Nema hleba na dva hektara

Da se kojim slučajem rodio 2052 godine kasnije, i to baš u Srbiji, teško je pomisliti da bi Publije Ovidije napisao: Tempus in agrorum cultu consumere dulce est - Prijatno je provoditi vreme u obrađivanju njiva (Epistulo ex Ponto). Koliko je, u stvari, neprijatno i neisplativo biti poljoprivrednik u Srbiji, čak i kad je reč o najuspešnijim poljoprivrednicima, uverio se i NIN, pre nekoliko dana, kada je, taman kad su srpski seljaci polazili za Beograd na proteste, krenuo u posetu onima kojima se još za Beograd ne polazi. A kad će, ne zna se... Elem, nije ovo priča o napuštenom srpskom selu, starcima u zapuštenim domaćinstvima, kraj bunara što su presušili i s jednom kravom u štali bez krova. Ništa od toga. Nenad Vukosavljević, vlasnik farme svinja iz Dobrog Dola kod Smedereva, Pavle Nenadović, ratar iz Vognja kod Rume i Božidar Banjanin, voćar iz Šida, uspešni su srpski domaćini (bar bili donedavno), što bi rekao ministar Saša Dragin – profesionalci. Govore za NIN kako preživljavaju 2009. godinu, hoće li i oni uskoro za Beograd ispred Vlade Srbije i ko je kriv što je državi do poljoprivrede ko do lanjskog snega? Prvo smo stigli u Dobri Do, kod Smedereva. Naš domaćin Nenad Vukosavljević, vlasnik farme svinja, inače inženjer građevinarstva, čekao nas je u sivom „pasatu“, odmah posle table za Dobri Do, da ne lutamo do njegove kuće. To je, u stvari, kuća njegovog dede, koju je Vukosavljević renovirao i sada tu živi sa porodicom. Supruga mu je učiteljica u Smederevskoj Palanci, imaju jedinicu kćer. A uzgojem svinja počeo je da se bavi 1991. Tad je imao dve krmače. A 2007. godine - 150. Ima i svoju mesaru u Smederevskoj Palanci. Dok nam njegovi radnici pokazuju dobre primerke duruk, pjetren i jorkšir sorte, prasilišta s grejnim pločama, tovilišta, neraste za priplod i praseći „vrtić“ u koji prasad idu posle 30- 35 dana provedenih s majkom, Vukosavljević kaže da je 2009. gora od devedesetih, sa svim ratovima i sankcijama: „Krajem prošle i početkom ove moralo je i osnovno stado da se prodaje da bi se izašlo iz krize. Poslednje tri godine svinjarstvo je uništeno. Sada na farmi imam 120 krmača. Haos je nastao 2007. Tovljenik bez radnika, bez amortizacije, bez troškova struje bez goriva za prevoz hrane, dakle bez svega toga – ogoljeno, koštao je 110 dinara. A na pijaci je bio 45 do 50 dinara. Došlo se do toga da što se više proizvodi, više se gubi.“ Za uništenje svinjarstva je kriva država, tvrdi Vukosavljević, jer je dozvolila da se u velikim količinama uveze meso iz hladnjača EU: „Nisu krivi ni Mišković, ni Kostić ni Rodić, ni Matijević, što su uvezli to meso. Oni su trgovci, kupe jeftinije prodaju skuplje. Država je naše proizvođače stavila u nepovoljan položaj jer je dozvoljeno da naše meso bude zamrznuto godinu dana, a evropski propis je šest meseci. Tako da naš trgovac može mirne duše po niskoj ceni da uveze iz EU zamrznuto meso starosti 5 meseci i 29 dana iz Belgije. Belgijancu je to velika dobit, bolje da ga nama da bagatelno, nego da sutra plaća uništenje mesa. Belgijski, holandski, nemački farmer bilo da proizvode mleko, meso, pšenicu, imaju subvencije, posebno ukoliko izvoze svoje proizvode. U Hrvatskoj seljak dobija 20 evra po utovljenom tovljeniku. Za 2.000 tovljenika godišnje ima 40.000 evra! S tim novcem bih prodavao svog tovljenika za 60 dinara, za 40.000 evra platio bih tri radnika, ne bih razmišljao o mesari. Mi smo, nasuprot Hrvatima, 2007. gubili 80 evra. Posao stoleća je ovde proizvodnja punta, država se hvali kako će da investira 200 miliona evra, i zapošljava 3.500 ljudi. Ako bi se svaki hektar subvencionisao sa 200 evra, to bi od 200 miliona evra bilo milion hektara.