Povratak otpisanih

Dragan Maršićanin postao je u sredu po drugi put predsednik Skupštine i prvi put privremeni šef države, tako bi mogla da glasi kratka novinska vest sa ogromnom i teško razumljivom predistorijom koja odslikava odnose u demokratskom bloku u kome se veoma jasno shvata šta znače blokovi ili blokovska podela, dočim sa poimanjem demokratije ima izvesnih problema. Jednostavna novinska vest kaže da je u skupštinskoj sali bilo prisutno 245 poslanika, od kojih je za kandidata DSS-a, G17 plus, SPO-a i NS, kojeg su podržali i socijalisti, glasalo 128, za kandidata Srpske radikalne stranke Gordanu Pop Lazić 81, dok je bilo uzdržano 36 poslanika. Maršićanin nije glasao za sebe, kao što je to učinila njegova slavna prethodnica Nataša Mićić. Predsedavajući Skupštine Velimir Simonović je više puta pitao da li je Martić Miroslav prisutan, jer je neko od njegovih kolega uzviknuo da on glasa sa Gordanu Pop Lazić iako je kasnije utvrđeno da ne prisustvuje sednici, što govori da je u parlamentarni život, izgleda, ubačen čip trajnog nepoverenja.

Nakon pauze, Skupština je jednoglasno izabrala potpredsednike Skupštine, što bi možda trebalo zabeležiti kao jedinstven slučaj u višestranačkoj političkoj praksi, ali je to ostalo u dubokoj senci teških sukoba bratskih demokratskih stranaka. Poslanici DSS-a će reći da u privremenom izboru Maršićanina ima neke elementarne pravde jer je tu funkciju napustio kada se krajem 2001. godine usudio da ukaže na lažiranje glasanja (solunski slučaj), dok će predstavnici DS reći da je parlamentarna koalicija sa socijalistima zapravo vratila Srbiju u 4. oktobar, potpuno rehabilitovala režim Slobodana Miloševića i uništila svaku šansu za evroatlantske integracije zemlje.

Na prvi pogled, Srbija je dobila jednu važnu instituciju, ali su odnosi između nekadašnjih glavnih promotera demokratskih promena spušteni na tačku smrzavanja.

“Za posmatrače postizborne političke krize nije nikakvo iznenađenje neuspeh pregovora demokratskog bloka, jer demokratski blok jednostavno ne postoji. On pre svega odražava želju medijsko-analitičko-diplomatskih krugova, nego realnost koja ukazuje da su u protekle dve godine svi glavni politički sukobi bili na liniji DSS i DS, kao i G17 plus i DS. Dakle, veće je čudo što su u jednom trenutku te stranke bile na ivici sporazuma kada je Koštunica prihvatio zahtev DS za većinsku vladu, ali je ljudima u DS izgleda bilo stalo da taj politički trijumf pretvore u poniženje protivnika”, kaže politički analitičar Đorđe Vukadinović.

Pre izbora predsednika Skupštine, DSS je na sastanku održanom u četvrtak 29.januara pristao na većinsku vladu čime je Vojislav Koštunica pogazio jedno od glavnih predizbornih obećanja, ali to nije bio dovoljan ustupak za predstavnike DS. Na sastanak nije došao nosilac liste Boris Tadić, a u ime DS je kompromisni predlog ostalih stranaka “demokratskog bloka” odbio zamenik predsednika Zoran Živković, da bi sutradan tekst sporazuma Tadić i Mićunović analizirali nekoliko sati i nakon stranačkih konsultacija odlučili da odbiju predlog. Funkcioneri tri izborne liste, koje više od mesec dana pokušavaju da prate promene raspoloženja u DS, zaključili su da je reč o bezobzirnom ucenjivanju jer “ljudima u DS savršeno odgovara blokada institucija pošto time zadržavaju svu vlast na republičkom i saveznom nivou” (funkcioner SPO) ili su “zainteresovani da uzmu mnogo više nego što su im dali glasači pošto smatraju da se niko neće usuditi na razgovore sa SPS ili radikalima” (funkcioner DSS-a). Na drugoj strani, predstavnici DS možda smatraju da bi u većinskoj vladi bili beznadežno usamljeni i da njihovi predstavnici ne bi mogli da sprovedu ni najmanji deo sopstvenog programa.

