Peglanje socijalnog bunta

Građevinari su i ove godine proslavili svoj dan, 8. avgust. Ali, za razliku od prošle godine, ili one pre toga, više nikome nije do zaštitnih kaciga, mera predostrožnosti ili bezbednosti na radu. Od broja smrtno stradalih na građevini bitnije je to što od 82.000 građevinskih radnika, koliko ih, procenjuje se, ima u Srbiji, radi tek oko 40 odsto. I što i u sindikatu građevinaca, ali i u Udruženju građevinara Privredne komore Srbije procenjuju da će do kraja godine bez posla u ovoj privrednoj grani ostati još 10.000 radnika. Obim posla u građevini već je smanjen za 60 odsto, a povećan je i za petnaestak odsto broj radnika koji rade na crno. I građevinari za septembar najavljuju protestne šetnje u Beogradu, a vlada, suočena sa skoro 40 štrajkova u prošlom mesecu, odlučila je da formira radnu grupu koja bi do kraja meseca trebalo da pripremi peti paket mera za borbu protiv posledica ekonomske krize. Za razliku od prethodna četiri, ovaj put vlada će se pozabaviti socijalnim merama, ne bi li ublažila ili sprečila najavljene proteste, blokade i štrajkove. Štrajkovalo se, tokom juna i jula, u skoro svim većim gradovima Srbije. Radnici su zviždali ispred Nemanjine 11, blokirali pruge i puteve širom zemlje zahtevajući, pre svega, isplaćivanje zaostalih zarada, povezivanje radnog staža onima kojima poslodavac mesecima nije uplaćivao doprinos za penzijsko i zdravstveno osiguranje i reviziju kupoprodajnih ugovora sa vlasnicima privatizovanih preduzeća koji nisu ispoštovali uslove ugovora. Radna grupa trebalo bi, do kraja avgusta, da sačini paket mera koje bi pomogle radnicima da reše svoje muke, ali šta će biti vladine mere još uvek nije poznato. Iz nadležnog Ministarstva za rad i socijalna pitanja saznali smo da su ministru Rasimu LJajiću ukazali na probleme radnika, ali radna grupa tek treba da se sastane, a nakon toga i da razgovora sa predstavnicima sindikata, najugroženijih privrednih grana poput građevinske, hemijske, metalne i tekstilne industrije. Još manje je poznato odakle će vlada obezbediti novac da bi pomogla zaposlenima koji su ostali bez posla, povezala njihov neuplaćivani radni staž. Jer, zna se dobro da su prihodi budžeta sve tanji, a rashodi ne mogu da se smanje ili vlada ne želi da ih dodatno smanjuje. Na sve to, vladi ovog meseca, kada priprema paket socijalnih mera, dolazi i misija MMF-a. Kako se može čuti od ministara, plan je da se iz budžetskog fonda isplati jednokratna pomoć najugroženijim zaposlenima koji mesecima ne primaju zarade, zatim da usvoji zakon o povezivanju radnog staža i da se zaključi sporazum o socijalnom partnerstvu sa sindikatima i poslodavcima... Zanimljivo je da će u radnu grupu biti uključen i ministar policije!? Verovatno će policija biti zadužena da sprečava blokade ulica ili saobraćaja, te da ne dozvoli da baš svako, kako je to kazao ministar LJajić, ko svoj problem nije rešio 20 godina, izađe i blokira ulicu ili prugu. I dok država pokušava da utiša štrajkove onih koji još rade, pa makar i ne primali zaradu, otkazi u domaćim preduzećima učestalo se najavljuju. Bez posla je prošle nedelje ostao i 131 zaposleni u niškoj fabrici MIN „Kopeksu“. Samo dva dana nakon što je Agencija za privatizaciju potvrdila da je kupac ove fabrike ispoštovao kupoprodajni ugovor sklopljen sa državom, isti taj „pošteni“ poslodavac odlučio je da se ratosilja viška zaposlenih. U istom gradu, samo u kompaniji „Filip Moris“, jednoj od najprofitabilnijih kompanija u Srbiji, u privatnom vlasništvu prosečna zarada nije ispod 70.000 dinara. Ali, i tamo su najavili da im je za normalno poslovanje dovoljno samo 580 zaposlenih. Trenutno ih je 910. Između 280 i 330 radnika biće na jesen proglašeno tehnološkim viškom, a do tada