“ Vukosavljević planira život i posao od danas do sutra. Sve što proizvede proda u svojoj mesari, nema viškove, čak kupuje robu za mesaru. Nova godina mu je sad daleko, ne zna hoće li da smanjuje proizvodnju: „Vlada može da kaže: poskupelo je to isuviše, ’ajde da uvezemo svinje iz Mađarske. Krediti koje sam podizao 2007, kad sam otvorio mesaru, upropastili su me. Zbog kamate i zato što je evro tada bio 75. Pred Novu godinu 2009, Ministarstvo trgovine je izašlo sa ekskluzivnom najavom kako da obori cenu mesa, a to je da uveze svinjsko meso iz Holandije, po ceni od dva evra za kilogram, što je bilo izuzetno kurentno u odnosu na ovu našu cenu ovde. Zašto je ta cena bila isplativa holandskom seljaku? Zato što je holandski seljak dobijao 60 centi subvencije od svoje države. On je prodavao za 2,60 centi, toliko su te polutke inače i bile kod nas, naša država je plaćala 2 evra a holandska država je subvencionisala svog seljaka sa 60 centi. Zbog svetske ekonomske krize ukinute su subvencije pa i ove u Holandiji na izvoz polutki. Zato što je nova cena polutki posle ukidanja bila 2,60, kao i kod nas, nismo uvezli holandsko meso. Inače bi naš seljak bio opet izigran.“ Ne želi Vukosavljević ništa da pita ni ministra ni vladu, samo kaže: „Onaj ko bi mogao da donese neku promenu bio bi seljak sa barikada koji bi seo u ministarsku fotelju, kome bi pucao prsluk da kaže premijeru šta treba i koji bi iza sebe trebalo da ima milion seljaka.“ Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede, danas konsultant Organizacije UN za hranu i poljoprivredu - FAO, reče u razgovoru za NIN, međutim, da je priča o snižavanju cene mesa uvozom – netačna: „Cena svinjskog mesa uvek u svakoj četvrtoj godini dostiže svoj minimum ili maksimum. Dešava se da su kod nas pikovi cena izraženiji nego u EU tako da kad je kod nas pik nadole, on je još izraženiji nego u EU. I obrnuto. Nikada u EU nećete imati cenu kao što je bila kod nas 50 dinara, ali kad je pik nagore, u EU ne može da bude kao kod nas što je bilo - 180 ili 220 dinara žive vage. Standardna priča seljaka je da je cena niska zato što se meso uvozi iz EU. Kada je cena niska, recimo za živu svinjetinu 50 dinara - nema uvoza, može da ga bude kad je cena visoka, kad je 220 dinara žive vage na primer. A seljaci kažu da je cena dobra jer nema uvoza. Potpuno suprotno, tada uvoza može da ima. Uvozimo jako malo svinjetine, to su promili i to ne može nikako da utiče na tržište.“ Poznato je da poljoprivreda ukupnom bogatstvu razvijenih zemalja doprinosi sa oko dva odsto. Kod nas, budući da smo zemlja u razvoju - sa oko 10 odsto. U poređenju sa ostvarenom poljoprivrednom proizvodnjom u svetskim razmerama – učestvujemo u promilima, kaže profesor dr Miladin Ševarlić s Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu: „Srbija je mala zemlja, sa relativno skromnim učešćem u raspoloživim resursima i ostvarenoj poljoprivrednoj proizvodnji u svetskim razmerama. Tačnije, učestvujemo u promilima - 0,11 odsto stanovništva, 0,24 odsto obradivog zemljišta, 0,27 odsto proizvodnje žitarica i 0,18 odsto proizvodnje mesa. Ne smemo izvoz da baziramo na prevremenom izvozu eventualnih tržišnih viškova, izvoz moramo da baziramo na 3K – kvalitet, kvantitet i konkurentnost.