Toksični mulj u mozgu

Gospodin N.N. odlikuje se finim manirima i ko god ga vidi shvata da se radi o negovanom intelektualcu. Pre nekoliko nedelja rekao mi je: „Lepo je da ste najzad i vi stigli“ i dodao „Moram reći da je na odeljenju sve u najboljem redu“. Onda je u svesku koju je prethodno držao pod pazuhom leve ruke upisao nekoliko reči i dodao: „Bio sam napolju sa decom, vidite ih već tamo na kraju parka. Šteta što više ne žele da se igraju loptom.“ Kada je završio rečenicu, iznenada se okrenuo, otvorio vrata sobe i nestao. Gospodin N.N. živi više od godinu dana u domu za negovanje bolesnika jer boluje od uznapredovale Alchajmerove bolesti koja je u suštini jedan od oblika nezaustavljivog propadanja moždanih funkcija. Gospođa K.K. godinama je radila kao stručnjak za doterivanje i dekoraciju svečanih prostorija, a među mušterijama je poznata kao odličan organizator i perfekcionista. NJen suprug tvrdi da je zaljubljenik u detalje, a da je ispoljila prve znake čudnog ponašanja pre devet godina. Već u to vreme, teško se sećala gde se nalazi usisivač za prašinu. Nije se snalazila u radu sa peglom niti u rukovanju posuđem. Deca su primetila da je iz dana u dan postajala sve zaboravnija. Onda su neurolozi dijagnostikovali demenciju kao posledicu procesa u čeonom i slepoočnom režnju mozga. Kad su simptomi bolesti počeli da napreduju, gospođa je imala 52 godine. Danas živi u privatnom prihvatilištu za brigu o starim i dementnim. I u laičkim krugovima zna se da su gubitak pamćenja, Alchajmerova bolest i demencija, problemi starih osoba, najčešće onih koji su već u drugoj polovini osme decenije, ili su ušli u devetu. Začuđujuće je da je mnogo bolesnika sa teškim poremećajem pamćenja, u stvari, u najboljim godinama. U neurološkim ambulantama, koje se bave neuropsihologijom i njenim patološkim aspektima, ima mnogo osoba između 50. i 60. godine. Katkad, pojave se i oni koji su u četvrtoj deceniji. NJih neurolozi svrstavaju u grupu presenilno dementnih bolesnika. Te osobe, sa presenilnom demencijom, obično su na sredini profesionalnog života, a mnogi još imaju malu decu. Noviji rezultati istraživanja pokazuju da se Alchajmerova bolest, jedna od viših formi demencije, javlja mnogo ranije nego što se registruju simptomi, tj. pre nego što pokaže ozbiljan gubitak pamćenja. I zaista, iz tih rezultata može se videti da bolest zahvata sve uzrasne grupe i sva životna doba, počev od četvrte decenije pa nadalje, ali dominiraju starije osobe. Tako, na primer, od stotinak hiljada dementnih osoba u Srbiji, najviše je starijih od 80 godina, a svaka treća osoba koja ima više od 90 godina pati od značajnog poremećaja kognitivnih funkcija usled teškog gubitka memorije. Za sada je manje poznata činjenica da je svaka hiljadita osoba u starosnoj grupi od 45. do 65. već pogođena procesom demencije. Presenilno dementnih osoba u Srbiji ima oko 2.000 i svake godine se pojavljuje 10 do 15 novih slučajeva. PRVI ZNACI: Mnogi ljudi su zabrinuti kad zaborave PIN kod svoje kreditne kartice, kad zature i ne nađu ključeve automobila i ne mogu da se sete datuma venčanja. Međutim, to nisu bezuslovni znaci Alchajmerove bolesti. Ozbiljni znaci su tek kad je nemoguće izaći na kraj sa svakodnevnom rutinom koja je neophodna u kući, na ulici i poslu. Mnogi bolesnici u početku žive u ubeđenju da su problemi nastali zbog stresa, teškog nazeba ili depresije. Ova samodijagnoza često je tačna. Međutim, u većini slučajeva nije. Uz pomoć kompjuterizovane tomografije i analize biohemijskog sastava moždano-kičmene tečnosti, koja se dobija lumbalnom punkcijom iz kičmenog kanala, neurolozi su u mogućnosti da dijagnostikuju rane stadijume demencije i to