Nagrada za zatvorena usta

Mnogo toga se promenilo posle 11. septembra 2002. godine. Talas antiamerikanizma koji se godinama širi svetom uglavnom je ignorisan kao loš san. A kad se pojavio usred NJujorka kao krvava stvarnost. logična pitanja su postavljana sve direktnije. Kako je nastala Al kaida? Šta stoji iza tog oblika organizovanja? Ko to finansira? Zašto moćne zapadne obaveštajne službe prećutkuju učinak islamskih organizacija, izazvala je veliko interesovanje. NIN će u dva nastavka preneti tekst koji je objavio španski “El pais” Prevod: Branislav Đorđević

Za to vreme, obaveštajne službe SAD hvatale su uznemiravajuća “ćaskanja” u komunikacijama koje su izlazile iz Saudijske Arabije. U prisluškivanim razgovorima se videlo da su članovi kraljevske porodice upleteni u pomoć, ne samo Al kaidi, već i ostalim terorističkim grupama, kako izveštavaju različiti izvori “US News”-a. Niko od njih nije bio važna ličnost jer kraljevska porodica ima oko 7000 članova. Ali je više ovih razgovora potvrđivalo da u svemu učestvuju neki od najbogatijih poslovnih ljudi zemlje. “Ništa nije bilo definitivno, ali je bilo uznemiravajuće”, objašnjava jedan visoki američki funkcioner. “Bila je to godina kada smo morali da priznamo da su Saudijci problem.”

Uprkos tome što su se dokazi gomilali, diplomate su pod tepih sakrile pitanje saudijske povezanosti sa terorizmom. Eksperti za borbu protiv terorizma za ovo imaju više objašnjenja. Za početak, još uvek je nedostajalo pet godina do 11. septembra i terorizam nije smatran strateškom pretnjom kao što je to danas. Godišnje je u atentatima ginulo svega desetak Amerikanaca. Osim toga, u mnogim od “džihad” borbi, Vašington je bio neutralan, kao u Kašmiru, ili je čak bio na njihovoj strani, kao u Bosni.

Kada je saudijski novac počeo da finansira “džihad” borce koji su išli u Čečeniju, Vašington je “zažmurio”, kako kaže jedan analitičar. Ujedno, teško je bilo odrediti dimenzije i uticaj saudijskog novca. “Znali smo za generalne linije”, objašnjava DŽudit Iafe, analitičar CIA za Bliski istok do 1995. “Ali sve do 11. septembra, mnoge stvari smo morali da pretpostavljamo. Bilo je kao u onoj priči o slepom čoveku koji opipava slona.”

Bilo je i drugih motiva. U velikom delu zvaničnog Vašingtona, neki rastući pokret religioznih fanatika u “trećem svetu”, nije bilo nešto što se uzimalo ozbiljno. Za dugi niz godina, od pada Berlinskog zida, odgovorni u obaveštajnim službama i dalje su bili Sovjeti, što će reći, ljudi koji su i dalje bili u hladnom ratu, prema Patu Langu, analitičaru Bliskog istoka u Obaveštajnoj službi Ministarstva odbrane u toku 90-ih godina.

“DŽihad borci su za njih bili marsovci.” Peter Probst, u to vreme odgovoran za borbu protiv terorizma u Pentagonu, slaže se sa ovom ocenom. “Svaki put kada bi neko pomenuo ove pretnje, ljudi bi mu se smejali. Govorili bi da je paranoičan.”

Činjenica da je ovaj pokret svoje korene imao u islamu, uticala je da se o njemu teško govori. “Bilo je straha da se radi o veoma nezgodnom pitanju”, kaže Probst. “Želja da se bude politički korektan, išla je do ekstrema.”

Drugi kažu da je poruka bila suptilna, ali jasna. Osim toga, za izradu nekog izveštaja u CIA ponekad je neophodno da se prođe čak pet nivoa da bi se dobila dozvola. Kada se radilo o izradi izveštaja o povezanosti Saudijske Arabije sa terorizmom, stav je bio jasan; to nas ne zanima. Kako kaže jedan od veterana CIA, rezultat ovoga bila je “praktično blokada”.