“ Poljoprivredni budžet drugih zemalja nije niži od 5 odsto ukupnog budžeta, koliko je i bio kod nas do 2006. Danas nam je budžet najmanji u Evropi, 2,2 odsto. Kako je primetio Živkov, „postoji jasna zakonitost po kojoj su davanja poljoprivredi u Srbiji obrnuto proporcionalna intenzitetu priče političara o poljoprivredi kao o najvećoj šansi“. Dalje, seljaci sa barikada su ove godine dobili i izjave ministra Dragina o podeli na „profi“ (koje će država sufinansirati) i „hobi“ vlasnike registrovanih poljoprivrednih gazdinstava (koje država neće sufinansirati), primećuje profesor dr Miladin Ševarlić. To pojednostavljeno znači da je Ministarstvo poljoprivrede postavilo takve uslove za dobijanje subvencija za koje se znalo da ih najveći deo poljoprivrednika ne ispunjava: „Suština je kako sa to malo para u budžetu napraviti što bolju pi-ar priču. Stalno se objavljuje kako se povećava iznos subvencije na hektaru sa 10.000 na 12.000, a onda se na kraju pokaže da svaki 17. poljoprivrednik dobije tu subvenciju. Napravljeni su takvi uslovi koje niko ne može da ispuni. Bilo bi poštenije da se kaže nema para i gotovo, a ne da se ljudi maltretiraju i sve te papire popunjavaju“, kaže Goran Živkov, konsultant FAO. A koliko je dokumentacije neophodno za podnošenje zahteva o korišćenju podsticajnih sredstava za podizanje proizvodnih i matičnih zasada voća, vinove loze i hmelja, pokazuje nam i Božidar Banjanin, suvlasnik voćnjaka u okolini Šida. Sve piše u Uredbi za 2009. U posao je ušao sa svojim prijateljima 2004. godine. Imaju i stručne konsultante, profesora dr Nebojšu Momirovića s Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i Bojana Vučenovića, inženjera voćarstva i vinogradarstva iz Šida. U njihovom vlasništvu je ukupno 45 hektara zemlje, na obroncima Fruške gore. Na prvih dvadesetak hektara ima oko 55.000 sadnica, a na novom zasadu (25 hektara) oko 7.000 jedinica i 13.000 podloge za breskvu spremljene za kalemljenje od nedelje. Vučenović kaže: „Imaju jabuku, krušku, imaju kajsiju uz žicu, žica je dva kilometra oko voćnjaka na samoj granici s Hrvatskom, a to je u površini hektar kajsije. Ako dan ima 24 sata zaliva se 30 sati, izgoreo je jedan agregat, sada je tu drugi, nije isključivan evo već 15. dan i noću i danju.“ Prošle godine im je Južni Banat otkupio svu robu, za rusko tržište, ali Banjanin ne zna šta će biti ove godine: „Nažalost, u Srbiji nisu hladnjačari oni koji otkupljuju robu nego nakupci. Južni Banat - oni imaju 600, 700 hektara, počeli su pre nekoliko godina, najsavremeniju opremu, imaju svoju hladnjaču, svoju sortirku, oni su voće sortirali, pakovali, nešto je završavalo u domaćim marketima, najveći deo u Rusiji. Ove godine rusko tržište je stalo i malo robe će ići za Rusiju. Oni su čudni, dođu, očiste jedno tržište i posle ih nema. Tako su u Holandiji jedne godine kupili semenski krompir, očistili tržište, a posle ih nije bilo.