bez ikakve sumnje. Pacijent, rodbina i lekar, od samog početka osećaju nelagodu, ne verujući da je reč o nečem tako ozbiljnom kao što je demencija. Osobe koje shvataju da im je pamćenje ozbiljno oštećeno, ali su u relativno dobrom stanju, zbog osećanja sramote prikrivaju ono što im se događa ili bagatelišu simptome i znake bolesti. Zbog tih simptoma u kućama i stanovima starijih osoba postoje prava brda hrane, konzervi, pića i drugih namirnica koje su zauzele slobodne police u špajzevima i podrumima. To je razlog zbog čega se neki senior ne vraća kući posle kupovine u obližnjoj bakalnici. Po pravilu ne zna put kojim se dolazi do kuće. To je razlog zbog čega baka usred leta oblači bundu i u podne izlazi u šetnju. Neobično ponašanje i poremećeno pamćenje jedno vreme prikrivaju se uspešno. Porodica na kraju shvata šta se događa i ispravno interpretira tipične simptome kao što su hronična zaboravnost, zbunjenost, potpuna nesposobnost obavljanja rutinskih poslova i neobično agresivno ponašanje i asocijalnost. Demencija je teška dijagnoza i predstavlja problem, ne samo za porodicu, nego i za lekare. Lekari su u nezavidnoj situaciji jer oni obaveštavaju porodicu i, naravno, često je dovode do stanja šoka. Na pitanje – ima li leka, obično odrečno odmahuju glavom. Uprkos višedecenijskim istraživanjima, još nemamo neko farmakološko čudotvorno sredstvo koje bi otklonilo demenciju. U Alchajmerovoj demenciji odigravaju se zapaljenski procesi niskog intenziteta u moždanom tkivu, pri čemu se formiraju talozi metaboličkog otpada, koji se nazivaju plakovima, a iz njih se postepeno izlučuju toksične supstance koje razaraju nervne ćelije. Zbog toga se mozak skvrči, smanjuje mu se zapremina, a intelektualni potencijali postepeno i svakodnevno se smanjuju. Medikamenti koji su na raspolaganju, zasnivaju se na hemijskim materijama, poput dopecila, galantamina, rivastignina i memantina. Međutim, ni jedna od njih ne leči već samo usporava demenciju. Srećom, kada ove supstance postignu dovoljnu koncentraciju u krvi i tkivima, odlažu definitivno ruiniranje nesrećnog bolesnika. Ipak, bolesnik tako dobija dodatnu godinu normalnog života, ponekad i dve. To je velika stvar, jer pogođena porodica može posvetiti punu pažnju obolelom članu. Vremenski dobitak koji se postiže pilulama donepecila, u proseku produžava normalan život za 18 meseci. Produženje života, međutim, nije uvek moguće. Neke zdrave osobe postavljaju umesno pitanje: „Da li se produžavanjem života produžavaju i patnje bolesnika, što on sigurno ne želi, kao ni njegova porodica.“ Mnoga od pitanja postavljenih na ovu temu, do danas su ostala bez odgovora. Nemački filozof Valter Jens, pre više godina, otpisao je tzv. pacijentsko raspolaganje životom, kojim se odbija bilo koji metod produženja života, ukoliko dođe do razvoja demencije Alchajmerovog ili drugog tipa ili se nepovratno izgubi svest. Međutim, u kasnijim stadijumima demencije, u kojima je ličnost ruinirana, obično se javlja silna želja za životom... Tako je i filozof Jens, razbolevši se od Alchajmerove bolesti, više desetina puta dnevno ponavljao ženi: „Ne dozvoli da umrem, ne dozvoli da umrem.