su ili na godišnjem odmoru ili na plaćenom odsustvu. Dve nedelje pre njih, konkurentska vranjska fabrika duvana, u vlasništvu „Britiš-amerikan tobaka“ najavila je otkaze za 166 radnika, a broj zaposlenih smanjiće se i u železari Smederevo (Ju-Es stil). Posle skraćenja radne nedelje, preusmeravanja radnika na druga radna mesta, najveći srpski izvoznik odlučio je da broj zaposlenih mora biti manji za 200. NIS tek čeka otpuštanje skoro 2.000 zaposlenih u administraciji. Železnice Srbije već su u julu, uz otpremnine od 100 do 250 evra po godini staža, otpustile 680 radnika. I tako redom. Nasuprot tome, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje tvrde da se broj nezaposlenih na njihovoj evidenciji smanjio u junu i julu. Prema najnovijim podacima, nezaposlena su 756.662 lica, tačnije oko 8.000 manje nego prethodnog meseca. Vladimir Ilić, direktor Nacionalne službe, ovo smanjenje, prvo posle oktobra prošle godine od kada je svakog meseca posao gubilo oko 8.000 ljudi, objašnjava vladinim merama za zapošljavanje pripravnika i sezonskim poslovima na kojima je angažovan određeni broj radnika. Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, za NIN, međutim, kaže da će se broj nezaposlenih sigurno povećavati u narednom periodu. „U poslednja dva meseca imali smo zaustavljanje pada industrijske proizvodnje, ali to ne znači oporavak. Vladine dosadašnje mere su donekle sprečile dalje povećanje nelikvidnosti privrede, ali šta će se dešavati dalje zavisi pre svega od oporavka evropskih privreda, a to još nije ni na pomolu. Nevolja je što recesija sa sobom nosi veću nezaposlenost, a Srbija je i u krizu ušla sa velikom stopom nezaposlenosti.“ Arsić upozorava da je došlo na red da se obim zaposlenosti prilagodi privrednoj aktivnosti, jer do sada poslodavci nisu u većoj meri otpuštali radnike. On kaže: „Poslednji slučaj u niškoj fabrici pokazuje da su neki poslodavci iskoristili krizu, sačekali da istekne kupoprodajni ugovor sa Agencijom za privatizaciju i rešili se viška zaposlenih. Takvih fabrika je dosta, a njihovi ugovori će u narednom periodu isticati i država će se suočavati sa rastom nezaposlenih. Pored, naravno, onih preduzeća koja su zaista pogođena krizom i gde će poslodavci biti primorani da smanjuju troškove i otpuštaju viškove.“ Vlada, ako je verovati guverneru Radovanu Jelašiću, nema ni plan pregovora sa misijom MMF-a o budžetskom deficitu, a kamoli plan kako će pomoći sve brojnijoj armiji nezaposlenih i siromašnih. Povezivanje radnog staža ili jednokratna pomoć onima koji ne primaju platu, neće ni na koji način smanjiti broj siromašnih, niti pomoći onima koji odavno nemaju od čega da žive. Zakonom o zapošljavanju, usvojenim u maju, predviđeno je da se i za onih 10 odsto od ukupnog broja nezaposlnih koji imaju pravo na novčanu nadoknadu, ta nadoknada smanji!? A smanjilo se i vremensko trajanje primanja. Zatim, rebalansom budžeta vlada je odlučila da na prvom mestu uštedi smanjenjem transfera sistemu socijalne zaštite, čiji budžet je smanjen za 2,4 milijarde dinara, ali su zato troškovi za Fond PIO povećani za 23,9 milijardi. Milojko Arsić kaže da je upravo u tome nevolja. Jer, država bi ovim merama upravo trebalo da omogući nezaposlenima minimalna socijalna primanja, kako bi preživeli recesiju. „Imamo ogromne izdatke za penzije ili za zarade u državnoj administraciji, čija reforma nije ni počela, a ne smanjuje se ni broj zaposlenih, ali sa druge strane izdvajanja za pravu socijalnu zaštitu su mala. Država sada planira da novac, tih 220 miliona dinara koji se uštede od smanjenja zarada zaposlenih u državnoj administraciji, utroši za socijalna davanja, ali nisam siguran da će taj novac biti dovoljan.