Mač duhovni i pištolj

Interventna policijska patrola u centru Beograda zaustavila je automobil u kojem se nalazio reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić. Pregledom vozila, pronađena su dva pištolja, za koje su reis Zilkić i njegov vozač Edin Rašljanin imali dozvole za držanje, ali ne i za nošenje. U stvari, reis je sam prijavio da imaju oružje; rekao je da ga nosi radi „lične sigurnosti“, pošto su više puta provocirani i napadani. Pri tom je policajcima pokazao i preteće poruke koje je dobio posredstvom mobilnog telefona. Vest o ovom događaju naišla je na veliki odjek: jedni su se čudili verski poglavar nosi oružje, drugi su u prvi plan isticali „drskost“ policije (s mogućim političkim motivima) da na takav način presretne i pretrese vozilo jednog verskog poglavara... Bio je to razlog da već sutradan reis Zilkić održi konferenciju za štampu, na kojoj će objasniti šta, kako i, po njegovom mišljenju, zašto se to desilo. Objasnio je da je zbog odbijanja države da mu pruži adekvatnu zaštitu, primoran da nosi oružje, jer mu je pištolj „jedini vid da se preventivno zaštiti“. Rekao je da će on i dalje „biti sa njim“, sve dok od države ne dobije zaštitu. „Kako je moj dom, zbog službe koju obavljam, pola u Beogradu, pola u Tutinu, pištolj moram stalno sa sobom da nosim, jer stalno putujem noću i nemam nikakvo drugo obezbeđenje“, obrazložio je reis. Zilkić kaže da je još pre 14 meseci u Tutinu i Novom Pazaru podneo zahtev za nošenje oružja, ali da još nije dobio odgovor, iako nikada nije kažnjavan. Otvoreno je izneo i sumnju da je slučaj sa zaustavljanjem njegovog automobila iz nekog razloga fingiran. Istog dana, ministar policije Ivica Dačić je obećao: „Ako postoje razlozi za bezbednosni rizik, MUP će preduzeti određene korake.“ Skoro dve godine traju sukobi između pristalica Islamske zajednice Srbije na čijem čelu je reis-ul-ulema Adem Zilkić i Islamske zajednice u Srbiji koju predvodi njen glavni muftija Muamer Zukorlić. Odražavaju oni i političku realnost Sandžaka, gde se vodi žestoko rivalstvo između Stranke demokratske akcije Sulejmana Ugljanina i Sandžačke demokratske partije Rasima LJajića. Ugljaninova SDA naklonjenija je Zilkićevom verskom organizovanju muslimana, za razliku od LJajićeve SDP koja stoji iza Zukorlićeve opcije. A gde se politika umeša – tako ovdašnje iskustvo pokazuje – tu se olako poteže za pištoljem. Otkad, već nekoliko godina, traju politički, a u poslednje vreme i verski sukobi u Sandžaku, dve osobe su poginule, više od deset ljudi je teško ranjeno i znatno više njih povređeno. U tim sukobima potezalo se pištoljima, bombama, automatima, Molotovljevim koktelima, kamenicama... Sukobi su se preneli i u džamije, a proširili su se i na druge krajeve Srbije. Tako, proletos, pristalice ove dve grupacije potukle su se i u prostorijama Islamske verske zajednice u Novom Sadu. Pištolj se viđa i među pristalicama drugih veroispovesti. Tako, ovih dana, za Preobraženje (19. avgusta), došlo je do sukoba i na Ivanovim koritima, nadomak Cetinja, u Crnoj Gori, između sveštenika i vernika Mitropolije crnogorsko-primorske i pripadnika kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve. Pošto je došlo do narastanja tenzija i verbalnih duela, policija je stala između suprotstavljenih strana; širi sukobi su sprečeni, ali su trojica policijskih službenika lakše povređena. Inače, ovakvi sukobi postali su neizbežni kada se na istom mestu nađu vernici