“ Posle postavljanja dijagnoze demencije, pacijenti žive u proseku 5–15 godina. Problem je to što se raspoloživi lekovi, ma kako bili nedovoljno efikasni, daju suviše kasno i suviše kasno ispoljavaju efekte. Zbog toga je postavljena nova strategija, koja bi trebalo da ublaži i spreči dopunska razaranja mozga. Istražuje se mogućnost vakcinacije, koja bi delovala preventivno, sprečavajući stvaranje plakova. Klinički ogledi u tom pravcu, nažalost, prekinuti su, jer je dobar broj pacijenata doživeo teške komplikacije. U međuvremenu su se pojavile nove mogućnosti za imunizaciju, od kojih se očekuje da će imati manje sporednih i nepoželjnih efekata. Te nove mogućnosti vakcinacije dovele bi do smanjenja stvaranja štetnih beta amiloida, koji prosto cure iz mase postojećih plakova. Uz pomoć dobro planirane genske terapije, lekari su pokušali da podignu koncentraciju enzima IDE, koji je, u suštini, supstanca koja prilično lako razara plakove u mozgu bolesnika od Alchajmerove demencije. Buduća terapija protiv demencije gradi se na činjenici da će u budućnosti bolest biti mnogo ranije dijagnostikovana. Mnogi neurolozi misle da bi se početak Alchajmerove bolesti mogao utvrditi 20 ili 30 godina pre pojave prvih simptoma. U tim ranim trenucima započinje taloženje toksičnog mulja koji razara nervno tkivo, pre svega u moždanom stablu. (Moždano stablo je deo u kome se nalaze kontrolni centri za sve vitalne funkcije, a anatomski je postavljeno između početnog, tj. vratnog dela, kičmene moždine i centralnih struktura u mozgu, između obeju hemisfera, tako da mozak izgleda kao krošnja drveta na svom stablu. U anatomskoj taksonomiji moždano stablo čine produžena moždina i pons (spojnica), ali se u praktičnoj hirurgiji smatra da je i mezencefalon (međumozak) u kome su refleksni optički i akustični centri, deo moždanog stabla. Prim .prev.) Eksperti za Alchajmerovu bolest i ostale tipove demencije, utvrdili su da bolest napreduje od moždanog stabla nagore, prema ostalim regionima mozga, i to naročito prema onima u kojima se odigravaju procesi memorisanja i koji diriguju ponašanjem ljudi. Kada se otkriju prvi poremećaji funkcije ovih regiona, onda se otkriva i početak bolesti. Lekari koriste jedan pojam za lake poremećaje moždanih funkcija, koji je u stručnim krugovima poznat kao Mild Cognitive Impaiment (MCI), tj. blagi poremećaj misaonih procesa. U nekim evropskim centrima već je u primeni brzi test za otkrivanje prekliničkih stadijuma bolesti. Test se zasniva na registrovanju brzine reakcije 10. moždanog nerva, (nervus vagus) koji je inače poznat po tome što reguliše tempo i snagu rada srčanog mišića kao i akcije grkljana i želuca.. Ovaj test smatra se vrlo efikasnim i bezopasnim i uskoro će postati deo kliničke rutine. Na nedavnom Svetskom kongresu o Alchajmerovoj bolesti u Beču, mnogo se diskutovalo o novijim metodama ranog prepoznavanja ove bolesti. Čak i među ekspertima nije postignuta saglasnost o poremećajima misaonih procesa, kao posledici fiziološkog procesa starenja niti o MCI koji se računa kao predstadijum demencije. Stvar je u tome što samo jedan, doduše značajan, deo osoba sa MCI, kasnije prelazi u Alchajmerovu bolest. Mnogi misle da simptomi mogu biti prikriveni i da je potrebno primeniti sva moguća tehnička sredstva, uključujući i tomografije pozitronskih emisija (PET). Uz pomoć komplikovanog i skupog dijagnostičkog postupka, može se videti koji delovi u organu za mišljenje više ne funkcionišu, koji funkcionišu manje efikasno i, na kraju, koji su regioni normalni. Za sada postoji jedna američka biotehnološka organizacija pod nazivom ABIANT, koja je specijalizovana za analize podataka sa PET-a. Viđeno je da se prvi znaci moždanih oštećenja javljaju u predelu hipokampusa. To je važan region u procesu kratkoročnog i dugoročnog pamćenja, a nalazi se sa unutrašnje strane slepoočnog režnja, i levo i desno. Hipokampus procesuira primljene podatke i predstavlja centar ukupnih upamćenih podataka. Kada neka osoba sa blagim poremećajem misaonih procesa tokom pregleda na PET-u ispoljava blagu i sniženu aktivnost hipokampusa u toku rešavanja specijalno formiranih testova za procenu memorije, onda su izgledi da će oboleti od