Ekser u sanduku vampira

Za mene, Zavera predstavlja odmak od klasičnog stripa. Ona je pokušaj korišćenja ovog moćnog medija da bih se pozabavio stvarima koje su meni strahovito važne. Moji roditelji su bili jevrejsko-američki imigranti (to, usput, nije jedini razlog što sam ostao Jevrejin). Moj otac je oslikao unutrašnjost katoličkih crkava u Beču i, kad je došao u Ameriku, oslikao je kulise jevrejskog pozorišta na Menhetnu. Moji roditelji nisu bili ni ortodoksni ni reformirani Jevreji, međutim, bili su „vernici”, čime može da se objasni moja Yiddish neshuma (duša). Odrastao sam tokom perioda Velike depresije i na sopstvenoj koži osetio predrasude - bolne incidente i ponižavanja kojima su bili podvrgavani Jevreji u našem društvu u to vreme. Sećam se da sam bio ljut zbog stava svojih roditelja, koji su mi savetovali da treba da budemo „tihi i pokorni”. Holokaust je za njih bio još jedan, samo mnogo veći, napad na Jevreje. Kao student s radikalnim težnjama, kasnih 30-ih godina prošlog veka, postao sam zainteresovan za načine koji antisemiti koriste za prenošenje svojih poruka. Moralo je da postoji još neko oružje osim hrišćanskog jevanđelja u kom se osuđuju Jevreji a koje se pojavljivalo iznova i iznova, i vaskrsavalo, poput vampira, kako bi pojačalo antisemitska osećanja. Moja potraga trajala je gotovo dvadeset godina, ali sam tek nedavno, pretražujući Internet u potrazi za podacima za priču o kojoj sam razmišljao, naišao na engleski prevod Protokola sionskih mudraca - dokument koji su napisale jevrejske vođe koji vrlo detaljno opisuje način na koji Jevreji žele da osvoje i zauzmu svet, a bio je takođe dostupan na francuskom, nemačkom, švedskom, portugalskom, ruskom, španskom i italijanskom jeziku. Bio sam upoznat s dotičnom knjigom, koju sam već davno proterao u biblioteku „zle literature”, uz bok s Hitlerovim Mein Kampfom. No, tek tada sam je zapravo pročitao i počeo da istražujem njenu istoriju. U novembru 1999. godine, Vašington tajms i francuski nedeljnik Espres objavili su vest da je istraživanje vodećeg ruskog istoričara Mikhaila Lepekhinea nesumnjivo dokazalo da je Protokole sionskih mudraca 1898. godine zapravo napisao Mathieu Golovinski, ruski emigrant koji je živeo u Francuskoj. Posle pet godina pretraživanja dotad nedostupne arhivske građe. Lepekhine je pronašao dokaz o poreklu Protokola. Svoje otkriće objavio je u Espresu i time, navodno, stao na kraj svim daljim pitanjima o njihovom autorstvu. Potkrepio je tvrdnju nemačkog pisca Konrada Hejdena da je Golovinski zaista bio falsifikator. Sudeći prema Espresu, Lepekhine je pronašao dokaze u spisima Henrija Binta, agenta ruske tajne službe smeštenog u Parizu. Prema Lepekhineu, priča se razrešila na sledeći način: godine 1917, Sergej Svatikov, neprijatelj nove revolucionarne ruske vlade, dobija zadatak da onesposobi ostatke carske tajne službe. Svatikov je, između ostalog, ispitao i Binta, koji mu je otkrio da je autor Protokola Mathieu Golovinski, lukav i ambiciozan mladić iz proterane aristokratske porodice. Godine 1925. poslednji carski ambasador u Francuskoj Basil Maklakov pobegao je s dokumentima ambasade i predao ih American hoover Foundationy. Svatikov je kasnije prebegao iz boljševičkog režima, a sa sobom je poneo i Bintove lične spise, koje je dobio od Binta. Svatikov je uspeo da dođe do Praga, gde je pohranio Bintove spise u Russian Files Abroad, privatno preduzeće koje je delovalo u Pragu. Posle Drugog svetskog rata, Sovjeti su preuzeli preduzeće i arhivirali spise u Moskvu. Budući da je Golovinski bio pripadnik ranog boljševičkog pokreta, Sovjetski Savez je nastojao da zataška ove sramotne dokumente. Posle pada komunističke vlade, i ti spisi su postali dostupni javnosti. Nakon prvih izveštaja u Espresu, uticajne pariske novine Figaro objavile su 2002. godine poveći članak Victora Loupana u kom je Loupan detaljno prikazao Lepekhineovo otkriće u vezi sa autorstvom Protokola. Ostatak pariske štampe pokazao je, očigledno, malo zanimanja za priču. Celu svoju karijeru radio sam na primeni stripa kao oblika narativnog jezika. Sa širokim prihvatanjem grafičke naracije kao sredstva popularne literature, sada postoji mogućnost obračuna s ovom propagandom kroz prihvatljiviji jezik. Moja je nada da će ovo delo možda predstavljati još jedan ekser u mrtvačkom sanduku ove strašne vampirske prevare. Svedok života i smrti Vil Ajzner (1917-2005) jedan je od najvećih američkih strip crtača, najznačajnije ime u istoriji američkog i svetskog stripa. Autor je legendarnog stripa The Spirit, koji je počeo da izlazi 1940. godine. U svojoj šezdeset i prvoj godini napravio je revoluciju sa stripom „Ugovor s Bogom“, kojim je strip pomerio u književne vode. Time je stekao popularnost o kakvoj nije mogao da sanja. Ajzner je sebe smatrao „svedokom i grafičkim hronologom života, smrti, tragične ljubavi i neprestane borbe za opstanak.“ U njegovu čast najprestižnija godišnja nagrada za strip zove se „The Eisner“.