Bratstvo po krvi

Bezbednosne službe posvađanih balkanskih državica tek su pre nekoliko godina počele da rade ono što lokalni kriminalci rade već dve decenije. Počele su da sarađuju. Prekogranična policijska saradnja (po prirodi stvari konspirativna) postala je vrlo vidljiva krajem aprila, kada je po dojavi iz Hrvatske uhapšen Sreten Jocić – Joca Amsterdam, a potvrdila se prošle nedelje sinhronizovanim hapšenjem više od dvadeset osoba iz kriminalne grupe Darka Eleza, na teritorijama Srbije i oba BiH entiteta. Elezova grupa opisana je kao jedna od najorganizovanijih i najopasnijih na ovim prostorima, osumnjičena za niz ubistava, otmica, reketiranje, krijumčarenje droge i oružja... Planirali su, navodno, i niz ubistava po Beogradu, a „Glas Srpske“ objavio je da su nameravali, čak, da izvrše i atentat na premijera Republike Srpske Milorada Dodika. Ovu informaciju, međutim, demantovali su policija RS i tužilaštvo BiH. Uprkos popriličnom publicitetu koji su dobili, Darko Elez i njegova grupa, prema NIN-ovim saznanjima, ne spadaju u sam vrh balkanskog kriminalnog podzemlja, čije se bogatstvo meri desetinama miliona evra, jahtama, vilama... Bez obzira na to, srpski ministar policije Ivica Dačić imao je puno pravo kada se pohvalio novinarima da zajednička policijska akcija protiv Elezove grupe traje još od prošle godine, a da „tokom trajanja istrage nijedna informacija nije procurila u javnost“. Dačić je, pri tom, ukazao na ključni faktor za rasturanje Elezove i sličnih kriminalnih grupa, ali je istovremeno i podsetio na ono što je balkanskim organima reda dosad nedostajalo: „Ova akcija predstavlja jasnu poruku svima da to što smo u različitim državama ne predstavlja nikakvu prepreku za zajedničku borbu protiv organizovanog kriminala.“ Ovakav stav – da balkanske granice policijama više ne predstavljaju problem – zapravo je relativno nov. Organizovani kriminalci iz bivših jugoslovenskih republika dosadašnji su nedostatak prekogranične policijske saradnje i te kako koristili, i u stvaranju zone slobodne trgovine na zapadnom Balkanu bili su prava avangarda u poređenju sa CEFTA i sličnim državnim sporazumima o ukidanju carina. Priča o mafijaškom bratstvu i jedinstvu, uprkos (ili baš zahvaljujući) raspadu zajedničke države, razlikama u veri i naciji, prilično je jednostavna, a često i sasvim krvava. Elem, ratovi na prostorima bivše SFRJ, uz kolone izbeglica, otvorili su i niz novih, profitabilnih poslovnih mogućnosti za mlade preduzetnike koji nisu preterano opterećeni moralnim skrupulama. Nova balkanska mafija nastala je na švercu oružja, nafte, cigareta, ukradenih automobila i popljačkanog zlata. U jeku sukoba Srbi su prodavali oružje Hrvatima, a i jedni i drugi Bošnjacima... Koliko je nacionalna pripadnost padala u senku svežnjeva Klare Šuman (novčanica od 100 nemačkih maraka) možda i ponajbolje govori to što su srpske službe bezbednosti u drugoj polovini devedesetih godina identifikovale grupu odlikovanih ratnih veterana iz Republike Srpske koji su pljačkali vojne magacine u RS, a opljačkano oružje preko Crne Gore švercovali na Kosovo, gde su ga prodavali Oslobodilačkoj vojsci Kosova u nastajanju. Najvažniji faktor za integraciju balkanskih