Oktobar

Zašto su deca srpske petooktobarske revolucije spokojna? Neko će reći da to nije ni bila revolucija, pa ne može da se primeni fraza o čedomorstvu. Upinjaće se da dokažu da dece uopšte nema jer su revolucionari bili impotentni. Drugi će, opet, da tvrde kako je posle 5. oktobra 2000. bolje bez obzira na to kako nazivali taj događaj. I to je tačno. Ono što je najveći problem s kojim se suočava bilo ko u nameri da sumira devet demokratskih godina jeste lociranje cilja prema kome danas ide Srbija. U tih devet godina jedina konstanta su opominjući, deprimirajući, moralno razarajući, vrednosno obogaljeni antipodi sučeljavanja političkih poruka i životne svakodnevice; biće bolje - sve je gore, obećanje - laž, struka - podobnost, poštenje - korupcija, lojalnost - prevara, zakon - rupa, sloboda - represija, organizovani kriminal - politički interes, opozicija - vlast, vlast - opozicija, opozicija…Moglo bi ovo u nedogled. I u svemu tome izgubio se čovek. Onaj, kako ga običavamo nazivati, mali i prosečni. Komšija, prodavac na pijaci, kolega na poslu, sapatnik u statističkom proseku, sitni prevarant koji ne sme dete da pogleda u oči plašeći se da ne sazna kako ga hrani i školuje, ili jedan od hiljada na srpskim buvljacima koji je prisiljen da dotakne dno iako ime više znanja ili škole od onih koji mu poručuju da glasa za njih, ili radnik koji očajan i sindikalno napušten odseca prst, ili lopov koji se u zatvoru pravda kako ga je sudija ojadio a on ukrao tek simboličan deo u odnosu na one koji su to legalno učinili u procesu privatizacije… Nestao je taj čovek s obzora, zalutao u lavirintu obećanja, sklupčao se u ljušturi nedođije. Nije on revolucionarni čovek da to gordo zvuči. On je običan, naš, domaći, gotovo neprskani. Zato ga i tretiraju kao statistički slučaj, komad nečega, vreću krompira, poreskog obveznika koji se ne buni iako mu je predak dizao bune zbog harača i nepravdi. Veruje političarima da će mu biti bolje i kad ostane bez posla u pedesetoj godini, jer ne gubi nadu da će da nam krene kad-tad. Tera inat sebi a ne onom ko ga kinji, diže ruku na bližnje, pijan pretuče dete, a kad se otrezni odlazi na posao koji mu godinama nije plaćen. Trpi uvrede, šikaniranja i zlostavljanja… Iščekivanje odlaska u redovnu penziju pretvoreno je u nacionalni san. Ako je kojim slučajem nesrećnik koji radi u državnoj upravi, čemu može da se nada? Da li je među onih deset hiljada spremljenih za odstrel? Nije valjda takve sreće. Da li je među dvanaest hiljada, među četrnaest hiljada? Ima li granice licitaciji ljudskim sudbinama. Poigravaju se srpski ministri zaposlenima u državnoj upravi kao da je reč o sezonskom voću ili povrću. Još samo da utvrde kriterijume za deljenje otkaza. Niko ne tvrdi da nije potrebno smanjiti broj činovnika i uštedeti neki dinar, ali način na koji se to nedeljama provlači kroz medije je, najblaže rečeno, ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva. Zamislite te ljude kako svakog jutra pred odlazak na posao gledaju svoj lik u ogledalu i pitaju se ko su, šta su radili, za koga su agitovali, ko ih je od političara prevario… Mnogi od njih su bili stranačka baza. Zaposli svoje u državnoj službi i obezbedio si jednim radnim mestom najmanje četiri ili pet glasova u užoj i široj porodici. Ako ne glasaju za političkog poslodavca, doći će neko drugi na vlast i sledi otkaz. Zato se broj činovnika stalno povećavao umesto da se formiraju timovi stalno zaposlenih profesionalaca koji će servisirati znanjem i iskustvom stranačke ljude koji se posle izbora menjaju na funkcijama, od opštine do vlade. Birokratija je u Srbiji tako postala najjače biračko telo, baza, stranačko uporište. Stručnjaci su izračunali da će otpuštanjem 14.000 činovnika država da uštedi nepunu milijardu i po dinara (kad se oduzmu otpremnine i priliv za doprinose). U redu, dugoročno i to nešto znači, ali čemu tolika halabuka. Istovremeno, gotovo nezapaženo prolaze informacije o mogućnostima velikih ušteda ili upozorenja da Srbija usled sistemskih nedostataka gubi milijarde evra. To ne interesuje vlast. Direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović rekao je nedavno da se na javne nabavke u celokupnom javnom sektoru Srbije godišnje potroše četiri milijarde evra (15 odsto BDP-a) i da je racionalnijim ponašanjem moguće uštedeti 400 do 800 miliona evra godišnje. Ako se ima u vidu da je prva tranša kredita od Međunarodnog monetarnog fonda iznosila milijardu evra, onda je jasno šta bi značila ušteda od 800 miliona evra. Inače, najveće trošadžije su javna preduzeća, ali ko njih da kontroliše kad u upravnim odborima sede “delegati” stranaka na vlasti. Ne glože se stranke tek tako posle svakih izbora za podelu plena u javnim preduzećima. Vlast koja sama sebe kontroliše, počev od načina upravljanja javnim preduzećima do odnosa prema izveštajima o finansiranju stranaka, ogrezla je u korupciji. Peti oktobar, onaj revolucionarni, više se neće ponoviti. Šestog oktobra je propuštena prilika za lustraciju, a posle devet godina došli smo u situaciju da (se) pitamo kuda ide Srbija. Prva asocijacija na pomisao da nešto mora da se menja su izbori. Naravno, i izbori. Ali pre toga valja odgovoriti na pitanje da li je promena što će neki, već viđeni u vlasti, doći na mesta ovih sadašnjih. To nije ni promena ni garancija za boljitak. Ispada da smo u začaranom krugu, u demokratskom bezizlazu, u nimalo slučajno stvorenom poretku koji garantuje privilegije malom broju ljudi, dok je većini smrtnika prepušteno da se „zabavljaju” golim preživljavanjem. Prvi signal da se nešto menja biće jačanje poverenja u institucije sistema, u Narodnu skupštinu i sudstvo pre svih. A do tada, da ne bude baš sve crno, radujmo se najavi da ćemo od 1. januara sledeće godine moći da putujemo po Evropi bez viza. Poslednji neka ugasi svetlo.