Mitropolije crnogorsko-primorske i pristalice Miraša Dedejića. Pokazivanje, pa i upotreba pištolja postali su gotovo neizbežan „dekor“. U Hrvatskoj, prošlog leta, desio se jedan zanimljiv slučaj: lopov je u toku noći provalio u poljanički župni ured, nadležni župnik slučaj je prijavio policiji, a javnost je saznala da je ukraden i njegov pištolj marke Rossi! Na zgražavanje javnosti, župnik crkve Svetog Nikole Biskupa iz Poljanice Bistranske Tomislav Novosel je lakonski odgovorio: „Zašto župnik ne bi smio nositi pištolj?!“ A iz ureda zagrebačkog nadbiskupa stiglo je teološko objašnjenje: „Prema crkvenom zakonu nema zabrane da svećenik posjeduje oružje. Ako postoji stvarna pogibelj, posjedovanje oružja može biti opravdano.“ Ipak, to su sve „mirnodopski slučajevi“. Na mnogo veći odjek nailazile su slike sveštenika sa oružjem ili kada blagosiljaju one koji nose oružje za vreme rata. Tako, bezbroj puta je objavljivana fotografija vladike Filareta sa mitraljezom (tada nije bio vladika), u Srpskoj Krajini. Ona je postala metafora za odnos Srpske crkve prema građanskom ratu u Jugoslaviji, devedesetih godina prošlog veka. U javnosti je ostao upamćen i snimak jednog igumana u Sremu kako blagosilja pripadnike „Škorpiona“ pred odlazak na ratište, kao i potonji snimak zločina pojedinih pripadnika ove jedinice nad grupom nemoćnih (vezanih) zarobljenika. Predstavljeno je to kasnije od mnogih kao – blagosiljanje zločina! Ratni angažman sveštenika (svećenika i imama) video se i na drugim ratnim stranama. Sa svake od zaraćenih strana stizao je prigovor da se upravo na onoj „drugoj strani“, s druge strane fronta, blagosilja zločin. Uglavnom po nacionalnim, srcu bližim aršinima meren je angažman „naših“ i „njihovih“. Kao što se po ideološkim merilima merilo učešće popa Momčila Đujića i popa Vlade Zečevića u Drugom svetskom ratu. Potonjeg četničkog vojvode i potonjeg komunističkog ministra policije. Po prirodi službe koju vrši, od sveštenika (svih veroispovesti) očekuje se da se služe mačem duhovnim – rečju Božjom, zato svako njihovo pojavljivanje sa bilo kojim drugim oružjem ima u javnosti odjek više od takvog pojavljivanja drugih ljudi. Ali, opet, i oni su deo sveta kojem služe, reći će mnogi. Istaknuti teolog Dimitrije Kalezić, bivši dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, kaže da nema smetnji da sveštenik poseduje i nosi oružje kada za to ima dozvolu nadležnih organa. „Nema kanonskih smetnji da nosi oružje. Ima situacija kada mu je ono neophodno da se brani od kakve nevolje, za samoodbranu. Šta, recimo, da radi kada ga napadnu zveri?!“, pojašnjava dr Kalezić i upućuje na knjigu Vuka Karadžića „Crna Gora i Boka Kotorska“, objavljenu 1837. godine, u kojoj se za sveštenike kaže: „Oni nose oružje kao i svaki, i idu u boj kako na Turke tako i između sebe; ali kako vjera zabranjuje vršenje crkvene službe onome ko ubije čovjeka, to se, koliko je moguće, od toga čuvaju, već kao glavari predvode vojsku, sokole je itd.“ Ugledni srpski islamolog dr Darko Tanasković odnos islama prema oružju objašnjava: „Načelno i doktrinarno gledano, oružje za islam nije sporno. Od samog nastanka ili takoreći od samog nastanka, ovozemaljski prostor islama u odnosu na prostor neislama proširivan je i silom oružja. Za islam, a i svaku drugu religiju, problem nije oružje kao takvo, već cilj radi kojeg se, i način na koji se ono koristi. Cilj i način morali bi biti usklađeni s određenim verskim i etičkim postulatima datog sistema religijskih vrednosti, o čemu ljudski nije uvek lako ostvariti punu saglasnost mišljenja.