Cipela od deset miliona dolara

Još od vremena kada je Nikita Hruščov, tadašnji sovjetski lider, raspaljivao cipelama po astalu u sali Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, nijedan par obuće, uključujući i one koje su potpisivali velikani poput Marka DŽejkobsa ili Manola Blanika, nisu u toj meri ustalasali svetsku pažnju i maštu cinika kao par koji je put DŽordža Buša bacio Muntadar el Zaidi, malo poznati novinar televizijske stanice El Bagdadija. Osim, možda, onih koje je nosila Pepeljuga. Mlađi Buš je, u jednom od svojih retkih pravovremenih poteza, za dlaku izbegao sudar sa đonovima, a nesrećni novinar je, posle silne zbrke, osuđen na tri godine zatvora. Kazna je u međuvremenu preinačena na 12 meseci iza rešetaka, da bi, konačno, dočekao prevremenu slobodu, pošto ga je sud u Bagdadu, posle devet meseci i silnih protesta gnevnih Iračana, pustio iz zatvora zbog dobrog vladanja. Nije poznato da li je za vreme izdržavanja kazne nosio cipele. Gotovo anonimni novinar još manje poznate televizijske stanice je sa dva, doduše neuspešna bacanja, postao velika zvezda među svim ljudima u svetu, koju su, svako iz svojih razloga, gajili bilo kakvo antiameričko raspoloženje, a cipele koje je nosio, pa potom i bacio, na čuvenoj konferenciji za štampu postale su pravi hit, mada nekoliko proizvođača, onih iz Turske i iz Iraka, svojataju leteće cipele kao svoj proizvod. Rasplet ove misterije, kako stvari stoje, sačekaće bar dok se ne pokupi srča od slavlja organizovanog povodom El Zaidijevog izlaska iz zatvora. Pir je organizovala porodica, mada sa prilično ograničenim brojem zvanica, a sve zbog straha da bi na žurku mogao banuti kakav bombaš-samoubica, čiji su napadi u Iraku poslednjih godina postali gotovo deo svakodnevnog folklora. Osim te svečanosti, El Zaidijev bivši gazda je ispunio ranije obećanje i izgradio mu četvorosobnu kuću, jer je El Bagdadija, u međuvremenu, značajno popravila gledanost u arapskom svetu. Istovremeno, na račun mu je položio plate za mesece koje je proveo iza rešetaka. Bahreinski multimilioner Kureš Kan Kuneri, jedan od prvih velikaša koji su pozdravili nabacivanje Buša obućom, poklonio mu je svoj, navodno, neverovatno raskošni „mercedes”. Darovanju tu, naravno, nije kraj, jer je po izlasku iz zatvora El Zaidija dočekala i ponuda da se oženi ćerkom obožavaoca iz Maroka, kao i da cipele kojima je gađao Buša proda za deset miliona dolara. Taj će novac teško završiti u njegovim rukama, pošto je iračka policija još ranije obznanila da su cipele, avaj, uništene tokom istrage. Tu je bio, naravno, i davno obećani konj sa zlatnim sedlom, takođe iz Maroka, gde je Buš bio, izgleda, posebno nepopularan, možda čak više nego i u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Šeik Ahmed DŽouda, plemenski vođa sa Zapadne obale, pojačao je ponudu, rekavši da će mu poslati jednu od mladih žena iz svoje porodice „prekrivenu nakitom”, ali da El Zaidi može da bira među silnim Palestinkama koje žele da se za njega udaju. „Svi Arapi se nadaju da će dobiti šansu da urade ono što je on već učinio”, navodno je rekao vremešni šeik. Čitava saga o El Zaidiju izbila je na svetlost dana sredinom prošlog decembra, kada je DŽordž Buš došao u oproštajnu posetu Iraku, pošto mu je ustavom, na sreću Amerikanaca ali i celokupnog čovečanstva, onemogućeno da se ponovo kandiduje za predsednika SAD. Irak, suštinski, predstavlja mesto koje ima poseban značaj u istoriji dinastije Buš, jer je stariji od dva predsednika 1991. godine, posle rata za Kuvajt, propustio da zbaci Sadama Huseina sa vlasti, pa je njegovu misiju, 12 godina kasnije, preuzeo sin, 43. predsednik SAD. Mlađi Buš je u iračku operaciju ugradio celokupan politički kapacitet svoje administracije i sa toliko veštine i uspeha da su republikanci na svim izborima od početka tog sukoba prosto pometeni od rivalskih im demokrata. Istovremeno, u iračkom je ratu poginulo oko 4.350 američkih vojnika, dok se oko brojanja ubijenih Iračana niko nije preterano maltretirao pa procene variraju od minimalističkih devedesetak hiljada do apokaliptičkih 600.000. Uzgred, Bušov pohod na Irak pokrenut je pod krajnje maglovitim, ili popularno rečeno „ispinovanim” okolnostima, koje su mnoge viđene osobe iz prve administracije koštale političke karijere, poput recimo bivšeg državnog sekretara Kolina Pauela, koji je pred Ujedinjenim nacijama razobličio program