“ Sam ministar LJajić kaže da se od početka godine broj siromašnih u Srbiji povećao za 60.000 do 70.000, a i broj korisnika socijalne zaštite, prema poslednjim dostupnim podacima, najveći je u poslednjih pet godina. Najviše stanovnika Srbije javljalo se centrima za socijalni rad upravo da bi dobili novčanu pomoć za obezbeđivanje porodice, tih bednih 2.500 dinara po članu porodice koliko država izdvaja za ove namene. Živorad Gajić, direktor Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kaže da je primetno da u ukupnom broju korisnika socijalne zaštite prednjače građani Vojvodine, ekonomski najrazvijenijeg dela Srbije. „Ovo tumačimo kao bolju informisanost i dostupnije servise socijalne zaštite u gradovima Vojvodine nego u najsiromašnijim i najzabitijim mestima u Srbiji“, kaže Gajić. Majsko istraživanje nevladinih organizacija i Stratedžik marketinga pokazalo je da 426.000 starijih ljudi u Srbiji živi siromašno, dok 20.000 njih žive bez ikakvih primanja, a nemaju ni članove porodice koji bi im pomogli. Skoro pola miliona osoba starijih od 65 godina je socijalno ugroženo, a 30.000 prima penziju manju od 6.500 dinara. Istraživači državi predlažu uvođenje socijalnih penzija, koje bi državu godišnje koštalo nepunih 17 miliona evra na godišnjem nivou. Rast broja siromašnih, za NIN potvrđuje i Jelena Marković, iz vladinog tima za primenu Strategije za smanjenje siromaštva. Prvi put nakon 2002. godine, linija apsolutnog siromaštva povećala se u 2008. godini na 7,9 odsto, sa 6,6 procenata koliko je iznosila 2007. „Iako još nemamo podatke za ovu godinu, sigurno je da će siromašnih biti sve više, i da će se tendencija rasta nastaviti. Nevolja je i što se veliki broj stanovnika nalazi u kategoriji relativnog siromaštva, a to znači veoma malo iznad linije apsolutnog. Ukoliko bi se ta linija pomerila samo malo, na primer za jedan procenat nagore, radikalno bi se promenila i stopa apsolutno siromašnih“, za NIN kaže Jelena Marković. U Srbiji je nemoguće utvrditi broj relativno siromašnih, jer još uvek nema njihovog merenja, dok apsolutno siromaštvo, objašnjava Markovićeva, znači da jedan član porodice ne živi mesečno sa više od 8.300 dinara, za hranu i osnovne životne potrebe. Optimizam da se svet već oporavlja od ekonomske krize, sve ređe se može osetiti, a da su svetle prognoze skore budućnosti bile ishitrene i nerealne potvrđuje i Indermit Gil, vodeći ekonomista Svetske banke za Evropu i centralnu Aziju. On upozorava da Srbiji, ukoliko što hitnije ne sprovede reforme sistema, preti duga recesija, takozvani „L profil“. Gil kaže: „Umesto da ekonomski rast zasniva na dobijanju relativno jeftinih i pristupačnih spoljnih izvora finansiranja, Srbija, ali i mnoge druge zemlje centralne i istočne Evrope, trebalo bi da bazira strategiju rasta na povećanju domaće štednje, povećanju produktivnosti i poboljšanju konkurentnosti.“ Intermid Gil naglašava kako država mora, pored sređivanja finansijskog i fiskalnog sistema, da revidira i sistem socijalne zaštite, ali na način da se smanje transferi korisnicima obaveznog socijalnog osiguranja, dakle penzije, dok bi trebalo povećati izdatke za socijalnu zaštitu i bezbednost građana, koja je u kriznim vremenima neophodna. I kada bi se sve ovo sprovelo, smatra Gil, ekonomski oporavak i dalje neće imati oblik slova V, nego slova U, tačnije oporavak koji će trajati dve do tri godine. Bez ovih mera, može se očekivati samo ekonomski profil u obliku slova L, što bi značilo jako dugu recesiju bez oporavka. Nedavna izjava Nebojše Ćirića, državnog sekretara u Ministarstvu ekonomije, da se „situacija u srpskoj privredi stabilizovala i da se može očekivati poboljšanje u drugoj polovini 2009”, zvuči, u najmanju ruku, neozbiljno. To smatra i ekonomista Miladin Kovačević, saradnik