“ Profesor Tanasković napominje da svi verskopravni sistemi poznaju pojam „pravednog rata“, pod kojim se najčešće podrazumeva samoodbrambeno posezanje za oružjem. I kroz vizuru islama objašnjava: „U islamu, kao što je poznato, postoji, štaviše, verski dozvoljeni, a u određenim okolnostima i obavezni rat, džihad, o kome su se u prošlosti žestoko lomila polemička koplja, a koji je i ovovremeno u središtu pažnje savremenih rasprava o odnosu između Alahove vere i nasilja. Razumljivo je da se danas problematika kompatabilnosti verske misije i korišćenja oružjem planetarno sve više sagledava i procenjuje u koordinatama opšteg opredeljivanja za mir i nastojanja da se sila eliminiše iz međuljudskih i međunarodnih odnosa, što je postalo obavezni deo `politički korektnog` javnog govora, ali ne baš i ponašanja na međunarodnoj sceni i u društvu, što i jesu pravi problemi, a ne stav prema oružju koji teorijski zastupa ovo ili ono učenje.“ Na scene sveštenika sa oružjem dr Tanasković, donedavno ambasador u Vatikanu, ovako gleda: „Naravno da nije naročito simpatično videti sveštenika s oružjem ili posedovati saznanje da ga on nosi. Ali, ni tu se ne bi smelo nekritički podlegati životno nerealnoj, idealističkoj predstavi i iz nje izvedenim kriterijumima prosuđivanja o sveštenicima kao nekakvim čistim dušama van vremena i prostora u kome se kreću. I oni su ljudi, građani, suočeni sa svim protivrečnostima savremenog društva, čak i ako i kad, iz najdubljeg uverenja, a i službene obaveze, propovedaju ljubav i nenasilje.“ Pravo je pitanje, kaže, zašto neki verski poglavar ili svešteno lice ima ili bar oseća potrebu da, radi lične zaštite, nosi oružje ili bude okruženo telohraniteljima, što, naravno, ne važi samo za sveštenike, već i za druge javne delatnike. „Nisam primetio da takvu potrebu ima većina vladika SPC, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar ili rabin Isak Asijel. Ugrožena bezbednost nekih drugih verskih lidera, ako je zasnovana na stvarnim pretpostavkama, nema, po svoj prilici, ishodište u veri kojoj služe, već na tlu ostrašćenog nadgornjavanja za politički i/ili kakav drugi vid društvene moći.“ Na pitanje da li su i koliko sveštenici SPC, Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice svojim odnosom prema ratu i zločinima, kao i podrškom ratnicima izlazili iz okvira duhovnosti, profesor Tanasković odgovara: „Ono što verujem da se već sada može reći jeste da su sve crkve i verske zajednice na bivšem jugoslovenskom prostoru, s obzirom na njegove istorijski uobličene osobenosti i inercije, tokom ratnih zbivanja bile uz `svoje` narode, odnosno uz jednu od najmanje triju konfliktnih `istina` koje su o burnom procesu razgradnje zajedničke države zastupale većine, odnosno vlasti u tim narodima. Svako je bio, i uglavnom ostao, ubeđen da je baš on vodio `pravedan rat`. Način na koji su se crkve i verske zajednice, konkretno SPC, KC i IZ (ima ih i više!), a i određeni njihovi delovi i pojedinci ponašali nije u svim slučajevima bio jednoobrazan. Nema sumnje da je ratnički entuzijazam nekih imama (u islamu se vera načelno ne odvaja od društvenog čina), svećenika i sveštenika u pojedinim situacijama prelazio granicu institucionalne, zvanične načelne duhovne podrške `našoj stvari` i zračio neprimernim simboličkim nabojem, sve do neposrednog učešća u sukobima.“