Ne treba zaboraviti da su Saudijci podelili na milione dolara po Vašingtonu. Velike sume su uložili u kupovinu prijatelja i uticaja u prestonici. U nedavno objavljenoj knjizi “Sleeping With the Devil: How Washington Sold Our Soulu for Saudi Crude”, bivši agent CIA Bob Baer, to zove Plan 401(hiljada) iz Vašingtona. “Saudijci su raširili poruku; ako uđeš u igru - držiš usta zatvorena kada se radi o Saudijskoj Kraljevini - mi ćemo te nagraditi”, piše Baer. Lista onih koji su imali od ovoga koristi je impresivna; bivši članovi vlade, ambasadori i šefovi kancelarija CIA. Od Saudijaca korist su imali i “public-relations” kompanije, advokati i neke nevladine organizacije kao što je Kennedy Center ili predsedničke biblioteke. Moćna grupa “Karlajl” napravila je ogroman novac u poslovima sa Saudijcima. Među glavnima u ovoj grupi nalaze se bivši predsednik Buš, njegov državni sekretar Bejker, Frank Karluči, bivši sekretar za odbranu. I da to ne bude malo, po bankama i berzama u SAD cirkulisalo je oko 600 milijardi dolara uloženog saudijskog novca.

Sve ovo može da pomogne da se razume zašto saudijski dvor nije brinuo SAD kada se radilo o terorizmu. Rijad nije odgovarao na zvanična pitanja o Bin Ladenu. Kada su 1996. teroristi Hezbolaha kamionom-bombom ubili 19 američkih vojnika u Dahranu, saudijske vlasti su pravile smetnje FBI-ju, i čak su ga isključili iz istrage. Odnosi su bili tako delikatni da je CIA svojim agentima u Rijadu dala uputstva da ne prikupljaju podatke o islamskim ekstremistima - čak ni posle ovog atentata - zbog straha da se domaćini ne uvrede, kako tvrde neki bivši agenti.

Avgusta 1998. g. posle atentata na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji, situacija se promenila. Nekoliko nedelja kasnije Centar za nacionalnu bezbednost je formirao grupu koja se bavila finansiranjem terorizma, zajedno sa članovima finansijske uprave i grupom iz CIA koja je istraživala nelegalne novčane transakcije. Na filmu, američki špijuni su sposobni i za najteže poduhvate ali, na nesreću, u stvarnom životu, moć Vašingtona je ograničena. Članovi ove grupe ubrzo su izgubili entuzijazam, uvidevši koliko malo ima stvarnih poznavalaca Bliskog istoka. A onih koji su poznavali finansiranje terorizma, bilo je još manje. Ono što je CIA znala, bilo je tako malo da naziv Al kaida nije upotrebljavala čak deset godina pošto je Bin Laden formirao tu organizaciju. I praktično ništa nije znala o ostalim džihadistima rasutim po svetu. Prema australijskim tajnim službama, glavni saveznik Al kaide u Aziji DŽemah Islamija nije bila predmet istrage sve do 11. septembra.

Bilo je i dugih problema. Islamski svet je uvek bio težak za rad zapadnih obaveštajnih službi, a terorističke ćelije su posebno otporne na prodor u njih. Pratiti novac usmeren na kriminal, takođe je pretežak posao. Uzeti Al kaidu kao objekat za istragu, podrazumevalo je sjedinjavanje ova tri problema. Grupa za istragu je formulisala ono što se naziva “teorijom slučaja”, a njihova prva pitanja su bila jednostavna. Koliko košta da se postane Bin Laden? Koliko košta finansiranje Al kaide?

Izvođenje terorističkih akata, uključujući i onaj najspektakularniji kao što je 11. septembar, relativno je jeftino. Ali, što je grupa sve više otkrivala o Al kaidi, to su njeni fondovi bili sve krupniji. NJeni kampovi za pripreme i njene aktivnosti, plaćanje talibanima i drugim terorističkim grupama, navodilo je na zaključak da se njen fond penje na milione dolara.

Pošto je otkriveno da je imovina Bin Ladena nestala i da je većina njegovih firmi bankrotirala, postavilo se pitanje: odakle mu dotiče novac? Odgovor do koga se došlo bio je sledeći: od saudijskih dobrotvornih organizacija i bogatih pojedinaca.

Godine 1999. dobrotvorne organizacije su već bile duboko integrisane u “džihad” pokret. Policija je u Indiji uhapsila Sajed Abu Nasira, dugo vremena funkcionera Organizacije za međunarodnu islamsku pomoć, koji je pravio planove da digne u vazduh američke konzulate u toj zemlji. Nasir je priznao da Organizacija tajno finansira desetine kampova za trening džihadista u Pakistanu i Avganistanu. Takođe je impresivan slučaj fondacije Al Haramain, jedne od najvećih u Saudijskoj Arabiji, koja je godišnje delila 50 miliona dolara preko kancelarija širom sveta.