Alchajmerove bolesti 15 puta veći nego kada je aktivnost normalna ili blizu normali. Postoje i komercijalni genski testovi koji pokazuju kolika je verovatnoća pojave određenih vrsta demencija. Najmanje tridesetak različitih segmenata naslednog materijala, tj. DNK, može se uzeti kao marker rizika za Alchajmerovu bolest. Među njima su tzv. Apo-e gen. Osoba koja nosi Apo-e 4, izložena je višestruko većem riziku za Alchajmerovu bolest nego osoba bez tog gena. Međutim, ko nasuprot ovome nosi Apo-e 2, ima sreću da je za njega, bar statistički gledano, rizik od Alchajmerove bolesti minimalan. Konsekvence koje nastaju korišćenjem genskih testova, mogu biti vrlo ozbiljne za milione 30-godišnjih i 40-godišnjih pacijenata, koji iznenada i vrlo rano saznaju da mogu biti žrtve katastrofalne Alchajmerove bolesti. Na ovako nešto niko nije spreman niti se o tome ranije mnogo govorilo. Sada se vidi da je mnogo ljudi živelo dugo godina relativno bez problema i potpuno neupadljivo, ne znajući da su žrtve Alchajmerove bolesti koja napreduje i koja će ih pratiti do kraja života. U početnim stadijumima, svi bolesnici su potpuno nezavisni tako da se postavlja pitanje koje ima praktični značaj, a koje se svodi na traženje odgovora: koliko dugo ću moći da vozim automobil, da putujem sam ili da obavljam samostalno svoje bankovne poslove. Nije ni od kakve pomoći isticanje tamnih slika i neizvesne budućnosti obolelih. Nastajanje demencije, srećom, ne mora biti sudbina svih starijih osoba, pogotovu što postoje naznake da se ona može sprečiti i usporiti većom intelektualnom i fizičkom aktivnošću. Globalna industrija lekova i zdravlja odavno je shvatila da pred sobom ima moćnu ciljnu grupu u kojoj se nalaze ozbiljni bolesnici sa demencijom, bilo da je ona Alchajmerovog tipa, blag kognitivni poremećaj ili su to zaboravni hipohondri koji čeznu za pilulama koje će im poboljšati pamćenje. Osim toga, svima je jasno da povećana dužina očekivanog života sobom nosi i poveći broj dementnih pacijenata, koji će se udvostručiti u narednih 30 godina, i koji će napuniti kase koncerna farmaceutske industrije. Godinama raste prodaja preparata na bazi ekstrakta ginko biloba, čak se radi i o apotekarskom bestseleru. Reklame obično podvlače energiju koju preparati odgovarajućih proizvođača obezbeđuju zaboravnom organu za mišljenje. Među ekspertima za Alchajmerovu bolest, propagiraju se četiri preventivna stuba protiv svih vrsta demencije. Visok krvni pritisak smatra se ozbiljnim faktorom rizika, a njegovo sniženje vrlo potentnim oružjem protiv svih vrsta demencije. Pozitivno deluju i niske vrednosti masti u serumu. Vrlo važno je regulisati koncentraciju šećera u krvi, odnosno izbeći dijabetes; Kao preporuka za najbolji način ishrane uzima se mediteranska kuhinja, koja podrazumeva mnogo ribe, maslinovog ulja, mnogo voća, povrća i malo alkohola. Dozvoljeno je crveno vino, ali umereno. Redovne i ozbiljne fizičke vežbe, koje podrazumevaju, pre svega, brzo hodanje u trajanju od po pola sata svakodnevno. Smatra se da su fizički napori dovoljni tek onda kada se telo dobro oznoji. Dokazano je obnavljanje nervnih ćelija u hipokampusu posle višenedeljnog izlaganja fizičkim naporima; Što češće angažovanje intelektualnih potencijala i što češći društveni kontakti, smatraju se idealnim fitnes programima za dušu i za naš organ mišljenja. Koliko će dugo i koliko dobro će delovati ovaj, iznenađujuće jednostavni i prirodni preventivni program, pokazali su nedavno eksperti sa Tehničkog univerziteta u Minhenu. Ispitivanjem časnih sestara u Bavarskoj, ustanovljeno je da one koje su radile kao učiteljice od demencije obolevaju deset puta ređe od sestara iz istog manastira koje, međutim, nisu tako često rešavale probleme vezane za intenzivno razmišljanje... Rukovodilac studije, epidemiolog Horst Mikel, tvrdi da je dobijeni rezultat ispitivanja u saglasnosti sa tezom koja govori da je duhovna aktivnost jedna od ključnih barijera za nastanak demencijalnih tegoba, među kojima su najpoznatije one od Alchajmerove bolesti.  