Za mudru i pragmatičnu spoljnu politiku

Insistiranje na pridruživanju EU kao temeljnom strateškom opredeljenju spoljne politike, može se smatrati racionalnim i sasvim legitimnim. Evrofanatizam kojim odiše autorski tekst g. Kovačevića teško da se može smatrati racionalnim i legitimnim stavom koji bi valjalo braniti u „javnoj debati“. On jedino može dovesti do toga da se svaka vrsta saradnje sa ne-EU državama, organizacijama i pokretima odbacuje i omalovažava, bez ikakvih ozbiljnih argumenata, a na štetu interesa Srbije. Tako je argument protiv saradnje sa članicama Pokreta nesvrstanih, iz vizure g. Kovačevića, to što „mi nemamo proizvode koje možemo da ponudimo tim zemljama (nekada smo, na primer, izvozili veliki broj traktora), a i ono malo što imamo nije konkurentno sa ponudom iz industrijski razvijenih zemalja“. Naravno, istovremeno bismo, izgleda, mogli mnogo toga da izvozimo u razvijene zemlje, imajući u vidu njihove enormne potrebe za nekonkurentnim proizvodima iz Srbije? Teško da može postojati „argument“ koji efektnije sam sebe opovrgava. Kada g. Kovačević, protiveći se saradnji sa Kinom u oblasti infrastrukture, kaže da „ostaje da se vidi pod kojim će se uslovima graditi – iskustva sa investicijama koje druga zemlja finansira i sama realizuje nisu uvek bila pozitivna“, to je nesporna istina. Verovatno se mislilo na propalu koncesiju datu austrijskom konzorcijumu Alpina-Por, privatizaciju RTB-a Bor od strane rumunskog Kuproma ili skandaloznu investiciju britanskog Zambera u leskovačku tekstilnu industriju? Jer, poznato je da su Austrija, Rumunija i Velika Britanija istaknute članice Pokreta nesvrstanih. U najmanju ruku je nekorektno da se tvrdi da je Pokret nesvrstanih (čiji Srbija, to je tačno, ne treba da bude punopravni član) izgubio svoj raison d’être posle pada Berlinskog zida, uz istovremeno zalaganje za ulazak u NATO. Ovo bi zahtevalo da se barem pokuša objasniti koja je to posthladnoratovska uloga NATO-a, no, g. Kovačević je taj neprijatan zadatak izbegao. Da ga se prihvatio, morao bi da ukaže na još uvek postojeće tenzije između NATO-a sa jedne, i Ruske Federacije sa druge strane, a jasno je da bi Srbija koja bi birala stranu u tom sporu, na kraju ostala bez podrške obeju strana. Poučan je najnoviji primer Poljske i Češke Republike čije se političke elite, nakon američkog odustajanja od postavljanja raketnog štita i radarskog sistema na njihovim teritorijama, osećaju izdano od strane SAD i NATO-a, pošto su prethodno prilično zaoštrile svoje odnose sa Rusijom. Dakle, g. Kovačević je potpuno u pravu kada tvrdi da „velikim rivalima uopšte nije svejedno kako ćemo se opredeliti“. On, međutim, kao da ne uočava da to znači da je manevarski prostor srpske spoljne politike dramatično sužen: Srbija može uspešno da deluje na međunarodnom planu samo tamo gde njeni interesi ne dolaze u direktnu koliziju sa vitalnim interesima „velikih rivala“. Jasno je da, u toj situaciji, nikakva manihejska svrstavanja ne smeju dolaziti u obzir. Još je Hans Morgentau, američki teoretičar međunarodnih odnosa i otac savremenog realizma, ispravno uočio da „diplomatija mora procenjivati ciljeve drugih država i moć koja je stvarno ili potencijalno dostupna za ostvarenje tih ciljeva. Ona mora odrediti u kojoj su meri ovi različiti ciljevi međusobno saglasni“. Taj prostor, u kome su ovi različiti ciljevi međusobno saglasni, prostor je mogućeg spoljnopolitičkog delovanja današnje Srbije. To da je Srbija „Istok Zapadu i Zapad Istoku“, zaista nije ni mit, ni floskula. To je istorijska, geopolitička i geostrateška datost. Zadatak je srpske spoljne politike upravo da ovu datost iz hendikepa pretvori u prednost. Olako odbacivanje saradnje sa velikim delom sveta ostvarenju toga cilja nikako ne može ići naruku. Ostalo je nejasno šta tačno znači tvrdnja da pridruživanju Evropskoj uniji, kao odlučujućem strateškom opredeljenju, valja „podrediti sve druge konsideracije“. Iz ranijeg izlaganja se, međutim, može naslutiti da se misli na bespogovorni ulazak u NATO i priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Ako Srbija, kao što se eksplicitno tvrdi, u krajnjoj instanci po ovim pitanjima nema „izbor i alternative“, čemu onda uopšte „javna i parlamentarna debata“ za koju pledira g. Kovačević? Na kraju, strateški dokument o spoljnoj politici zemlje, na čiju izradu takođe poziva g. Kovačević, istinski je neophodan. Međutim, pomenuti ekspoze ministra Svilanovića iz 2001. godine g. Kovačević, po svemu sudeći, nije pročitao do kraja. Da jeste, video bi da s e među četiri temeljna spoljnopolitička cilja u njemu navode: 1. Članstvo u EU (ne i u NATO-u, prim. M. L.); 2. Regionalna i susedska saradnja; 3. Uravnotežen (sic!) odnos prema velikim silama, polazeći od naših nacionalnih interesa (sic!); 4. Održavanje i poboljšavanje tradicionalno dobrih odnosa sa zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, imajući istovremeno u vidu naše političke i ekonomske interese i proevropsku orijentaciju (sic!).