Makroekonomskih analiza i trendova. On kaže: „Ma kakav oporavak! Imamo stagnaciju industrijske proizvodnje i izvoza, a sve ostalo je u padu. Ne znam odakle će vlada obezbediti novac da pomogne ugroženim radnicima ili nezaposlenima, ali videćemo kada ove mere budu usvojene. Sigurno je da bez reforme javnog sektora nema ekonomskog oporavka. Budžet i bez krize ne može da izdrži tolike transfere PIO fondu. I ne zato što su oni 30 odsto ukupnih izdataka, nego zato što će se broj penzionera povećavati i novac za njih biće sve veći. I to se mora menjati, jer je ovaj sistem neodrživ.” Održiv ili ne, teško je očekivati da će vlada sada krenuti u reformisanje sistema, ako to već nije učinila sve ove godine. Umesto toga, očekuje je da ublaži najavljeni socijalni bunt. Da pronađe novac kako bi „prehranila” sve veći broj nezaposlenih i onih koji rade a da ne primaju platu. Da pomogne privredi koja umesto većih poreza traži manje kako bi preživela krizu. A sve pod uslovom da se i sama vlada ne udavi u sve većoj budžetskoj rupi. Profil očajnika Gubitak posla psiholozi su rangirali na osmo mesto po intenzitetu stresova, odmah uz strah od smrti. Iako sa samo 47 poena, od mogućih 100 na skali emotivnog stresa, psiholozi upozoravaju da kombinovan sa još nekim jačim stresom poput gubitka voljene osobe, razvoda, smrti bliskih, ovaj stres može prouzrokovati ozbiljne mentalne, ali i fiziološke probleme. Apotekari već upozoravaju da je od početka ove godine povećan procenat potrošnje antidepresiva za oko 30 odsto, a psihijatri da im se sve veći broj ljudi obraća zbog gubitka posla ili straha za radno mesto. Porast broja poseta lekarima naročito je zabeležen u Nišu, gde se tek spremaju otkazi u nekoliko preduzeća, i gde je i sredinom devedesetih godina, u vreme inflacije i sankcija, zabeležen najveći broj samoubistava. Psiholozi sa kojima je NIN razgovorao kažu da je teško napraviti psihološki profil očajnika koji je ostao bez posla, jer to zavisi od psihologije svakog čoveka i niza različitih okolnosti. Vesna Čekić, načelnik Odeljenja za profesionalnu orijentaciju Nacionalne službe za zapošljavanje, za NIN kaže da gubitak posla ima, prema psiholozima, sedam različitih faza. Od faze šoka, iznenađenja, straha, preko neverice i poricanja, besa na sebe, poslodavca, društvo. Ona dodaje: „Nakon toga, sledi faza pregovaranja ili pokušaja da se ubedi poslodavac da vas zadrži na poslu. Pošto se to uglavnom ne desi, onda sledi faza olakšanja, zatim potištenosti, apatije, beznadežnosti i na samom kraju prihvatanja i razumevanja situacije. Time se stvaraju uslovi za aktivan pristup traženju posla.“ Gubitak posla, kaže Vesna Čekić, mogu da prate i narušavanje mentalnog i fiziološkog zdravlja. „Povlačenje iz socijalnih kontakata, gubitak bliskosti sa drugima, izbegavanje izlazaka ili druženja, promene u režimu ishrane, rizično ponašanje, razdražljivost, ulazak u verbalne ili fizičke sukobe, sve to mogu biti posledice. S druge strane, ukoliko se osoba ne obrati na vreme lekarima ili psihologu, mogu se javiti i fiziološki problemi poput srčanih smetnji, hipertenzije, povećanog holesterola, nesanice ili glavobolje.“ Klinički psiholog Tijana Mandić kaže za NIN da se osećaj beznađa ili sklonost ka suicidu češće može javiti kod ljudi između 40. i 50. godine, jer im je zaista teže da pronađu novi posao, a i psiholški im je teže da sve počinju od početka. „Obrazovanje ili religija mogu biti od pomoći, jer često u religiji čovek nađe spas. Ali i stepen obrazovanja, baš kao i religija imaju organičenje, pa kod impulsivnog, a pri tom istraumatizovanog ega ni to često ne može da pomogne“, kaže Mandićeva. Vesna Čekić se slaže da je starija populacija osetljivija na stres, jer smatra da neće uspeti da pronađe novi posao. „Takvi ljudi se osećaju nesigurnije, jer su radili godinama na jednom radnom mestu, savladali određene veštine, ušli u rutinu. S druge strane, to što znaju neki posao može biti njihova prednost u poređenju sa mladima, bez iskustva.