Hronika demencije Postoje najrazličitiji uzroci demencije i propadanja mozga: Alchajmerova bolest, vaskularna demencija zbog ponovljenih minimalnih i osrednjih moždanih udara, bolest Levijevih telašaca, i frontotemporalna demencija. Najveći deo (50-60 odsto), otpada na Alchajmerovu bolest. Tok demencije je nezaustavljiv i teško promenljiv, i uvek predstavlja rastanak sa stvarnošću, iako se odvija na „rate“. Uopšte uzeto, ljudski mozak se sastoji iz 30-100 milijardi nervnih ćelija, koje međusobno formiraju oko 10.000 spojeva za prenošenje informacija iz jednih na druge regione mozga. Ovi spojevi nazivaju se sinapsama. Alchajmerova demencija počinje stvaranjem taloga u moždanom stablu, a zatim se taj proces širi na ceo mozak. Pri tom se odigrava pravi uništavajući pohod na nervne ćelije, koje prvo gube sposobnost međusobnih spojeva i prenošenja informacija i, na kraju, izumiru. Plakovi u mozgu predstavljaju neku vrstu taloga i otpadnog materijala koji mozak ne može dalje razgrađivati. Grudvice nataloženog toksičnog beta 42-amiloida i tau-vlakana u slepoočnom i temenom režnju mozga, prekidaju međusobne spojeve nervnih ćelija – neurona, i zbog toga neuroni nestaju. Kao posledica masovnog gubitka neurona dolazi do nedostatka neurotransmitera poznatog kao acetilholin. Ovaj prenosilac poruka neophodan je centralnom nervnom sistemu, jer bez njega nema ni učenja ni pamćenja. Posledice su u početku ozbiljni problemi u kratkoročnom pamćenju. U mnogim moždanim regionima, a naročito u onim za obradu mirisa, dolazi do razaranja moždanih ćelija iznutra. To se događa dejstvom tau proteina, koji se mogu hemijski dokazati u kičmeno-moždanoj tečnosti i nervnim vlaknima. Poremećaji u osećanju mirisa predstavljaju obično rane simptome bolesti. U frontalnom režnju i hipokampusu, povećava se i najzad stvara visoka koncentracija neurotransmitera, znanog kao glutamat. NJegova visoka koncentracija prouzrokuje probleme jer ćelije koje su njime prezasićene, prelaze u stanje prenadraženosti i gube svoju funkcionalnu sposobnost. Zbog svega, mozak kontinuirano gubi masu i raniji učinak. U početku nastaju laki i teško primetni deficiti u učenju i pamćenju, a zatim se postepeno povećavaju. Gubi se koncentracija, svest se zamračuje i remeti se orijentacija u vremenu i prostoru. Bolest se komplikuje i ozbiljnim psihičkim promenama, poput depresije i agresivnosti. Za depresiju je tipično da skraćuje očekivanu dužinu života u mlađih osoba, tako da, od početka bolesti pa do smrti, uglavnom prolazi 5 do 15 godina. U poslednjem stadijumu oboljenja, bolesnici su u potpunosti bespomoćni, potrebne su im nega i pomoć, uglavnom nisu sposobni za kretanje, govor i za samostalno uzimanje hrane. Mnogi dementni bolesnici umiru zbog posledica infekcije ili zapaljenja pluća. Medikamenti u tekućoj upotrebi, uglavnom blokiraju enzim acetilholinesterazu i otežavaju dejstvo glutamata. Ovi lekovi usporavaju tok bolesti, ali je ne zaustavljaju.  