Dragan Maršićanin: Nema žigosanih stranaka Nakon izbora za predsednika, Maršićanin se pozdravio sa Pop Lazićevom, u prvom obraćanju izjavio da će “njegovo zadovoljstvo biti veće ako njegov mandat bude što kraći” i zatim dao jednočasovnu pauzu. U kratkom razgovoru za NIN kaže da ga izbor za predsednika Skupštine nije previše uzbudio jer se već ranije dogovorio da će samo privremeno obavljati dužnost predsednika. “Ako govorim lično, najviše sam bio uzbuđen 1992. godine kada sam izabran za predsednika opštine Vračar, posle sam te druge funkcije shvatao samo kao odgovoran posao.” Da li vam predstavlja problem što su vas podržali socijalisti? - Socijalisti su doprineli da se reši jedan zaista ozbiljan državni problem i meni je žao što drugi, tu mislim na DS, nisu želeli da zajedno na valjan način konstituišemo Skupštinu. Inače, nastavak sednice kada smo u veoma tolerantnoj atmosferi izabrali potpredsednike, uliva mi nadu da ćemo ubuduće prestati da se delimo na demokrate, koji se tako ne ponašaju, ili na naslednike bivšeg režima koji se takođe sve više distanciraju od te politike. Ne postoje unapred žigosane stranke. Stranke se, dakle, menjaju, tako da socijalisti danas nisu oni socijalisti od pre 5.oktobra, kao što ni demokrate danas nisu one od pre 5.oktobra. Kada će početi konsultacije oko formiranja vlade? - Mislim da ću u ponedeljak obaviti prve formalne konsultacije o novoj vladi, ali će pre toga biti održani neki neformalni sastanci o istoj temi. Zar vam ne zvuči kao neka demagoška parola ta izjava da želite što kraće da budete na mestu predsednika Skupštine? - Zaista se nadam da ću što kraće obavljati tu funkciju. Uostalom, da sam želeo da zadržim funkciju, ne bih je izgubio pre dve godine kada sam smatrao da su neki elementarni principi, koji kažu da se ne može krasti u parlamentu, važniji od funkcije. Inače, kada poredim stanje parlamenta kada sam prvi put imenovan na tu funkciju i sada, čini mi se da je prvi put postojala institucija koja je lišena svog sadržaja, a sada mi se čini da uopšte ne postoji ni sadržaj ni sama institucija. Ako stranke shvate da nema demokratije bez parlamenta, onda se to može obnoviti vrlo brzo.

Posle drugog neuspelog izbora predsednika Skupštine, u DSS-u je, izgleda, prelomljeno da neće voditi nikakve pregovore sa DS jer su im ponudili sve a oni su nastavili da postavljaju uslove. Odlučili su da kontaktiraju socijaliste, koji su veoma jasno i u više navrata izražavali tiho nezadovoljstvo što su ih i “demokrate” i radikali zaboravili dok su pokretali inicijative o vladi. Takva odluka bi, međutim, mogla da spali poslednji most prema DS, iz čijih redova se može čuti kako sa ostatkom demokratskog bloka neće više razgovarati ukoliko Maršićanin bude uzdržan uz pomoć socijalista. Formiranje vlade ipak zavisi i od drugih stranaka, kao i od volje međunarodne zajednice čiji se diplomatski predstavnici veoma intenzivno bave formiranjem vlade Srbije zbog čega ne bi trebalo isključivati vaskrsavanje ideje o većinskoj vladi demokratskog bloka.

