Niška scena

U Srbiji se, kako književna javnost dobro zna, a ona druga, većinska, za to ionako ne mari, piše dobra poezija. Svaki grad koji bar malo drži do sebe i do svog kulturnog identiteta ima pesničku scenu, i otuda odašilje, sa istrajnošću i upornošću koja prevazilazi suvi pragmatizam naše svakodnevice („nepoetska vremena”), signale jezičke posvećenosti. Oni najizrazitiji ulaze u korpus savremene poezije vredan čitalačkog truda i kritičke opservacije. Niška pesnička scena svakako ide u red produktivnijih, na njoj je, u malom, moguće uočiti sve ono što važi i za današnju srpsku poeziju gledanu iscela: raznolikost, poetičku nesvodivost, odsustvo dominante, vidno prisustvo ženskog pisma, latentni antagonizam koncepata, davanje prednosti intimističkom šapatu u odnosu na eksterne poetske funkcije. Pa su i nove knjige niških pesnika Zorana Pešića Sigme, Stane Dinić Skočajić i Gorana Stankovića, a svaka je zanimljiva na svoj način, dobar povod da razmišljamo o današnjoj srpskoj poeziji, o njenom statusu i smislu. Pouzdano znam da se nikada u ovoj zemlji nije pisalo više poezije i nikada se više poezije nije objavljivalo, ali je njen opšti razlog krajnje neizvestan, neodgonetljiv, a njena društvena funkcija sasvim relativizovana. Poezija više nema relevantnost za kolektivnu, nego isključivo za individualnu svest, o čemu svedoči i poezija pomenutih pesnika. Ma koliko među sobom stihom, temama i intonacijom različiti (diferencijalnost je i uslov i mera pesništva), i ti pesnici shvataju pisanje stihova kao poseban vid samoispovedanja, pa, ako hoćete, čak i kao naročitu vrstu lične molitve. Jednom rečju, kao način da u odgovarajućoj formi komuniciraju i sa svetom, i sa višim sadržajima, ali, najpre, na prvom mestu, sa sobom, sa sopstvenim sećanjima, markantim slikama i stanjima svesti što su ih oblikovale i što ih i dalje oblikuju. Poezija, prema tome, i za njih ima prevashodno dubinski psihološki značaj, ona pomaže biću koje peva da se samouobliči, da stekne predstavu o sebi, da se oslušne. Pesnici oduvek, između ostalog, izražavaju sebe, ali danas nema više tog „između ostalog”, akcenat je u potpunosti na izražavanju sopstva, i ni na čemu drugom. Poezija postaje „privatna stvar”, pasija koja govori o sebi više nego o bilo čemu drugom. U tome slični, aktuelni niški pesnici u drugom su mahom različiti. I ta se razlika najpre uočava u osnovnim elementima pevanja, u pravcima kretanja, u ambijentaciji i raspoloženjima. Zorana Pešića Sigmu u knjizi pesama „Voz za jednog putnika” pre svega zanima prostor, prevaljivanje puta od jedne do druge tačke, mirenje lirskih, verističkih i naturalističkih pasaža, blaga bluz seta, odnosi spoljašnjih i unutrašnjih sfera. Pesme Stane Dinić Skočajić su gotovo sve o vodi („reci mi koji element voliš, pa ću ti reći ko si” – odavno je primetio jedan mislilac), i njena lirika iz zbirke „Vlaži cvil” je uglavnom evokativna, introspektivna, poetski efekat se tu javlja duž linije oživljenih doživljaja i sećanja, poniranja ili, kako pesnikinja kaže – „tonjenja” u dublje slojeve svesti. Pešić se uglavnom pomera po horizontali, posmatra svet u kretanju, upravo onako kao što to čini putnik iz voza, čitajući znakove pored puta, dočim je Stana Dinić vezana za donju, a Goran Stanković u knjizi stihova „Litanije” za gornju vertikalu. Stankovićevi povlašćeni elementi su svetlost i tama, a ključni poetski postupak svakako antitetičnost, kako na tematskom, tako i na sadržinsko-kompozicionom nivou. Polazeći od jednog žanrovskog pojma crkvene književnosti, koji podrazumeva liturgijski dijalog između sveštenika i hora, Stanković mu, strogo gledano, nije previše obavezan, već ga preosmišljava i daje mu nov, kontekstualni smisao, karakterističan za sve pesnike koji u zrelijim godina (što nije pravilo, ali jeste često) počnu da raspredaju pitanja vlastitog odnosa prema smrti, i prema slućenim, višim, neizgovorljivim sadržajima. Stanković dijalošku formu seli na lični plan, njegova knjiga je, zapravo, razgovor sa samim sobom (pesnički subjekt sebi često govori „ti”). Oblikovana je smenom pesama koje nose naslov „Litanija”, plus redni broj, i nenaslovljenih pesama koje su katkad komentar onoga što je u „Litanijama” rečeno, a katkad malo udivljenje. Kao i Zoran Pešić Sigma i Goran Stanković život i pisanje vidi kao gusto asocijativno putovanje kroz (nad)realno vreme i prostor, dok poeziju Stane Dinić Skočajić određuje smireni, diskretni ton (erotskog) disanja i samosagorevanja. I šta bi se iz čitanja ovde tek kritički skiciranih knjiga savremenih niških pesnika moglo zaključiti? Nedvosmisleno to da i one, svaka na svoj način, i svaka u meri dosegnutih vrednosti, u jezik uobručuju individualno, intimistično, melanholično viđenje sveta glasova pesnika koji su ih napisali. I još svakako to da najpre poezija, danas – mnogo više nego pripovedne forme, u zatečenom i vladajućem društvenom i kulturnom kontekstu, u kojem je nezadovoljstvo svim i svačim odavno odnelo prevagu nad pokušajima konstruktivnog održavanja umetničkog sistema – čuva pravo književnosti da bude ono što joj se hoće, nikakva politika, nikakva ideologija, nikakvo relacioniranje spram ove ili one priče koja zloupotrebljava i instrumentalizuje estetični poriv egzistencije, već naprosto, oslobođeni govor, izvan funkcija, u kojem se potvrđuje nečije postojanje, bivanje kao takvo, u Nišu, baš kao i svuda, drugde, pod nebesima.