Seobe

Nismo više u Cetinjskoj 1. Zbogom drage komšije, pekarice, prodavačice iz knjižare, od prošle nedelje NIN je u Ulici kraljice Marije 1. Ah, kako su samo uzbudljivo tekle ninovske seobe! Mladi ninovci su se u kartonske kutije pakovali, neki su plakali i selotejpom su suze na kartonske poklopce lepili. A oni, malo stariji, za „Bermudski trougao“ vezani, malo su gunđali. Jer, teško je kafansko sidro podići i na pučinu u neizvesnost krenuti. Samo, mi, najmatoriji, nas četiri-pet jahača ninovske apokalipse mirno smo seobe primili, jer svašta smo, bre, za ovih trideset i kusur godina preko glave preturili... A očekivao sam, recimo, od sebe, da ću se, bar, rastužiti, onako tiho, malo starački. Ali, jokac, brale! Još mi prijaju seobe, evo, i pod stare dane, hoću reći, seobe su mi u krvi. Jer, ako sam, još pre sedam hiljada godina, krenuo sa Dunava u arijske seobe, i, tako, Putem svile išao sve do Kine, ako sam se odande vratio da bih sa Aleksandrom za Indiju, opet, pošao, da li su onda, reci mi, moj bajo, seobe iz Cetinjske na adresu Kraljice Marije mogle da me poremete i uznemire?! Na svim tim seobama naučio sam da sa sobom ne nosim ništa, ni prah predaka. To sam od naših starih i naučio. Ahil je, recimo, sa sobom nosio samo mač. Aleksandar je, uz mač, nosio i Homerovu „Ilijadu“. A šta, leba ti, i da ponesem iz Cetinjske? Starog iznemoglog „korejca“ kome je i tastatura otkazala? Ili ventilator koji je, sa stubom i postoljem, nezgrapan kao trojanski drveni konj? Elem, ka Kraljici Mariji pošao sam kao kaluđer kome je rečeno da iz jednog manastira pređe u drugi, jer tako su se igumani dogovorili, i, šta ti tu imaš da dumaš, monaše! Iz Cetinjske sam, dakle, izašao a da se za njom nisam ni okrenuo. Tako sam, sećam se, izašao i iz Jerusalima kada se na Golgoti završila ona sprdačina. Zaklomparao sam bosih nogu niz Hilandarsku na putu za novu redakciju i u duši mi je, nekako, bilo lako. Pored mene gegao se moj švajcarski guru, imenom Karl Gustav Jung: “Ne brini, biće sve u redu, bićeš zadovoljan. Sve sam uradio da tako bude.“ Pogledao sam ga u staračke ali bistre plave oči, a one su me, zaista, očinski milovale... I, gle, tu, u Kraljice Marije 1 vinuo sam se brzim liftom u visine, očas sam bio na sedamnaestom spratu. A prostorije! Svetle, prostrane, čiste, sve novo, novi plazma kompjuteri. Švajcarska firma, brale, nema šale! Jugoslav Vlahović, jedan od jahača apokalipse, pita me: “Je li, kako ti se ovo čini?“ Meni je okej, kažem. A tebi? “I meni“, kaže moj večiti cimer. I, ako ne verujete meni, verujte Jugi, svetskom Vlahoviću, „ocu“ moje Crne iz Vrčina. On je, još onomad, bio i u „NJujork tajmsu“ i „Tajmu“. Tog četvrtka bio je tmuran, oblačan dan, ali morao sam u Savsko jezero na Adi da se, ritualno, okupam. Jer, ulazim u novi NIN, u novi život, čoveče! Ukotvio sam se, po običaju, kod „Sanseta“, pa, ajd, plivaj na drugu stranu jezera. U povratku, nasred jezera, uhvati me letnji pljusak, krupne kapi kiše po temenu mi dobuju, a tamo, negde od Pančeva, i zagrmi, bato! Tu se setim svežih stihova LJubomira Simovića: “Kako se mogao osećati ribar,/ sam na pučini Dunava, u čamcu,/kad je bog bio tama koja seva?...