mafijaša je, međutim, bila – i jeste – droga. Prvenstveno heroin, mada je poslednjih godina sve više i kokaina koji posredstvom balkanskih mafijaških grupa iz Južne Amerike stiže na evropsko tržište. Prema ovogodišnjem izveštaju „Kriminal i njegov uticaj na Balkan“ Kancelarije UN za borbu protiv narkotika i kriminala (UNODC), šverc heroina je „kriminalna aktivnost koja donosi najviše novca u zemljama jugoistočne Evrope“. Prema procenama UNODC-a, ka kupcima u zapadnoj Evropi kroz naš region godišnje prođe čak osamdeset tona heroina, a zaplene su, s druge strane, gotovo simbolične. U proseku, tek nešto više od tone godišnje. Heroinski put, iz Avganistana, vodi preko Irana i Turske, ka zapadu Evrope preko balkanskih državica, pa je saradnja albanske, bugarske, srpske, hrvatske mafije prirodna i nužna. Dobri odnosi vodećih balkanskih mafijaša ne svode se samo na saradnju u švercu droge, ukradenih automobila, ljudi... Jedni drugima priskaču u pomoć i na druge načine: bilo da je reč o ubistvima, ili pružanju utočišta i zaštite, ili uvođenju u zajedničke, legalne poslove kroz koje se pere krvavo zarađeni novac. Najsvežiji primer ove mafijaške saradnje je ubistvo vlasnika hrvatskog „Nacionala“ Ive Pukanića. Kontroverzni hrvatski novinski magnat, navodno, ubijen je u organizaciji Sretena Jocića - Joce Amsterdama, a po nalogu crnogorskog duvanskog kartela kome se Pukanić zamerio otvaranjem „duhanske afere“ još 2001. godine, ali i svojim svedočenjem pred tužiocem Šelzijem u Bariju, u Italiji. Pukanićevom ubistvu, prema tvrdnjama hrvatskih medija, prethodio je Jocićev sastanak sa Stankom Subotićem Canetom, Branom Mićunovićem i Veselinom Barovićem, trojicom prominentnih likova sa italijanske liste optuženih za šverc cigareta. Među uhapšenima za Pukanićevo ubistvo našao se i hrvatski kriminalac Robert Matanić, blizak saradnik Joce Amsterdama još iz vremena provedenog u Bugarskoj. Avgusta 2004. godine ubijen je, sa svojih pet telohranitelja, Milčo Bonev (poznatiji kao Baj Mile), bos bugarske narkomafije s kojim je Jocić (navodno) došao u sukob. Robert Matanić se, tvrdi se po Jocićevom nalogu, zaposlio u obezbeđenju Baj Mileta, da bi ga bugarska policija i uhapsila zbog sumnje da je jedan od atentatora na narkobosa. Oslobođen će biti zbog nedostatka dokaza. Jocićeve (pravno nedokazane) veze sa hrvatskim podzemljem ne završavaju se sa Robertom Matanićem. Prema tvrdnjama iz Zagreba, kontroverzni srpski biznismen u Hrvatskoj je nameravao da razvije i svoju legalnu poslovnu imperiju, uz pomoć dva hrvatska biznismena od kalibra, Hrvoja Petrača i Vladimira Zagorca. Inače, iz hrvatske policije su, posle hapšenja Hrvoja Petrača, dotadašnjeg bosa hrvatskog podzemlja, procurile i informacije o postojanju „uhvaćenih“ njegovih telefonskih razgovora sa veoma prominentnim kolegama iz Srbije, Crne Gore i Bosne. Ubistvo Ive Pukanića ima i drugu varijantu koja, bila tačna ili ne, takođe otkriva prepletenost eksjugoslovenskih kriminalnih krugova. Iza prošlogodišnjeg atentata koji je potresao čitav Balkan mogao bi, naime, da se krije dvojac Ćazim Osmani – Vlado Brkić. Brkića je zagrebački „Globus“ svojevremeno nazvao „hrvatskim kumom balkanske narkomafije“. Porodica