosti bez razvoja niti razvoja bez bezbednosti. Ako imate talibane onda imate teroriste, ako nemate razvoj onda imate teroriste, odnosno, kako je Obama rekao NJujorkeru, „ako imate besudne prostore bez vlasti, onda ta mesta postaju utočište za teroriste”. Sve su te veze globalne: po Obaminim rečima, „naša bezbednost i prosperitet zavise od bezbednosti i prosperiteta drugih”. Odnosno, kako je to nedavno sročio ministar Miliband, „naša bezbednost zavisi od njihovog razvoja”. Zaista, čoveku se učini da su sve te aktivnosti - izgradnja države, izvojevanje pobede nad talibanima, nanošenje poraza Al kaidi i iskorenjivanje siromaštva - zapravo jedna ista stvar. Nova američka vojna doktrina tako podseća na neki dokument Svetske banke, gde sve vrvi od opredeljenosti za vladavinu prava, ekonomski razvoj, valjano upravljanje, izgradnju države i njenih institucija i poštovanje ljudskih prava. Da se opet poslužimo Obaminim rečima, „bezbednost i humanitarna briga deo su jednog istog projekta”. Međutim, sve to počiva na pogrešnoj predstavi o našim moralnim obavezama, našoj sposobnosti, snazi naših protivnika, realnoj opasnosti koju Avganistan predstavlja, odnosima između naših raznih budućih ciljeva i, konačno, vrednosti jedne države. Moć SAD i njihovih saveznika, kao i naša opredeljenost, znanje i volja nisu bezgranični: ograničeni su. Sasvim je bezizgledno da ćemo moći da porazimo talibane. Oni uvek mogu da predstave vladu u Kabulu kao skup američkih slugu, NATO kao bezbožničku okupacionu silu, a sopstvene akcije kao sveti verski rat. Talibani sami ukazuju na korupciju, na kršenja ljudskih prava i na naše bombardovanje, i zaista ih čuju široki slojevi naroda. Da i ne govorimo da talibanski sudovi izriču brže i jasnije presude nego što to čine zvanične režimske sudije. S druge strane, bez obzira na očigledne veze talibana sa nekima od narko-bosova, malo je verovatno da će oni ikada uspeti da zauzmu ceo Avganistan. Ipak, čak i ako bi - što je sasvim neverovatno - uspeli da zauzmu Kabul, ozbiljno se postavlja pitanje koliko bi to samo po sebi moglo da ugrozi američku ili evropsku nacionalnu bezbednost. Pitanje je, konačno, ne samo da li bi talibani bili spremni da pruže utočište Al kaidi, nego i da li je Al kaidi uopšte više potrebno da ima velike kampove za obuku terorista iz kojih će organizovati napade po celom svetu. Zar ona ne može da planira neku akciju u Hamburgu ili da organizuje obuku u pilotskim školama na Floridi, zar njeni pripadnici ne mogu da se sastaju u Bradfordu i da jačaju sopstveni moral na avanturističkim kursevima u Velsu? Konačno, borba protiv pobunjenika nije ni nužan ni dovoljan uslov za izgradnju države i njenih institucija. Može se izgraditi stabilna legitimna država, a da se ne pobedi u borbi protiv pobunjenika (odličan primer je Indija koja je daleko stabilnija i legitimnija od Avganistana, a još uvek se bori protiv pobunjenika od Asama do Kašmira). Isto tako, nema dokaza kauzalne veze između izgradnje države i uspešne borbe protiv terorizma. Kolika je pometnja zavladala u našim umovima jasno se vidi iz činjenice da je svojevremeno vođena debata o tome da li je Irak otpadnička država koja pruža utočište teroristima, kao što je tvrdio DŽordž Buš, ili je to autoritarna država u kojoj nema mesta za teroriste. Ispostavilo se da je bilo tačno ovo drugo: u Iraku tada nije bilo terorista. Britanija i njeni saveznici ne mogu da izgrade avganistansku državu. Državu mogu da izgrade jedino sami Avganistanci; ona ne može biti poklon stranaca. Konačno, da li je centralizovana država odgovarajući model za planinsku zemlju sa jakom tradicijom lokalne samouprave i autonomije, značajnim etničkim razlikama ali veoma snažno ukorenjenim moralnim vrednostima? A kada se i ako konačno pojave te jače centralne institucije, možemo li biti zaista sigurni da će one stvarno odgovarati zapadnim ciljevima?  