“ I, gle, umuknu grmljavina, razobličena pesnikovim stihovima. U subotu, sa Biljanom i Aleksandrom, zapalio sam autobusom za Zrenjanin, to jest, kod Nikole u Klek. Kod kuće smo kajganu od osam jaja smazali, naravno sa šunkom i kozjim sirom i sve to zalili vinom, jer, još baba me je naučila da se „gladan u goste ne ide“. Kad, oćeš, bajo! Zora, sestra Nikolina, zeljanicu napravila, a za pitom se i jagnjetina iz rerne pušila sa sve rumenim krompirima. Uh, gde me nađe, sestro Zoro! Tu je bilo i brdo od paradajz salate, sa onom tankom ljuskom koju je jabučar imao i u mojoj bašti na Tošinom bunaru dok sam imao kuću i bio čvrsto na zemlji... Jung cokće dok jagnjeća rebarca guli, a cuga i vino Nikolino, i, između gutljaja, na uvo mi šapuće: “Drži se ovih Hercegovaca iz Kleka. Budi s njima doveka! Jer, čim prave ovako dobro vino, mora da su dobri ljudi čistih energija, i, zato sve za ovom trpezom prija.“ Onda smo otišli na Begej, prešli na „šlajz“ preko železnog mosta koji je gradio inženjer Ajfel, onaj što je posle i u Parizu nešto gradio. Ukrcali smo se na Nikolinu lađu, pa ori po Begeju, drljaj po kanalima, skači u vodu sa broda u susret starim banatskim bogovima, sa Simovićevim stihovima na usnama. „...I kako je taj lovac ili ribar/ mogao da se oseća u kući/ u kojoj su, među harpunima,/među glinenim činijama i loncima,/ pored peći od gline i pleve,/ s njim živeli i kokoške i bog?“ Jung, pored mene, pliva prsno i to snažno, mladalački, pa će: “Vidiš i taj Simović, pesnik nad pesnicima, kao da, polako, odstupa od pravoslavlja i pliva ka Vinči, ka neopaganizmu... Ah, velike su to seobe, za jednog Srbina, jednog pesnika.“ Te noći Nikola nam je lađu ostavio i u Klek je svojim poslom otišao. Moje devojke, moje lepojke u potpalublju su zaspale čim su jastuke dotakle. Sedim na zadnjoj palubi, na punoj mesečini, i, negde oko pola noći, jedna zmija bori se sa jakim strujama Begeja i ka našoj lađi pliva. Nasred reke se praćaka bucov, pa i som, a po ataru prašte lovačke puške, puca se, brale, na prepelice. Tada Jung povuče dug dim iz srebrnaste patarenske lule, pa počne Simovića da recituje: “Da li je u ono doba u čoveku,/ uz boga bilo mesta i za vuka,/mesta za orla, za zmiju i hrast?/ I da le je njegov čukununuk,/ uveren da će biti više čovek/ ako manje bude bio vuk...“ Teče Begej, ali teče i noć. I mesec nije, još pošteno, ni do Mačve stigao, a Sunce Nepobedivo iza Karpata se naziralo, oh, kako se samo nebo rumenilo. I sve što je, do tog časa, pevalo, praćakalo se ili letelo, za tren je utihnulo pred prizorom Sunčevog rađanja. Ništa se tu, bajo, ne menja od Lepenskog vira do današnjeg dana, samo što se čovek, jadničak, malo osilio i na silu Sunce zaboravio. Ponedeljak. Mrtvi ponedeljak, a u redakciji živo, živo kao u košnici. Ali, avaj, javljaju mi iz Bele Palanke da je umro Noka, moj drug iz najranijeg detinjstva. A koliko prošlog vikenda jeli smo burek, pili jogurt u njegovoj vikendici u Klenju, pored Nišave, na svrljiškoj strani. Eh, Noko, Noko. U koje li si ti seobe krenuo, na koju si se stranu okrenuo? Ništa tog dana nisam jeo. Pred spavanje sam malo vina popio i moju Crnu iz Vrčina odmah usnio. A ona me je, ovako, tešila: “Zapamti, ne sme da bude seobe koja treba da te rastuži, i, neka te Nokina iznenadna smrt tome nauči.“