Progutani sinovi

Za Suvu planinu, ovog vikenda, pošao sam u subotu, u četiri ujutru, po punoj mesečini. U petak se nije moglo, radilo se, brale, kod Švajcarca nema šale! I, dok, na terasi, čekam burazera da dojezdi sa „volvićem“ iz Vrčina, grejem se na mesečini. Dobar je i mesec kada sunca nema. Nego, eto, brace! Ablenduje mi iz „volvića“ pa se sjurim sa sportskom torbom, uspomenom sa jednog davnog „Oranž bola“. Ali se zbog planinskog meda i kozjeg sira natovarim i praznim plastičnim kantama, i, ne ličim, brate, na nekog beogradskog intelektualca, a još manje na ozbiljnog mesiju koji Srbe treba da povede u neku bolju Srbiju. A autoput, bato, u četiri ujutru sablasno prazan, kao da se Srbija negde odselila, i, kao da je autostrada, tog časa, za nas puštena u promet sa još novom, ispravnom mesečinom kojoj svi farovi rade te bracin „volvić“ prede li, prede, tim pre što mu sajla na brzinomeru, opet, ne radi. I nemaš osećaj brzine, pa ni blizine smrti, i, eej, tamo kod Lapova, kad počne, polako, da svanjava, setim se Helderlinovih stihova: “Blizak je, ali teško dokučiv bog/ ali tamo gde je opasnost/ raste i spasonosno“. U pospanom Nišu svratimo po Zorana Kokočana i on se natovario praznim flašama u torbama i gajbama. Vrše se ritualne radnje pred spremanje zimnice u Srbiji, bato, sve i ako dolazi ili ne dolazi NATO! Kroz Belu Palanku samo smo stali da bi burek i jogurt uzeli, i, začas smo se u mojoj zadužbini, u Ravništu, stvorili gde su se zarezojci okupljali. A šta se, pak, sada slavilo? Mida, kao, otišao u penziju. Dobro, otišao je pre sedam godina, ali mora da se ima nekog povoda da se skrka ovca od šezdeset i osam kila, mislim, žive vage. A ako zafali od ovnujskog mesa, poručiće se iz Palanke, onako, iz besa i ljuta pljeskavica. A ako ni onda zarezojska družina ne bude sita, ješće se, malo, i od ovog zrelog septembarskog sunca. Tu se i Jung nakrkao ovčetine i vinca napio, pa je udario u teoriju: “Jedite, hik. jedite sunce, dok, možete. Jer, će, hik, uskoro, tu, za par milijardi godina, Sunce da pojede, hik, Zemlju sa sve ljudima, sa sve Srbima! Hik, hik, znali su to ljudi i pre Homera. A to će se, hik, desiti kada Suncu ponestane goriva i kada počne da se gasi. Tada će se, hik, Sunce prvo pretvoriti u džinovsku crvenu zvezdu, a zatim, hik, u belog patuljka. E, taj patuljak, hik, usisaće, poješće svoju orbitu, pa i Zemlju. Onda će se, hik, naš Mlečni put spojiti sa galaksijom Andromede...“ Gledam Junga. Da nije pošandrcao, mada pijanci tada obično vide bele miševe, a ne bele patuljke. U taj čas, cimne me LJubiša Benzinac, pa me odvoji od trpeze, i, u četiri oka me obaveštava da „Švajcarci kupuju celo Ravnište, zajedno sa niškim odmaralištem Crvenog krsta“ i da će „ovde da prave vazdušnu banju“, tu, na kilometar od moje dedovine, A Jung je sve prisluškivao, pa seiri: “Šta ti tu nije jasno, moj dečače, hik, moj vrli učeniče!? Ako ti pišeš roman u kome je Mladen Protić iz Guče radio 1916. u SRPSKOM CRVENOM KRSTU u Bernu, onda je logično da švajcarski Crveni krst kupi niški Crveni krst, ovde, u tvom Ravništu! I da li još sumnjaš u moju teoriju sinhroniciteta!?