Istraga je odvela američke vlasti do zaključka da u najmanje deset zemalja te kancelarije teroriste snabdevaju oružjem i novcem, posebno u Indoneziji, Pakistanu i Somaliji. U Aziji, Al Haramain je bila osnovni izvor prihoda Al kaide. Ruske vlasti sumnjaju da je na putu za Čečeniju bilo milion dolara za pobunjenike a da je Al Haramain organizovao kupovinu od 500 komada “teškog oružja” za talibane.

I više od toga. Na Bliskom istoku, kako je CIA saznala, saudijski donatori su pokrivali više od polovine budžeta Hamasa, kao i to da su isplaćivali nadoknade porodicama terorista samoubica. U Pakistan je ulazilo toliko novca da je pakistanski džihadista srednje kategorije mogao da zaradi sedam prosečnih dohodaka u toj zemlji. “DŽihad” se pretvorio u svetsku industriju. Danijel Bendžamin, direktor u Centru za nacionalnu bezbednost o pitanjima antiterorizma, zna da nije postojalo ništa slično ovome što su Saudijci stvorili. “Zaprepašćujuća nije bila struktura, već ambicija i raširenost.”

Ovoga puta je nešto trebalo da se uradi. U junu 1999. Vilijem Veksler, Ričard NJukomb i ostali članovi grupe, odleteli su put Rijada. Primila su ih šestorica visokih saudijskih funkcionera odevenih u bele tunike. “Sve smo im izneli; ono što smo znali i ono što smo mislili”, govori jedan od američkih predstavnika na tom sastanku. “Rekli smo im da su nam digli u vazduh dve ambasade i da su nam sa njima sada potrebni drugačiji odnosi.”

Ubrzo se pokazalo nekoliko stvari. Prvo, Saudijci praktično nisu imali nikakav normativni finansijski sistem, niti formu za kontrolu dobrotvornih organizacija. Drugo, policija i bankarske vlasti Saudijske Arabije nikada nisu sarađivali, niti su imali posebnih želja da otpočnu saradnju.

Sve je to bio problem, ali su im Amerikanci rekli u lice da imaju nameru da deluju. Ako Saudijci ne preduzmu mere, objasnio je NJukomb, odgovorni iz Finansijske uprave imali su dovoljno ovlašćenja da zamrznu aktive grupa i individua koje su finansirale terorizam. I poruka je odjeknula. Samo pominjanje bogatih podanika kraljevine izazvalo je veliku nervozu među Saudijcima. Ali u nekim aspektima zaista su bili zbunjeni. Neki su podvukli da je “džihad” u određenim zonama, kao Izrael i Čečenija, legitiman. Ali su bili saglasni u tome da možda imaju problem. Izrazili su nameru da sve ovo promene.

Promenilo se nije ništa. Druga poseta američke delegacije u januaru 2000. izazvala je manje-više istu reakciju. Čak i goru, jer je grupa doživela isti tretman i u sopstvenoj zemlji. Uprkos saudijskim frustracijama, NJukombova kancelarija za praćenje stranih aktiva, počela je da predlaže saudijske organizacije i pojedince kako bi prema njima bile primenjene sankcije. Ali te sankcije su morale da budu odobrene od strane više ministarskih komiteta, i do takve odluke nikada nije došlo. CIA i FBI nisu bili previše oduševljeni tom idejom, jer ih je brinulo da takve sankcije prekinu i minimalnu saradnju sa saudijskim kolegama. Ali sam Stejt department je postavio najviše prepreka. “Oni su”, seća se jedan funkcioner, “uvek mislili da bi trebalo da uhvatimo neku mnogo krupniju ribu”.

Ali nisu se svi u Ministarstvu slagali. U jesen 1999. Majkl Šihan, uporni koordinator antiterorističke borbe u Stejt departmentu, video je neke izveštaje o islamskim dobrotvornim organizacijama i zaprepastio se. Kao deo još uvek tajnog izveštaja, poslao je telegrame svim ambasadorima SAD u kojima im poručuje da od vlada zemalja u kojima služe, zatraže energične mere protiv dobrotvornih organizacija. Ali neki službenici iz Ministarstva inostranih poslova su smatrali da one rade na značajnim humanitarnim poslovima, i borili su se da se zaustavi Šihanova inicijativa. NJegovi telegrami su tako zaboravljeni.