“ Čekić kaže da poslodavci veštački prave jaz između mladih i starijih radnika, zbog čega mladi omalovažavaju starije jer, navodno, zauzimaju njihovo mesto, a opet stariji strahuju od mladih jer misle da su oni sposobniji, mlađi, fleksibilniji, spremniji na promene... Tajna kritične mase Sindikati uveliko najavljuju vruću jesen na ulicama srpske prestonice i drugih većih gradova, a i državu su, čini se, uspeli da zastraše pa je odlučila da pokuša da spreči radikalizaciju štrajkova i protesta. Nema saglasnosti šta je to kritična masa i koliko bi nezadovoljnih trebalo da izađe na ulicu da bi se organizovao ozbiljan protest, ali je sigurno da radnici ne veruju sindikalnim liderima, a i sindikalci su toliko nesložni da ni sami ne veruju u uspeh najavljenih buntova i protesta. Branislav Čanak, lider sindikata Nezavisnost, kaže da se protivi protestu jer se na taj način blokira saobraćaj, a štrajkom se blokira rad poslodavca koji ne isplaćuje zarade ili ne poštuje ugovor. Radnici su, smatraju sociolozi, zaplašeni. Statistika pokazuje da su građani Srbije treći evropski narod po strahu od gubitka radnog mesta. Nikome nije u interesu da dodatno nervira ili provocira poslodavca, pa se u privatnim kompanijama podrazumeva da radnici ćute i rade. Ispolitizovani sindikati, ili njihova nemoć, dodatno otežavaju organizaciju bunta. Sociolog Mira Alečković-Nikolić kaže da je Srbija danas izuzetno nepravedno društvo, jer ne možete smanjivati javnu potrošnju na penzijama, ako prethodno niste štedeli na administraciji. „Takvoj nepravdi ne možete se suprotstaviti bez jakih sindikata, a lupanje u šerpe i lonce već je dosadilo građanima Srbije, iscrpelo ih je.“ Gazde govore Radoslav Veselinović, predsednik „Galeb grupe“, 1.200 zaposlenih - Na početku ove godine zatvorili smo jedan pogon u Novom Sadu i smanjili broj radnika, ali to nije posledica svetske ekonomske krize. Od tada imamo isti broj zaposlenih, imamo čak i bolje poslovne rezultate u odnosu na prethodnu godinu za 16 odsto. Izvoz nam se u ovoj polovini godine u odnosu na prva dva kvartala 2008. godine povećao za čak 40 odsto. Ipak, nemamo obrtnog kapitala, muči nas nelikvidnost i otuda problemi u poslovanju. Trenutno gledamo kako da preživimo, ali ne isključujem mogućnost smanjenja broja zaposlenih. Troškovi moraju da se smanjuju, a mi ćemo analizirati na koji način je najefikasnije. U martu su zaposleni imali 30 odsto manju zaradu, ali sada su one ponovo iste. I ako bude smanjenja broja radnika, to je privremeno, dok ne prođe kriza, a kasnije ćemo ponovo angažovati iste ljude. Žarko Milisavljević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika - U sektoru malih i srednjih preduzeća nije bilo velikih otpuštanja, ali od septembra će oko 10 odsto zaposlenih u ovom sektoru ostati bez posla. Očekujem da će se dodatno smanjiti obim prometa na jesen, a sa tim i broj radnika. Stradaće najpre usluge, odnosno frizerske ili kozmetičke radnje, trgovina, zanatlije. LJudi sve teže žive, sve više su primorani da smanjuju svoje troškove i to će se odraziti na zatvaranje malih preduzeća ili preduzetničkih radnji. Mi već spremamo na jesen, zajedno sa sindikatima koji nisu u Socijalno-ekonomskom savetu, ne štrajk, već demonstracije. Nikola Pavičić, generalni direktor kompanije „Sintelon“, 1.100 zaposlenih u Srbiji - U prvim mesecima ove godine otišao je manji broj zaposlenih, ali oni koji su se izjasnili da žele, uz visoke otpremnine, da napuste radno mesto. Sada imamo optimalan broj