“ Blenem u Junga kao tele u šarena vrata. Ali to je njegova teorija, pa ili uzmi ili ostavi! Nego, jedući sunce, uhvatim se kako razmišljam: ako sam, uz pomoć Junga, pomogao da NIN postane švajcarski, ajde sa Jungom da poradimo zajedno pa da Švajcarci kupe i moje Ravnište, a onda i celu državu, te da moja Srbijica postane balkanska Švica! Raščerečimo i pojedemo onu jadnu ovcu, a nešto nam, doduše, ostane i sutra za doručak. I samo što smo obedovali, naoblači se, a počne da duva i neka hladna vetruština te sa bracom i LJubišom Benzincem uđem u zadužbinu i zapalimo ognjište da vidimo kako funkcioniše, kako vuče. Nalomimo suvo granje, podložimo, dobro, ispočetka malo dimi, ali se brzo oganj razgori. Kad, gle, iz ognjišta počnu da ispadaju STRŠLJENI! Oni su mog strica Ratka, u punoj muškoj snazi, usmrtili, sećam se, bili su u staroj divljoj krušci, odmah tu do kuće. U međuvremenu mi se roj, evo, u ognjište preselio ne bi li tu i zazimio. E, pa nećete, majčini sinovi! Pa loži, nagari vatru, a stršljeni pobesneli, pa kao kamikaze bombarderi na oganj nasrću, misle da će tako da spasu maticu! I, izgore svi redom, dobro, u svakoj velikoj bici ostane živ poneki izdajnik, dezerter. Ali, gde će jadan?! Tuđi roj teško da će ga primiti, pre će ga, odmah, usmrtiti... Silazim peške sa Dopčom niz Suvu planinu, ovi drugi pobegli automobilima, podležu, polako, godinama. Prkosim hladnom vetru, razdrljen kao oblak u pantalonama...A, dole, u Mokri, kod Bajinih, kod Tomče i Deska, večerkali smo malo jareće, malo jagnjeće, malo praseće, i, pre svega „prženo“. Ah, to južnjačko nacionalno jelo, ono nas je održalo; malo ljute „gradinarske“ naseckane paprike, malo crnog luka, malo paradajza, pa kada se sve to uprži, baci se i po neko jaje koliko da se „prženo“ pokvari, dobro, može da se nadrobi i malo ovčijeg sira, ali to je, već, perverzija. U nedelju smo doručkovali ovčetinu, pa, ajd, svako na svoju stranu! A gepek „volvića“ pun kao oko šumski med, kozji sir, nizovi paprike, ali i svežih za „prženo“. A poneo sam i četiri paradajza, četiri jabučara, da Biljana i Aleksandra osete šta je, nekad, paradajz bio dok ga nisu zatrli, utamanili. Braca, opet, nagari mašinu, vežite se, polećemo, i, za dva sata stignemo od Niša do Vrčina. U Vrčin svratim kod snaje Kosare na kafu, ali i da pomilujem moju Crnu, da primi na sebe njenu belu magiju. Ona me gleda pametno, žutim okicama, pa kaže: “Neka, neka si osvetio strica Ratka! Ti stršljeni su opaka životinja pogana!“ Dođem u Gročansku. Biljana gleda Javni servis, a Aleksandra čita „Otkačene Grke“ od Terija Derija. I čita, baš, o bogu Hronosu koji je jeo svoju decu, pa mu je žena podmetnula kamenčugu, valjda, neki meteorit, umesto deteta. Onda je Hronos zube polomio, kamenčugu progutao, ali je ispovraćao sve progutane sinove. Zatim su sinovi, na čelu sa Zevsom, oca Hronosa lapotirali, a ostalo, valjda, znate, Homer je sve to, potanko, opisao. I kažem Aleksandri: “Ne moraš da zapamtiš ko je bio Boris Tadić, ali ne smeš nikad da zaboraviš ko je bio Homer!“ E, baš, tad u glavnom dnevniku neka Tijanićeva javlja se direktno iz Bele Palanke, „najsiromašnije opštine u Srbiji“! A te nedelje sam, na tri belopalanačka kioska ustanovio da se u ovoj ukletoj varoši prodaje, bato, dvanaest primeraka NIN-a, a do pre tri meseca samo dva! Dokle, bre, tako, Javni servisu!?