Posle otpora da se sukobimo sa Saudijcima, postojala je još jedna velika greška: nesposobnost Vašingtona da prizna stratešku opasnost koju je predstavljao ekspanzivni pokret “džihad”, u kome je Al kaida bila samo vrh.

Američka vlada nije uspela da vidi tu ideološku pretnju, najveću za nacionalnu bezbednost od kraja hladnog rata. “Bilo je ljudi koji su ovo shvatali, među analitičarima i supervizorima, ali smo bili u manjini”, kaže Pat Lang, bivši analitičar u Pentagonu. “Nismo uspeli da se ozbiljno shvati islamski svet i pretnja koju je predstavljao.”

Pogledajmo rad Nacionalnog obaveštajnog saveta, koji je tesno povezan sa CIA. Godine 1999. Savet je organizovao sastanak svih eksperata iz SAD kako bi definisali svetske tendencije - zvali su ih “glavnim motorima” - koje će u narednih 15 godina uticati na čitav svet. Jedan od odgovornih iz obaveštajne službe, anonimni autor teksta “Trought our enemies edžes”, koji govori o usponu Al kaide, rekao je za “US Nenjs” da je pročitao radni izveštaj Saveta i da se iznenadio što u njemu islamski fundamentalizam ne stoji kao jedan od tih “glavnih motora”. Taj analitičar je poslao belešku šefu Saveta, u kome je podvukao da postoji tuce islamskih pobuna u svetu, povezanih sa saudijskim novcem, Al kaidom i hiljadama vaterana iz Avganistana. Odgovor je bio sledeći; “Dobio sam novogodišnju čestitku u kojoj je bila izražena želja za dobro zdravlje moje porodice”, seća se ovaj anonimni analitičar. Finalni izveštaj saveta, Global trends, 2015, jedva da je pomenuo radikalizam u islamskom svetu. Potpredsednica Saveta Elen Lipson kasnije je napisala da je izveštaj “izbegao” ovo pitanje, jer bi ono “moglo da se smatra nedostatkom senzibiliteta i da stvori, bez namera, neprijateljstva”.

Ovaj nedostatak vizije se, prema agentima za borbu protiv terorizma, preneo i na novu vladu Buša Mlađeg. U početku njegovog mandata, kažu, sekretar Finansijske uprave Pol O’Nil preduzeo je mere da se spreči realizacija predloga radne grupe Saveta za stvaranje centra za praćenje fondova i dobara terorističkih grupa.

Naredne godine policija je izvršila pretres kancelarija saudijskih dobrotvornih organizacija u desetini zemalja. Finansijska uprava je naredila da se zamrznu aktive mnogih od njih, uključujući i kancelarije Al Haramaina u Bosni i Somaliji. U kancelariji visokog saudijskog komesarijata u Bosni, koja je koordinisala lokalnu pomoć saudijskih organizacija, policija je pronašla fotografije World Trade Center, pre i posle atentata, dokumentaciju o pesticidima i zaprašivačima, kao i informaciju o postupku za falsifikovanje akreditiva Stejt departmenta. Na međunarodnom aerodromu u Manili vlasti su uhapsile Agusa Dvikarna, predstavnika Al Haramaina, nastanjenog u Indoneziji. U njegovom koferu je pronađen eksploziv C4.

Na periferiji Vašingtona agenti su ušli u kancelarije Organizacije za međunarodnu islamsku pomoć i Svetske muslimanske lige i u prostorije još stotinak islamskih grupa, gotovo sve sa sedištem - bar teoretski - u dve zgrade u Virdžiniji. Mnoge od njih imaju zajedničke direktore, kancelarije i fondove. Pune dve godine su agenti istraživali kretanje novca, od fondacija iz fiskalnih rajeva i mračnih dobrotvornih organizacija koje se, prema pravnim aktima, smatraju povezanim sa Hamasom, Al kaidom i drugim terorističkim grupama. Do danas, ni jednoj od tih grupa nije suđeno.

“Nemoguće je pratiti svaki cent na njegovom putu do terorizma”, kaže Nensi Luke, čiji su klijenti mnoge od ovih firmi.

Što se tiče velikih saudijskih dobrotvornih institucija, one takođe tvrde da nisu radile ništa loše. Svetska muslimanska liga, Al Haramain i Organizacija za međunarodnu islamsku pomoć odbile su da odgovore na pitanja “US News”-a, ali je generalni sekretar ove poslednje izjavio u arapskoj štampi da “ne postoji ni nagoveštaj dokaza” da je njegova organizacija povezana sa teroristima. Direktor Al Harmaina, šeik Akil al Akil kaže:

“Stvorili smo ovu organizaciju da bismo propovedali islam mirnim putem. Veoma je čudno da nas identifikuju sa teroristima.”