zaposlenih, tako da ne planiramo otpuštanja u narednom periodu. Tačno je da imamo pad prodaje od oko 20 odsto, ali sačuvali smo profitabilnost. Zarade zaposlenima su iste, zavise od našeg kretanja na tržištu. Mi, pre svega, na ruskom tržištu dobro poslujemo, konkurencija ima mnogo većih problema, pa će naš oporavak i zavisiti ne samo od privrednih kretanja ovde, nego i u Rusiji i Ukrajini. Rade Pribićević, direktor za korporativne i regulatorne poslove „Denjub fuds grupa“, 4.000 zaposlenih - Ne planiramo da otpuštamo radnike. Na početku godine postigli smo dogovor sa sindikatima da nema smanjenja broja zaposlenih, ali ni većih plata. Da se potrudimo svi, da uradimo sve što je u našoj moći da sačuvamo radna mesta. Poslovanje zavisi od kompanije do kompanije, na primer u „Knjaz Milošu“ imamo pad prometa od sedam odsto u odnosu na prvu polovinu prošle godine, ali u „Bambiju“ imamo rast od 15 odsto. I „Imlek“ takođe ima rast od 10 odsto. S druge strane, muči nas nelikvidnost, kao i celu domaću privredu. Mislim da će od septembra situacija biti znatno teža. Nagoveštaji oporavka su optimizam bez uporišta. Zoran Bulatović, radnik sa četiri prsta Čeznuli smo za hlebom Predsednik Udruženja tekstilnih radnika Novog Pazara, Sjenice i Tutina, Zoran Bulatović uzburkao je javnost Srbije 24. aprila ove godine kada je odsekao mali prst leve ruke u znak protesta zbog situacije u kombinatu “Raška”. Život mu se promenio, ali tvrdi da je ostvario cilj – da se status radnika promenio i da oni više nisu van interesovanja Vlade Srbije.  “Trebalo je da Tekstilni kombinat ‘Raška’ ode u stečaj. To sam sprečio odsecanjem prsta. Naš kolektiv je oslobođen svih dugova prema državi, a radnicima su izmireni zaostali doprinosi do 30. aprila ove godine. Eto, to su konkretni rezultati mog neobičnog načina protestovanja. Ne kajem se što sam odsekao sebi prst, ali ne želim da me bilo ko posmatra ni kao žrtvu ni kao heroja. Ja sam samo radnik koji se bori za svoja prava”, kaže Zoran Bulatović.  On ističe da je dokazao državi da mora da izmiri zaostale obaveze i da očekuje da uskoro budu isplaćene i plate za poslednje tri godine. Za status i sudbinu radnika godinama se niko nije interesovao. Bulatović priča da su se prehranjivali, živeli bez zdravstvenih knjižica, da je većina zaposlenih ostala bez zuba. “Čenzuli smo godinama za hlebom. Bilo je mnogo gladnih. Onoga dana kada sam sebi odsekao prst, jedna koleginica, majka troje dece, tražila je 100 dinara da bi kupila hleb. To me je potaklo da uradim to što sam uradio”, kaže Bulatović.  On tvrdi da su ga podržali i ukućani, da su deca razumela njegov postupak, ali da ga je žena molila da ne ide dalje.  Ipak, najviše snage mu je dala jedna dvanaestogodišnja devojčica. Dok je Zoran sa kolegama štrajkovao, ona je danima svraćala i pitala ga da li mu nešto treba. “Ta devojčica se zove Zenaida, a ja sam Zoran. To njeno ljudsko osećanje i kultura, to dečije razumevanje naše nesreće, to je nešto o čemu treba da se priča. Dobrota te devojčice izdigla se iznad međunacionalnih trzavica koje su obeležile poslednjih 19 godina u Novom Pazaru”, kaže Zoran Bulatović.  Dobio je podršku mnogih kolega iz Hrvatske, Crne Gore, BiH, Makedonije. “Dobio sam više od 400 potpisa podrške radnika iz Nemačke, Luksemburga, Holandije i Francuske. Čuvam sve telegrame i pisma, ali više ne mogu da ih čitam jer me teraju na suze”, kaže Zoran.  “Jedna poznata firma iz Nemačke, kojoj neću otkriti ime, nudila mi je platu do kraja života, ali to nisam prihvatio jer želim da delim sudbinu svih kolega. Svi radnici Tekstilnog kombinata “Raška” bili su sa mnom i ja ostajem sa njima. Neću da završim stvar za sebe već za sve ljude mog kolektiva”, zaključio je Zoran Bulatović. Enes Halilović