“ I voćarska je muka kao svinjarska. Kažu da bi država trebalo da napravi mehanizam koji bi stimulisao proizvođače po kilogramu proizvodnje. Tako, ako je cena jabuke 25 centi ili 40 centi, država na kvalitetnu proizvodnju doda još 20 ili 30 centi po proizvedenom kilogramu. Vučenović nam pokazuje sistem za zalivanje i kaže: „Svaki kredit u kojem je kamata veća od 3,5 ili 4 odsto neodrživ je za poljoprivredu. Kao i kad nema grejs perioda. Sadite sadnicu, a tek u drugoj, trećoj godini dobijate neki rod koji može da izdrži tu proizvodnju. Dobijete rod i u prvoj godini ali kilogram po stablu. Na 4.000 jedinica to je 4 tone puta 40 centi, to je 1.600 evra. Stimulacija može da bude po grlu stoke, po sadnici u voćarstvu, po hektaru, ili subvencija po kilogramu proizvedene robe. Razume se, stimulacija kvalitetne robe, ne može da dobije stimulaciju onaj ko ima treću klasu. Italijani su na svaki kilogram izvezenih jabuka imali deset, dvadeset centi od države.” Pitam voćare da li je istinita jedna od omiljenih rečenica ministra dr Saše Dragina, „koju svaki paor zna, dva hektara voća – bogat čovek“? I Vučenović i Banjanin odmahuju glavom, a Vučenović priča: „Mnogi su upali u problem zbog te medijske priče o bogatstvu sa dva hektara voća. To je moguće u Italiji gde je razvoj kooperative trajao 40 godina, to u Srbiji ne može da se uradi. Evo, posadite dva hektara! Kad dođe momenat berbe, gde ćete s robom? Niste konkurentni da napunite jedan šleper robe sa dva hektara, jer ne možete imati jednu sortu, nego pet. Različito vreme berbe, niste konkurentni, kome to da predate? U koju hladnjaču? Onda ste prinuđeni na tržište. A kad se pojavite na kvantašu, znaju da morate da za deset dana rešite sav svoj rod. Kad ga stavite u hladnjače, rešite prvi udar. Kako onda onaj sa dva hektara breskve po 25 dinara može da preživi? Da ne govorim o mehanizaciji koja treba da se uloži i na dva i na deset hektara, sistem za zalivanje, traktor, atomizer, kosačica.... Besmisleno je ulagati do 100.000 evra za dva hektara voćnjaka. Ne isplati se.“ Pavle Nenadović, iz sela Voganj kod Rume, rekorder je po proizvodnji pšenice na ravničarskom području. Nasledio je očevinu i dedovinu, ima 33 godine i naslednike kojima želi da nastave porodični posao. U porodičnom vlasništvu je 120 jutara, a ove godine su imali 510 jutara koje su obrađivali. Proširiće proizvodnju ove godine pa će biti oko 650 jutara zemlje. I otac Mitar i sin Pavle na pitanje kakva je godina, kažu uglas: „Teška, nezgodna, neizvesna i loša.“ Kredita su se kažu, čuvali, po onoj „u se i u svoje kljuse“, mada su prvi kredit uzeli 2004. „Nismo jurišali za kreditima, opasni su u ovom neizvesnom vremenu. Ne možemo sa sigurnošću garantovati ni šta će biti sledećeg meseca a ne sledeće godine. Svu proizvodnju sami finansiramo. Bez pariteta. Imamo kredite od poslovnih banaka za kupovinu mehanizacije. Kupili smo kombajn, prikolice. Sad nećemo ništa više! Šta imamo, s tim radimo. Sada ulaziti u kredit je van svake pameti. Otac i ja iznesemo 90 posto posla, imamo sezonaca kad je žetva, branje kukuruza. Sarađujemo sa Žitoprometom Ruma i njima dajemo robu, pšenicu, soju, kukuruz“, priča Pavle Nenadović. O odnosu države prema poljoprivredi kaže da bi bilo bolje da se država ne meša mnogo: „Čim se država meša u poljoprivredu znači da hoće da uzme pare od poljoprivrednika. Dok je ministar poljoprivrede bio Milosavljević, njegova zabrana izvoza je učinila ovo što se danas dešava. Tada je ostalo puno robe u Srbiji, cena pšenice je u to vreme bila nerealna, bila je 22 dinara. Zabrana izvoza je samo trgovcima napravila određene ustupke. Ovo sadašnje ministarstvo se bori, ali su zeleni za borbu protiv takvih vukova kao što su Mišković, Milosavljević i drugi. Zagovara se tržišna ekonomija pet, šest godina, a onda kažu zabrana izvoza, to nije tržište.