Nered i kasni bol

Dve najuspelije celine u četvrtoj pripovednoj zbirci LJiljane Đurđić nesumnjivo su početna, naslovna priča i završna novela, „Isidora, jedna moguća priča”. Glavne junakinje ovih uzorno izvedenih ostvarenja u mnogo čemu su različite, budući da jedna predstavlja tipsko oličenje one prosečne, ali izbavljujuće ženstvenosti na kojoj dobrim delom počiva svet, a druga je usamljeni primer one atipične, u izvesnom smislu (samo)žigosane ženstvenosti na kojoj u znatnoj meri počiva ovdašnja predstava o rodnoj osvešćenosti „slabijeg” pola. Između ovih, takoreći konceptualno postavljenih mogućnosti materinski požrtvovanog i kulturno samožrtvovanog ženstva smešten je celokupan pripovedni svet knjige Svi na kraju kažu mama. Ironija kojom je praćeno to narativno uokvirivanje, i koja uvodnu svagdašnjost senči obratnom svetlošću artificijelnosti („Dok je mama bila živa, život je bio opera”), a završnu izuzetnost oporim svetlom trivijalnosti sred koje skončava Đurđićkina, fikcionalno prikazana Isidora Sekulić, samo, čini se, diskretno potcrtava izvornu autorsku zamisao. Za nevolju, tj. potrebe novinskog sažimanja, pomenuta zamisao mogla bi da bude parafrazirana u slici sveta kao pervertovano kontrolisanog, i pri tom dominantno muškog nereda u koji ženska rodnost i radinost uglavnom bezuspešno pokušava da unese malo reda, po pravilu i sama podležući dejstvu maskulinističkog, „manijačkog mentaliteta”. Kod majke i Isidore, „okvirnih” junakinja cele zbirke, to dejstvo ogleda se u plemenitim iluzijama o postojanju kosmičkog reda, odnosno sklada duha i tela, na protivrečan i opet ironičan način ovaploćenih u isključivo muškim figurama i lično favorizovanim kulturnim herojima (Montenj, Prisli, NJegoš) kao antipodima isto tako lično doživljenih, negativnih kulturnih junaka (Frojd, Skerlić, Đilas, Andrić). Ženski i muški akteri sedam preostalih priča, dati uglavnom u kriznim, srednjim godinama ili u poznom životnom dobu, kreću se u prostoru individualne i kulturnoistorijske dekadencije u kojem nema stvarnog dodira između polova, ali i pojedinaca uopšte, već je sve pretvoreno u ispražnjene socijalne i erotske rituale („Dejvid i Morin”, „Nema ljubavi”, „El condor pasa”), u kojem ideološka i politička manipulacija prikriva večiti problem uzurpacije moći („Zločin u doba tranzicije”, „Pionir čokolada”), pa onda čak i krajnja privatnost biva zahvaćena nezaustavljivim dejstvom svekolikog opadanja i rastakanja („Serotoninski šok”, „Piščeva smrt”). „Sva mesta na svetu su ista”, sumorno zaključuje jedna beznadežna junakinja LJiljane Đurđić, sažimajući ovakvo viđenje koje je u izvesnom smislu transparentno prikazano. Za razliku od rubnih naslova, veoma „plastično” izvedenih i narativno konkretizovanih do detalja i sugestivnih zapažanja, osobito u slučaju novele o Isidori, pa stoga i nesvodivih na bilo kakvu „tezu”, ove priče, naime, neretko naginju prozirnosti parabole, bilo da su u pitanju narativi o savremenom „trenju” između duše i tela („Serotoninski šok”, „El condor pasa”) ili, recimo, satirično usmereno prikazivanje aktuelnih naravi („Zločin u doba tranzicije”, „Pionir čokolada”). Ovako ustrojeno pisanje upućuje, čini se, na naročitu, antitetičku pripovednu volju za moć koja se može razumeti kao svojevrsno naličje onog pogubnog voluntarizma kojim se sve vreme bavi. Poznavalac publicističkog i ukupnog književnog rada LJiljane Đurđić u njemu, nema sumnje, može da raspozna i odgovarajući izraz njenog rodno samosvesnog, a to znači feministički zasnovanog, dugotrajnog kulturnog angažmana. Osobenost zbirke Svi na kraju kažu mama u tom kontekstu otkriva se u neobičnom spoju kritike različitih vidova socijalnih, političkih, ideoloških devijacija, inače karakteristične za feminističku teoriju i praksu, i onog iskustva klonuća koje ovde odlikuje gotovo sve junake. Pišući beskompromisno o sveopštem neredu i kasnom bolu životno poraženih ljudi, pogođenih tim neredom, autorka ove knjige pokazala nam je, drugim rečima, kako zrelost, makar u lepoj književnosti, ponekad može da znači i spoj inače ne tako lako spojivih iksustava i fenomena. Kao i inače u modernoj književnosti, ironija je pri tom poslužila poput volšebnog sastojka koji je sve uvezao u isti čvor.