Forsiranje močvare

Diplomatsko-politička ofanziva za nezavisnost Kosova je otpočela u Vašingtonu u prvim danima 2004. Prvi plotun je ispalio bivši američki diplomata Morton Abramovic, koji je na Božić u prestoničkom glasilu Vašington post objavio žestoku kritiku navodne američke politike “zapuštanja” Balkana.

Abramovic je uticajna figura u vašingtonskim spoljnopolitičkim kuloarima. Nekadašnji ambasador u Turskoj, osnivač Međunarodne krizne grupe i savetnik delegacije OVK u Rambujeu je u članku govorio o “smradu vladavine Slobodana Miloševića koji još prožima Srbiju”, koja je “politička močvara”. Napore Zapada da održi savez Srbije i Crne Gore ocenio je “velikom greškom”, a kao najveći propust je izdvojio to što se “Zapad ponašao kao da bi suverenitet Srbije na Kosovu zaista mogao biti vraćen, umesto da pripremi Srbiju za suočavanje sa dilemom Kosova, za šta su mnogi Srbi bili spremni posle rata”.

Neobično oštar nastup je prošao bez reakcija zvaničnika Srbije i Crne Gore u Vašingtonu, iako je običaj da se ambasade država o kojima se kritički piše u Postu oglase protestnim pismom.

Dve nedelje kasnije, 21. januara - drugi plotun. Tom Lantos i Henri Hajd, članovi Predstavničkog doma američkog Kongresa, poslali su pismo kolegama u kome su obnovili poziv na razmatranje svog prošlogodišnjeg predloga za podršku nezavisnosti Kosova, poznatijeg kao Rezolucija HR 28.

Dostavljajući u prilogu pisma tekst Abramovicevog članka, Hajd i Lantos dodaju: “Po jugoslovenskom Ustavu iz 1974, Kosovo je (u pismu i Rezoluciji se koristi isključivo albansko ime za pokrajinu - prim. prev.) skoro u svemu bilo ekvivalent Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. U svojstvu autonomne pokrajine, Kosovo je u praksi imalo ista ovlašćenja kao i republike. Imalo je svoju skupštinu, sudstvo, centralnu banku, policiju i odbrambene snage. Definisano 1968. kao deo jugoslovenske federacije, imalo je jednaku zastupljenost na saveznom nivou sa Srbijom i ostalim federalnim jedinicama bivše Jugoslavije.

Kada su Slovenija i Hrvatska zatražile nezavisnost, vlade na Zapadu su se ispočetka protivile priznavanju tih zemalja. Na kraju su te iste vlade priznale ne samo nezavisnost Slovenije i Hrvatske već i BiH i Makedonije, shvativši da nezavisnost tih država ne znači promenu granica, već samo promenu statusa već postojećih granica. Linije razgraničenja su ostale iste, ali je njihov status unapređen iz republičkih u državne. Prigodno je da Kosovarima bude dozvoljeno da slede isti put ka nezavisnosti.”

U sadašnjoj američkoj političkoj klimi, u kojoj se zbog predstojećih predsedničkih izbora zaoštrava sukob dve glavne partije, inicijativa Hajda i Lantosa predstavlja zajednički istup demokrata i republikanaca. Lantos je, naime, demokrata iz 12. izborne oblasti Kalifornije, a Hajd republikanac iz 6. izborne oblasti države Ilinois. Do prošlogodišnjeg istupa sa Rezolucijom 28, Hajd nije važio za člana grupe u Kongresu koja se borila za albanske interese. Štaviše, u njegovoj izbornoj oblasti u predgrađima Čikaga živi veliki broj Srba. Američki Srbi po pravilu glasaju za republikance, smatrajući dosadašnju američku politiku prema Srbiji Klintonovom tvorevinom.