Prema izvorima iz DSS-a, predstavnici socijalista su u razgovorima o konstituisanju Skupštine izjavili da im je važno da izađu sa političkih margina ali i da im Koštuničina stranka obeća da više neće ulaziti u dogovore sa DS o formiranju vlade. Do te informacije je nekako došao i Tadić, koji je to ponovio skupštinskim izveštačima, naknadno prebacujući odgovornost za propast pregovora demokratskog bloka na leđa DSS-a. “Parlamentarna deblokada bi svakako odgovarala socijalistima jer su oni svesni da su izgubili pravo na nasleđe onog starog SPS-a pošto su radikali sada postali glavni naslednici njihove politike kao što dobro znaju da će, zbog otkazivanja poslušnosti Miloševiću, biti kažnjeni na nekim novim izborima. Stranke demokratske orijentacije mogu da izaberu predsednika skupštine uz njihovu podršku jer se to može objasniti kao potez iz nužde, kao deo uspostavljanja institucija, ali bi formiranje vlade uz glasove SPS-a bilo već kontraproduktivno jer oni nisu za ove tri godine postali levičari evropskog tipa, nisu se distancirali od Miloševićeve politike zbog čega bi nova vlada bila suočena sa serijom novih uslovljavanja međunarodne zajednice”, kaže upravnica Centra za politikološka istraživanja javnog mnjenja Instituta društvenih nauka u Beogradu LJiljana Baćević.

Iako je vlada u ostavci svoju parlamentarnu većinu uglavnom gradila na frakciji SPS-a koju je predvodio Branislav Ivković i nekoliko poslanika Arkanove stranke koji su iznenada spoznali prednosti reformističke politike, na tu vrstu politike ne bi mogla da računa nova vlada čije su članice tokom kampanje pokušavale da ukažu na neophodnost diskontinuiteta politike, koja je, između ostalog, od parlamenta napravila neku vrstu primitivne berze u kojoj svakog poslanika morate da kupujete odvojeno.

Te stranke sigurno ne mogu računati na blagonaklonost međunarodne zajednice, nevladinog sektora ili medija, koji su u ime viših interesa mogli da tolerišu krađu mandata ili paktiranja sa miloševićevcima, ali će tu vrstu tolerancije teško ispoljavati prema novoj vladi bez ikakvog interesa. Čak i najpovršnije praćenje ponašanja reformističkih medija upućuje na zaključak da bi nova manjinska vlada na prvim koracima naišla na kip Slobodana Miloševića i njegove politike. “Ta licitacija sa povratkom Miloševića je prilično licemerna i besmislena jer su mu sadašnji socijalisti posle decembarskih izbora otkazali poslušnost, dok se zaboravlja da je prethodna vlada bila održavana uz pomoć socijalista Branislava Ivkovića. Ako neka buduća, manjinska vlada izgubi rejting, onda to neće biti zato što su je podržavali socijalisti već zato što nije dobro vodila zemlju”, ocenjuje Đorđe Vukadinović.

Na drugoj strani, LJiljana Baćević ne veruje da bi izbor predsednika Skupštine nužno značio i dogovor sa socijalistima oko izbora vlade jer će ti pregovori potrajati nekoliko nedelja a za to vreme situacija ponovo može da se vrati na ranije pozicije. Ona smatra da bi Demokratska stranka mogla da profitira ukoliko se uspostavi neka vrsta posredne saradnje demokratskog bloka sa socijalistima, jer bi se prikazala kao beskompromisno antimiloševićevska opcija. “Glasači DSS-a bi mogli da se postepeno prelivaju prema radikalima, dok bi Demokratska stranka mogla da nastavi sa blagim rastom ali to neće ojačati demokratske snage koje će u celini biti slabije. Problem drugih demokratskih stranaka je što ne shvataju da je DSS jedina ozbiljna prepreka jačanju radikala i što njihovi beskrajni sukobi potkopavaju zajedničke pozicije.” U danima nakon što je Srbija, pod još nerazjašnjenim okolnostima, dobila jednu državnu instituciju, verovatno će se dogoditi serija novih dramskih zapleta oko vlade, reformi i prijatelja sa Zapada, uz izvesnu mogućnost da nakon toga dođe do nečega što se zove kompromis ili do novih izbora koji će demantovati političare koji tvrde da oni neće ništa promeniti.