Ali kako su na svetlo dana izlazili dokazi, saudijske vlasti su priznale da se nešto ozbiljno dešava. Juna 2003. obećali su više reformi. U Rijadu su se obavezali da organizacije podvrgnu kontroli i da smanje njihove aktivnosti u inostranstvu. Sveprisutne kase od “zekata” su zabranjene.

Saudijci su stvari izjednačili sa finansiranjem IRA od strane SAD. U toku 70-ih i 80-ih aktivisti IRA su sakupili milione dolara među Amerikancima irskog porekla, uprkos britanskim protestima da novac služi za održavanje terorizma. “Saudijci su nepromišljeni donatori”, kaže Čas Frimen, bivši ambasador u Rijadu, čiji je Savet za politiku na Bliskom istoku primao saudijski novac. “Nikada nas nisu pitali šta radimo sa njihovim parama.”

Ono što Saudijci pokazuju, kaže Frimen, nije saučesništvo, već “nepažnja i nesposobnost”.

Naravno, sa ovim se ne slažu svi. Postoji sudski zahtev za oko milijardu dolara od saudijskih prinčeva, biznismena i organizacija zbog finansiranja terorista, odgovornih za atentat od 11. septembra. Tužba koju je podnelo više od 900 rođaka poginulih nalazi se pred američkim sudovima.

Prikrivanje prošlog juna 27 stranica izveštaja Kongresa o 11. septembra - u kojima se detaljno piše o saudijskim subvencijama i njihovoj povezanosti sa Al kaidom - poslužilo je samo da se povećaju sumnje. Osim toga, odgovorni za borbu protiv terorizma, sa skepsom gledaju na saudijska obećanja da će doći do reformi. NJihov režim nije ozbiljno preduzeo energične mere, kažu, sve do trostrukog atentata koji je pogodio Rijad 12. maja. Od tada je uhapšeno više od 200 osoba, rasformirane su desetine ćelija Al kaide i otpočela je razmena informacija kao nikada do sada.

“Saudijci zaista nisu ništa shvatali”, kaže Vesler, bivši koordinator Saveta. “Nisu razumeli situaciju ni posle atentata na naše ambasade 1998, ni posle atentata na ratni brod ‘Cole’, ni posle 11. septembra, ni posle Balija. Tek posle udara od 12. maja ove godine u Rijadu, razumeli su o čemu se radi.” Ostaje da se to vidi. Godine 2003. saudijske vlasti su najavile zatvaranje svih kancelarija Al Harameina u inostranstvu. Vest je iznenadila njenog direktora Al Akila koji je prošlog juna izjavio Rojtersu da još uvek ima kancelarije u Egiptu, Jemenu, Sudanu, Mauritaniji, Nigeriji i Bangladešu. Al Akil se, kažu Saudijci, nalazi pod istragom zbog korupcije. U isto vreme, predsednik Pakistana Mušaraf zatražio je od Rijada da preseče dotok saudijskih miliona dolara koji stižu islamskim političkim partijama, grupama “džihada” i religioznim školama u njegovoj zemlji. I u ovom slučaju su Saudijci obećali promene, ali su pakistanske vlasti skeptične. Ukazuju na posetu Meki iz novembra 2003. šefa Hamait e ulema islam, jedne od glavnih islamskih partija u Pakistanu. Ova partija učestvuje u vlasti na severozapadu Pakistana, gde pruža sklonište talibanima koji izvrše atentate u Avganistanu. Zašto je lider ove partije bio u Meki? Da bi prikupio novac, tvrde iz njegove partije za “US News”.

Najveći izazov za Saudijce biće reforma njihovog društva. Činjenica da su njihove dobrotvorne organizacije pale u ruke “džihada”, zasniva se na pomoći od strane saudijskog religioznog aparata, potpunih fundamentalista. I to neće biti lako da se promeni. Od 12. maja, kažu izvori u Rijadu, proterano je oko 2000 radikalnih sveštenika iz džamija, a naređeno je i da se umekša “džihad” retorika. “Ali pokrenuti vahabizam prema XXI veku, neće biti lako, potrebno nam je vreme”, kaže Abdulah Alotaibi, politikolog na Univerzitetu “Kralj Saud” u Rijadu. “Ne može preko noći da se promeni 70 godina istorije.”