Pakistan je zemlja koja više ne kontroliše svoju sudbinu. Stanje nikad nije bilo ovoliko loše. Glavni problemi su Sjedinjene Države sa svojim zahtevima, verski ekstremisti, vojna komanda i korupcija, ne samo korupcija u koju su umešani predsednik Zardari i njegovi glavni takmaci, već korupcija koja i njih prevazilazi. Ovo je sada Obamin rat. On se zalagao, još za vreme predizborne kampanje, da se u Avganistan pošalje više vojnika i da se rat, bude li potrebno, proširi i na Pakistan. Ta obećanja sada ispunjava. Baš onog dana kada je predsednik SAD javno izrazio žaljenje zbog smrti mlade Iranke koja je bila žrtva represije u Teheranu, američke bespilotne letelice su u Pakistanu ubile 60 ljudi. Među ubijenima bilo je žena i dece, koje čak ni Bi-Bi-Si nije mogao da opiše kao „militante”. NJihova imena svetu ne znače ništa; njihovi likovi se neće naći na TV ekranima. Poginuli su za ostvarenje „dobrog cilja”. Više od dva miliona izbeglica („interno raseljenih lica” u žargonu nevladinih organizacija) napustilo je severozapadnu pokrajinu na granici sa Avganistanom i dolinu Svat; sa severozapada zemlje isterala ih je vojska, dok su ih iz doline Svat isterali pakistanski talibani (Terik-i-Taliban - TTP) i akcije koje je vojska preduzela u odgovor na talibansko divljaštvo. Nevladine organizacije, znajući da tu sada stiže zapadni novac, poput muva se roje oko izbegličkih logora. Korupcija je i ovde u punom jeku, uprkos prisustvu mnogih stvarno posvećenih volontera. Jedna tako predana volonterka priča mi da je jedina organizovana nekorumpirana snaga vojska; ako je to tačno, to je prvi put. Po njenim rečima, ogromna većina izbeglica za sve svoje muke okrivljuje Ameriku i vojsku, a ne „teroriste” raznih boja. Ima u Pakistanu onih koji istinski veruju da će nekoliko stotina talibanskih glava u korpi rešiti sve njihove probleme, i podržavaju vojsku, mada se distanciraju od američke upotrebe bespilotnih letilica, iako su te dve stvari neraskidivo povezane. U maju ove godine, Grejam Fuler, bivši šef ispostave CIA u Kabulu, objavio je u Hafington postu svoju analizu krize u regionu. Fuler je govorio za mnoge u obaveštajnoj zajednici u svojoj zemlji i u Evropi; Bela kuća se sasvim oglušila o sve što je on rekao, zato što je doveo u pitanje većinu pretpostavki na kojima se temelji sadašnja eskalacija. Zaista se retko dešava da se složim s nekim službenikom CIA, makar on bio penzionisan, ali ne samo da je Fuler rekao kako Obama „hrli u neuspeh onim putem koji je u Pakistanu trasirao DŽordž Buš” i da vojska tamo ne može da pobedi, već je čitaocima objasnio i da su svi talibani etnički Paštuni, da Paštuni spadaju u neke od „najnacionalističkijih, krajnje plemenski nastrojenih i izrazito ksenofobičnih naroda sveta; ujedinjeni su samo protiv stranog zavojevača”, kao i da im je paštunstvo suštinski važnije od islama. Po Fulerovoj oceni, ideja o hermetičkom zatvaranju pakistansko-avganistanske granice nije ništa drugo do pusti san. Pretpostavljam da Fuler nije jedini koji se, razmišljajući o sadašnjoj situaciji u Pakistanu, neminovno priseća vojnog upada u Kambodžu „zarad spasa Vijetnama”. Vratio sam se iz Islamabada 1. jula, samo dan pre no što je američka ambasadorka En Paterson priredila prijem povodom Dana nezavisnosti. Sa nezamislivo velikim obezbeđenjem, u tom trenutku najjačim u svetu, taj događaj je ponajviše podsećao na nekadašnje prijeme u bašti rezidencije vicekralja Indije. Tu se okupljaju lideri političke, vojne i ekonomske elite i novinari miljenici vlasti; svi se guraju nastojeći da privuku pažnju ambasadora. Ambasadorka Paterson ume da bude razoružavajuće iskrena. Početkom ove godine iznela je srednjoročnu procenu jednom evropskom šefu obaveštajne službe. Dok je Mušaraf bio nepouzdana osoba jer je u Vašingtonu pričao jedno a kod kuće radio nešto sasvim drugo, Zardari je savršen: on radi tačno ono što od njega tražimo. Nije problem toliko u iskrenosti Patersonove, koliko u njenoj potpunoj nesposobnosti za rasuđivanje. Zardari, udovac Benazir Buto, možda jeste osoba po ukusu Vašingtona, ali intenzivna mržnja koju prema njemu osećaju u Pakistanu ne ograničava se samo na njegove političke protivnike. Do srži je korumpiran i zato toliko omražen. Nastavio je tačno