“ Pavle se pita i šta znači interventan otkup 65.000 tona pšenice, što je najavljeno kao pomoć Ministarstva poljoprivrede – ratarima: „To je van svake pameti. Ako bi se otkupilo 300.000 ili 400.000 tona pšenice, to bi nešto sada značilo. Ali, 65.000 nikome ne znači, ni državi ni poljoprivrednicima, niti će to na tržištu napraviti neki pomak. Pri tom, niko još nije objavio spisak ko je ušao u tih 65.000 tona. A samo jedan dan su se primali nalozi za prodaju te pšenice u vreme žetve. Tad nisam znao ni koji je dan ni koliko je sati, četiri kombajna je trebalo opslužiti. Nisam ni pomislio da podnosim nalog, nisam imao kad. Kao da se radi nešto samo da se kaže da se radi, a iza toga nema ništa. Problem pšenice i poljoprivrednika nije samo problem Ministarstva poljoprivrede. Nego cele vlade. Kao da ni premijer, ni ministar trgovine, ni ministar finansija ne shvataju da je država u problemu ako je poljoprivreda u problemu. Na jesen će biti muke i sa sojom i sa kukuruzom, a u selu, pitanje je ko će raditi tu zemlju sledeće godine. Na ivici su. Oni koji su pola veka živeli i radili sa deset hektara ili 17 jutara zemlje, zaduživali su se, cena pšenice niska, ne mogu da pokriju troškove, nemaju goriva ni do Rume da odu...“ Nenadovića muči skup repromaterijal, skupa mehanizacija, a jeftina roba. NJihova pšenica je na lageru i neće je prodavati po ovoj ceni, jer nisu u situaciji da je moraju prodati. Nadaju se da je cena veštački napravljena. Sve su sami finansirali, a komšije kažu da je Pavle – Don Kihot, ide na vetrenjače proizvodnjom pšenice: „Tako ću raditi i dalje. Naučili smo to generacijama, umemo i volimo da radimo na njivi. Imam i naslednike, i nadam se da će oni nastaviti da rade ovo što im ostavimo moj otac i ja. Neko voli da vidi lepu sliku, a ja pšenicu kad vlata. Rođen sam na njivi. I ne stidim se toga. Volim da radim na njivi. Nadam se da će i moj sin.“ Da li je Ovidije, ipak, bio u pravu? Ne znamo. A ministar Dragin nije imao vremena za NIN. Pavle Kujundžić, poljoprivrednik sa severa Bačke i predsednik Skupštine Udruženja poljoprivrednika Subotice Tržište nisu četiri čoveka! Mišković, Kostić, Matijević, Stanko Popović, oni su ti koji odlučuju. Dogovore se kolika će cena biti ovoga i onoga, a oni su i veliki uvoznici i proizvođači sirovine đubriva, sredstava za zaštitu bilja, semenske robe... Znači, oni diktiraju i cenu našeg inputa ali i cenu našeg proizvoda „Srbija je agrarna zemlja, hteli mi to ili ne, iz poljoprivrede se puni oko 40 odsto budžeta“, podseća Pavle Kujundžić na početku razgovora za NIN. „A u Danskoj, recimo, kad ministar poljoprivrede uđe u kabinet svi ministri ustanu. Ne verujem da će se to ikad dogoditi u Srbiji. Poljoprivreda je kod nas nešto o čemu se nerado i malo govori, to su ostaci nekadašnjih vremena. Država se odavno smanjila a industrija praktično ne postoji, trebalo bi više pažnje da se posveti poljoprivredi.