Osmani, pak, važi za blisku klanu Haradinaj i Ramušovom poslovnom saradniku Ekremu Luki, te DŽavitu Halitiju, osnivaču obaveštajnog dela OVK. A da bi jednačina bila još složenija, postoje informacije i o kontaktima Ćazima Osmanija i Vlade Brkića sa Andrijom Draškovićem – osobom koja bi trebalo da je bliska i Joci Amsterdamu i crnogorskim švercerima cigareta, sa kojima je zajedno i optužen. Drašković je, navodno, sa Ćazimom Osmanijem, zvanim Feliks, dogovarao i poslovnu saradnju u Srbiji i Hrvatskoj, a tvrdi se i da su se u nekoliko navrata njih dvojica sastajali na području Istre, gde je sedište Osmanijeve imperije. Posredna potvrda ovih informacija mogla bi da se pronađe u činjenici da je upravo u Opatiji i okolini Drašković potražio utočište pre nekoliko godina, kada se sumnjalo da mu je u Beogradu ugrožen život. Veoma je interesantno i da su se upravo u Opatiji 2007. godine krile ubice Željka Ražnatovića Arkana, Dobrosav Gavrić i Milan Đuričić, čija se imena još od ubistva Arkana početkom 2000. godine dovode u vezu sa Andrijom Draškovićem. Kad govorimo o prepletenosti prekograničnih krimi poznanstava, Drašković je, dodajmo i to, svojevremeno u jednom intervjuu priznao i da je upoznao Hrvoja Petrača, koji je tada bio na vrhuncu moći u hrvatskom podzemlju. Spomenuti „hrvatski kum balkanske narkomafije“ Vlado Brkić, opet, 2002. godine skrivao je u Zagrebu LJubišu Buhu Čumeta, tadašnjeg vođu surčinskog kriminalnog klana, pošto se ovaj sukobio sa Miloradom Ulemekom Legijom, pokojnim Dušanom Spasojevićem i njegovim „zemuncima“. A samo šest-sedam meseci kasnije, aprila 2003. godine, SFOR i NATO pretresali su Brkićevu kuću u selu Klobuk u okolini LJubuškog, u zapadnoj Hercegovini, u potrazi za Čumetovim arhineprijateljem - Miloradom Ulemekom Legijom, kada se za njim tragalo zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. M. U. Legija, iako to na suđenju za ubistvo premijera nije želeo da prizna, po svemu sudeći makar se neko vreme posle atentata 12. marta 2003. godine skrivao u zapadnoj Hercegovini. A opštepoznato je da je pretresom njegove kuće pronađen originalni hrvatski pasoš s njegovom slikom, izdat na ime Vlado Vukomanović. Kasnije će biti otkriveno da je taj pasoš jedan iz kontingenta putnih isprava ukradenih iz hrvatskog konzulata u Mostaru. Logično je pretpostaviti da Legija do njega ne bi mogao da dođe bez pomoći hrvatskih kolega. Ove veze samoproklamovanog srpskog junaka i sličnih hrvatskih junaka iz LJubuškog i okoline, gde su Srbi popularni makar koliko i u Tompsonovim pesmama, dovoljno svedoče o ceni patriotizma i jednih i drugih... Vratimo li se posle svega onoj Dačićevoj izjavi o prekograničnoj policijskoj saradnji, jasno je koliko, u stvari, sve balkanske države kaskaju za svojim mafijaškim bosovima. O tome je, uostalom, sasvim direktno progovorio i Oli Ren, evropski komesar za proširenje, na debati „Kako nadvladati kriminal – izazovi zapadnog Balkana“ održanoj u Briselu 29. maja ove godine: „Kriminal je trenutno najveći izazov zapadnog Balkana. (...) Organizovani kriminal i korupcija postaju sve ozbiljniji problem, pored ostalog i zato što se ništa radikalnije u tim zemljama do sada nije ni preduzimalo.“