tamo gde je stao početkom 90-ih godina, kao ministar za investicije u drugoj vladi svoje pokojne žene. Jedva da je prošlo nekoliko nedelja od trenutka kada se uselio u predsedničku rezidenciju, a njegovi čauši su već telefonirali vodećim pakistanskim poslovnim ljudima, tražeći određeni procenat profita - i retroaktivno. Poseban problem predstavlja to što se Pakistanom sve više širi priča o tome da Zardari snosi bar deo odgovornosti za Benazirino ubistvo; to više nije politički trač ni obično rekla-kazala, bar ne od kraja juna kada je vođa klana Buto, Muntaz Ali Buto, javno optužio Zardarija rekavši da je „ubica Benazirinog brata Murtaze, ubio i samu Benazir”. Masud, vođa TTP, i njegovi sledbenici su inače specijalisti za odsecanje glava, bičevanje žena i otmice. Pakistanom kruže video-snimci na kojima se vide preklani ljudi koji su se usudili da vlastima dostave neku informaciju o talibanima - snimke dele sami talibani. Nema ni nekoliko meseci kako je Masud uveliko viđan po raznim svadbama i konferencijama za štampu. Danas ima tu čast da bude prvi Pakistanac čija je glava zvanično ucenjena. SAD su raspisale nagradu od pet miliona dolara, čemu je pakistanska vlada dodala bednih 600 hiljada; nagrada sledi za slučaj da bude uhvaćen živ ili mrtav.. Izbeglice iz doline Svat, gde su pripadnici TTP počinili čitav niz zločina, pričaju sasvim drugačiju priču od one koju pričaju Paštuni koje su sa teritorije u blizini granice sa Avganistanom oterale američke bespilotne letilice, lovci-bombarderi i pakistanska vojska: oni kažu da ih je vlada odavno, još pre mnogo godina zaboravila i prepustila na milost i nemilost naoružanim fanaticima. To je sasvim tačno. Ali, kada pitate zbog čega je pakistanska država tolerisala oružane grupe koje su otvoreno dovodile u pitanje njen monopol na nasilje, odgovor je sasvim jasan i nedvosmislen: Islamabad je te grupe doživljavao kao pomoćnike, saveznike u predstojećoj bici za Avganistan. Skorašnja odluka da se uništi rukovodstvo TTP doneta je pod silnim pritiskom SAD i upravo zbog toga Masud i njegov zamenik u dolini Svat najnoviji napad pakistanske vojske vide kao akt izdaje. Masudove roditelje policija je odvela u nešto što se zvanično tumači kao „zaštitni pritvor” - drugačije rečeno, drži ih kao taoce. Čim je to saopšteno, guverner Severozapadne pokrajine, na granici sa Avganistanom, javno je upozorio da će, ako lideri NATO i SAD ne budu veoma brzo razradili izlaznu strategiju, ovolika represija Paštuna sa obe strane pakistansko-avganistanske granice dovesti do ozbiljnog i sveobuhvatnog ustanka protiv stranih trupa. Prema tome, Masud nije jedini problem. TTP je proizvod nedavnih ratova u Avganistanu - rata sa Sovjetima, lokalnog rata i rata sa Amerikancima. NJihov pogled na svet je otrovna kombinacija tradicionalne plemenske patrijarhalnosti i vahabizma. Avganistanski talibani koji se bore protiv NATO žestoko kritikuju TTP što ne učestvuje u njihovoj borbi. Ako vođi TTP budu zarobljeni i ubijeni, narod će se možda neko vreme osećati bolje, ali time praktično nijedan problem neće biti rešen. Glavnina pristalica i pripadnika TTP jednostavno će se pregrupisati i ponovo će krenuti u borbu, ako ne sutra, a ono preksutra. Pokušaji da se i oni unište dovešće do još većeg broja civilnih žrtava. Jedan paštunski komandant koji je u februaru 2008. godine potpisao primirje sa vladom i zbog toga je smatran provladinim talibanom, sada je povukao potpis i pridružio se ostalim borcima. Što duže rat bude trajao, to su veći izgledi za ozbiljne procepe u redovima pakistanske vojske. Ne mislim ovde na najviši komandni nivo, već na nivo majora i kapetana, na vojnike kojima oni komanduju. Niko od njih nije zadovoljan zadacima koji im se poveravaju. Ima verskih zvaničnika koji su bliski vlasti i zato spremni da proglase kako je svaki vojnik koji pogine u borbi protiv TTP mučenik kome sleduje raj, ali su ti potencijalni mučenici svesni da većina mula čvrsto veruje da oni idu pravo u pakao. Treba li sumnjati u to da mnogi među njima znaju da su već odavno u paklu?