“ Od poljoprivrednika se najčešće može čuti da država ima maćehinski odnos, da ovako loše nikad nije bilo. Ko je kriv zbog takvog odnosa, Ministarstvo poljoprivrede, koalicija na vlasti ili neko treći? - Ne sumnjam da dr Saša Dragin ima dobre namere, on čini sve što može da učini u datim okolnostima i uz novac kojim raspolaže, ali ne može da ima budžet 2,2 odsto a poljoprivreda puni budžet 40 odsto. Kad bi bio šest odsto, razgovarali bismo drugačije. A da su subvencije veće, da su davanja poljoprivrednicima veća ovih protesta ne bi bilo toliko. Ili ih ne bi bilo uopšte. Dovoljno je napraviti poređenje sa Hrvatskom. Po hektaru se ovde daje 12000 dinara, do 100 hektara, dakle ne sve, ali moraju se pokazati računi da je uloženo u đubrivo, semensku robu i naftu. Reč je o recimo 120 evra po hektaru, dok je u Hrvatskoj 300 evra po hektaru, a sad razgovaraju da podignu još 100 evra pa da bude 400. Poljoprivrednik ste i sami, obrađujete sa Miroslavom Kišom oko 700 ili 800 hektara zemlje... Kako vama ide ove godine? - Imamo zemlju u zakupu, imamo i malu firmu koja trguje poljoprivrednim proizvodima. Znači to nije klasična kooperacija, to je više za nas, za našu familiju, prijatelje, komšije. Nas je 28 i mi zajedno nabavljamo repromaterijal i zajedno prodajemo naše proizvode. Napravili smo vrstu kooperacije. A kako nam ide? Znate kako se kod nas kaže; kilograma svake godine sve više a novaca sve manje. Koje su vaše prognoze za naredni period? Ne ohrabruju vesti o početku „seljačke bune“, kao ni one da poljoprivrednici, oni sa hektarom ili dva, krče svoje voćnjake? - Čini mi se, a i nadam se, da je ovo poslednja godina sa ovako niskim cenama. Cena hrane će, ipak, ići gore pa će i cena naših proizvoda rasti. Da prognoziram ne mogu. Prošle godine smo ušli u proizvodnju, mnogo uložili nadajući se da će ova godina biti bolja, a cene su takve da smo na pšenici izgubili 50 do 60 posto. Sad čujem da će biti jeftin i suncokret i soja i, naravno, kukuruz. Jedina kultura koja će se isplatiti ove godine biće šećerna repa.. Poljoprivrednici tvrde da država uvozničkom lobiju dozvoljava da jeftino uveze zamrznuto meso iz EU kojem po evropskim propisima ističe rok trajanja... - Tačno je to. U ovoj državi o sudbini poljoprivrede odlučuje četiri ili pet ljudi. Sednu, dakle, Mišković, Kostić, Matijević, Stanko Popović, oni su ti koji odlučuju. Dogovore se kolika će cena biti ovoga i onoga, a oni su i veliki uvoznici i proizvođači sirovine đubriva, sredstava za zaštitu bilja, semenske robe... Znači, oni diktiraju i cenu našeg inputa ali i cenu našeg proizvoda. Gde je tu, onda, država? - Država ponekad staje na njihovu stranu. Država sad, recimo, subvencioniše đubrivo. Deset hiljada dinara po toni (pravo na korišćenje sredstava za regresiranje mineralnog đubriva za jesenju setvu, prim.n), a na tržištu je jeftinije kupiti nesubvencionisano nego subvencionisano đubrivo. Zašto se onda to radi? Ugušena je konkurencija, svi mali uvoznici i trgovci su, praktično, izbačeni iz igre. Jedino što država može da uradi jeste da poveća budžet i da poljoprivrednicima isplati više, a da promeni cenu proizvoda to ne može, ovo je tržište. Tržište, ipak, nije kad četiri čoveka sednu pa se dogovore koja će biti tržišna cena, umesto da na cenu utiču ponuda i potražnja.