Živeti s demencijom. Ali, gde i kako? Negovanje dementne osobe gura porodicu u haos. Svaka pomoć uistinu je blagodet. Najveći broj osoba sa demencijom, znatno iznad 80 odsto, žive kod kuće sa decom i unucima. Većina njih to i želi jer misle da nema ničeg goreg od odlaska u dom za stare. Početni stadijum bolesti odlikuje se relativno blagom kliničkom slikom, jer su pacijenti odgovorni i u stanju su obaviti svakodnevne poslove. Ukoliko ih je bolest pogodila ranije nego obično, onda ih eliminiše iz profesionalnog života prva, i obično tačna, dijagnoza, postavlja se u neuropsihološkim ambulantama, u kojima se kasnije analiziraju svi mogući problemi i pokušava se s pravljenjem individualne strategije za budućnost. U daljem toku bolesti, koja neumitno napreduje, pomoć pružaju patronažne službe, ali one nisu uvek stručno dobro profilisane. U svakom slučaju, olakšava se nega bolesnika. Nega se sastoji od kupanja, toalete, šišanja i brijanja, ali i kupovine neophodnih namirnica, pripremanja jela. Često se, umesto bolesnika, patronažno osoblje bavi riskantnim kućnim aktivnostima, kao što je rukovanje vrelim plotnama štednjaka ili otvaranje konzervi itd. Osim podrške u svakodnevnim stvarima, dementnim pacijentima neophodna je i redovna mobilizacija, koja se izvodi tipskim gimnastičkim vežbama. U mnogim evropskim zemljama postoje specijalizovane neurološke klinike u kojima se članovi porodice obučavaju tehnici i načinu ophođenja sa bolesnicima. To su uglavnom praktične stvari, poput načina reakcije na nemir dementnog bolesnika i njegovu agresivnost. Svaka pomoć je dragocena u kućnoj nezi, jer jedan od bračnih partnera, koji brine o bolesnom suprugu ili supruzi, brzo dolazi do granica telesne i duhovne izdržljivosti. Pored toga, način stanovanja i, uopšte, ceo stan mora biti prilagođen pacijentu sa uznapredovalom bolešću. Tuševi, kade za kupanje, toaleti, kuhinja, krevet i automobil, moraju biti tako postavljeni i prilagođeni da se minimizuje verovatnoća povreda usled pada ili vožnje automobila. U Nemačkoj, na primer, kasa zdravstvenog osiguranja daje 100 do 200 evra mesečno kako bi se obezbedilo samo čuvanje i minimalna nega. Kada članovi porodice ili neke druge osobe obezbeđuju negu, dodeljuje se pomoć u zavisnosti od stadijuma, tj. težine bolesti: • 250 evra za prvi stadijum • 420 evra za drugi stadijum • 675 evra za treći stadijum Kada negu preuzme profesionalna služ­ba, kasa zdravstvenog osiguranja obez­beđuje: • 420 evra za prvi stadijum • 480 evra za drugi stadijum • 1.400 evra za treći stadijum Dvadesetčetvoročasovni nadzor neophodan je već u srednje teškim slučajevima bolesti. To je naročito značajno i važno za one koji nisu neprekidno sa članovima porodice. Mnogima od njih potrebna je pomoć u izvođenju bilo koje rutinske dnevne aktivnosti, a tokom noći ne mogu biti ostavljeni sami, jer dementni bolesnici imaju potpuno izmenjen ritam dan-noć i povišen nagon za promenom mesta na kome se nalaze, što je, naravno, opasno. Na Internetu se nalazi mnogo ponuda za dvadesetčetvoročasovnu brigu o pacijentima, sa vrlo različitim cenama, zasnovanim na vrlo različitim kalkulacijama. Cene dvadesetčetvoročasovne nege, u većini slučajeva su vrlo visoke, jer je za negovateljicu ili negovaoca potrebna zasebna prostorija, moraju mu se garantovati slobodno vreme i odmor. Osim toga, onaj koji neguje dementnog bolesnika može i sam oboleti od nečega, može biti premoren, a često se dešava da napusti posao - iz razumljivih razloga. Domovi za stare obezbeđuju dvadesetčetvoročasovni nadzor i raspolažu obučenim stručnjacima, među kojima su bolničari i medicinske sestre. U domovima se personal menja u regularnim razmacima. Cene su različite. U Beogradu, npr. dvadesetčetvoročasovni nadzor u privatnom domu za stare mora se platiti 550 evra, što pokriva sve osim lekova. U Nemačkoj, mesečna nadoknada za privatni smeštaj iznosi 3.000–5.000 evra. Ono što nije najbolje rešeno jesu obaveze domova za nadoknadu u slučaju povrede ili nekih drugih šteta koje nastaju radom sa bolesnicima.