oružja za masovno uništenje, skriven u tajnim bazama Sadama Huseina. Uprkos upozorenjima stručnjaka, političara i zdravom razumu, Kongres je stavio Bušu sekiru u ruke, što je u priličnoj meri demoliralo američki ugled na svetskoj političkoj sceni, posebno jer se Irak pretvorio u krvavo poprište sukoba svih protiv svakoga, a da situacija bude gora, oružje za masovno uništenje nikada nije pronađeno. Naravno, ukoliko se ne računaju El Zaidijeve cipele. „Ovo ti je oproštajni poljubac, psu. Ovo je od majki i siročadi onih koje si pobio po Iraku”, uzviknuo je El Zaidi i bacio cipele, jednu pa drugu, put Buša. Američki predsednik je, kako je već navedeno, konačno dobro reagovao u trenucima krize i sagnuo se, a bacača su, za tili čas i dve cipele prekasno, savladali agenti Specijalne službe. Iste one koja je konačno pobrala aplauze, jer su u istorijskim udžbenicima ostali zabeleženi kao telohranitelji koji su dopustili da im upucaju dva lidera, rane Ronalda Regana i ubiju DŽona Ficdžeralda Kenedija. Od trenutka kad su ga agenti Specijalne službe oborili na zemlju, El Zaidi je postao velika zvezda širom muslimanskog sveta, naravno, onog dela manje sklonog Amerikancima, pa je njegov lik, gotovo istog trenutka, osvanuo na bilbordima, grafitima, a naširoko je i sa najrazličitijim porukama štampan i na majicama. Ni cipela nije ništa lošije prošla, pa je u Tikritu, ubrzo, postavljen prilično veliki spomenik, koji su iračke vlasti ubrzo uklonile, jer je bio postavljen u dvorište lokalnog sirotišta, mesta sasvim nepodesnog za ispoljavanje političkih stavova, a dovitljivi istanbulski cipelar prepoznao je svoj model i preimenovao da u „Bušove cipele”. Navodno je zaradio grdne pare. Retke trenutke slave zaslužio je i, sada već bivši, američki predsednik kome je u zasluge upisano „jedino uspešno izbegavanje još od vremena Vijetnamskog rata”, kada je, zahvaljujući porodičnim vezama, uspeo da izbegne odlazak na front. Prema drugoj teoriji, Buš je odranije bio na oprezu, pošto je njegov zamenik, jednako nepopularni Dik Čejni, nedugo pre toga tokom lova ranio svog advokata, pa je predsednik, prosto rečeno, bio spreman na svakojaka iznenađenja. Za sada, međutim, nije poznato šta će El Zaidi raditi kad slavlje prođe. NJegova braća tvrde da se neće vratiti novinarstvu, što, kako se čini, neće predstavljati preterano ozbiljan gubitak za žurnalizam, jer su ga kolege ionako opisivale kao zapaljivog i ne preterano profesionalnog, što je američke komedijaše navelo na zaključak da je iznenađujuće kako je bilo moguće da ga prethodno nije zaposlila televizijska mreža „Foks”. Navodno će se posvetiti humanitarnom radu, mada El Bagdadija, koja se posle ovog incidenta proslavila, takođe, očekuje da se tridesetogodišnjak vrati na posao. Cinici, naravno, zanemaruju čitav niz prilično okrutnih okolnosti koje su prethodile El Zaidijevoj odluci da put mlađeg Buša zafrljači cipele, uključujući i potpuni haos koji je usledio nakon američke okupacije, ali i dva događaja, koji su, nema sumnje, ostavili velike posledice na tog, malo poznatog novinara. Prvo su ga krajem 2007. godine oteli sunitski pobunjenici dok je bio na novinarskom zadatku, ali je imao prilično retku sreću da ga oslobode, da bi ga, nedugo zatim, i to u dva navrata, hapsili i Amerikanci tragajući za pobunjenicima. U traume koje se pominju kao mogući razlozi njegovog gneva navode se brutalni napadi američkih snaga sa početka rata, skandalozno maltretiranje zatvorenika u Abu Graibu, mučenje osoba uhapšenih zbog navodnih veza sa radikalnim islamistima, te na koncu čitav niz pogrešnih poteza Bušove administracije posle kojih su otvorena vrata krvavim sukobima iračkih šiita, sunita i Kurda. U nedostatku boljih, lokalni Iračani ga doživljavaju kao heroja. „To je priča o Davidu i Golijatu. Cipele su bile njegova praćka”, rekao je britanskom „Gardijanu” bagdadski prodavac Salah el DŽanabi. Navodni proizvođač cipela, Ramazan Bajdan iz Istanbula, u međuvremenu, napravio je dva modela te obuće. „Do viđenja Buš” za iračko tržište i „Bušove cipele” za ostatak sveta. El Zaidijev brat Durgam, sa gotovo stoprocentnom sigurnošću tvrdi da su cipele napravljene u Iraku. Razlog za brigu, kako tvrdi najveća zvezda američke televizijske satire Dejvid Leterman, predstavlja činjenica da noviji obaveštajni podaci navode na zaključak da Iranci projektuju dalekometnu verziju tih cipela. Rade Maroević