Naša farma

Ima više od sto godina kako je Stevan Sremac ispripovedao priču o Ivkovoj slavi i otad je to pojam srpske raspusnosti. Nastupao je kapitalizam i u ove evropske zabiti pa je ta paganska nesputanost bila nešto čemu se mesto u društvu određivalo kroz podsmeh. Kad bi neko, prema onom što prolazi kroz medije (ogledalo modernog društva) rekonstruisao kapitalističku Srbiju vek kasnije naišao bi na „farmere“ koji se ponose što nemaju pojma o poljoprivredi; i ne samo da u ovoj zemlji ima leba bez motike nego se kroz igru i zezanje s mobilnim spravama kod nekog Binga, ispisivanjem krstića na list loto-papira iliti kupovinom jeftinih novina svakodnevno dobijaju kuće, auta, daleka putovanja; u današnjoj Srbiji svadba, taj rizični ulazak u novi život, čisto je zezanje od „48 sati“; sledstveno tome raspusni svet se i ne ispoveda iza oltara nego Srblji zasednu u TV-studio pa za milione ljudi prodaju svu svoju intimu u „trenutku istine“ a posle mogu slobodno da upražnjavaju sve te gadosti koje su do te ispovedi u „prajmtajmu“ skrivali u dnu duše; a tek kakva je trka da se čovek kandiduje za javnu ludu kod Orvelovog „Velikog brata“ – čak i čuveni srpski seoski domaćini beže u to utočište da ne bi brali kukuruz; ili: društvo koje je listom protiv gej parade zabavlja se gledajući kako sugrađani javno „menjaju ženu“ na određeno vreme s nepoznatim muškarcem iz daleke varoši; na sve to ide „komeršijel brejk“ – oduševljene posmatrače „igara bez granica“ zasipaju ponudama da imaju najlepšu kosu, da provode život bez bora, da piju najbolje pivo, da telefoniraju i dan i noć i da, naravno, postanu turbo-šlank i vazda mladi. Ali tu i tamo kroz sav taj sjajni marketing proleti ponuda – to je ono „ali“ što svaku savršenu zgodu kvari – dakle, banke koje pozajmljuju novac naciji u nirvani nude jedan dobar kredit kojim će se otplaćivati svi prethodno uzeti krediti, a s kojim građanin ne može da se nosi. Nema dovoljno jakog razloga da se izlazi iz tog uzvišenog stanja. I čemu? Jer ova Srbija i nije reality. Ona se sva pretvorila u show. I u ovoj zemlji će samo lud čovek misliti da ima išta bolje od „rijaliti šoua“ i poželeti da iz tog stanja izađe. Gde će: među nezaposlene koji sami sebi seku prste, da sadi maline ili višnje pa da ih posle u bescenje daje preprodavcima; da ide među one na vlasti pa da kleči pred MMF-ovim uterivačima dugova ili da hvata Holanđane za rukave i objašnjava im šta je SSP; da ide u maglu opozicije koja ne može da odredi ni cilj niti da nađe put; čovek bi u Srbiji jedino mogao da poželi da bude Milorad Čavić ili naši košarkaši – ali i to samo na tren, jer kad se seti da tu treba liti potoke znoja i žrtvovati dane, mesece i godine među svim ovim „šoumenima“, onda lako shvati da od uloge javne lude ovde boljeg posla nema. I teško je pretpostaviti da smo ovom inflacijom „rijaliti šoua“ stigli do zida. Jer „zidovi“ u Srbiji su uglavnom pokretni. A dna dupla. Kad jednom kažete: ovako dalje ne može, budite sigurni da je to samo refren pesme koja je tek počela. Naravno, to ne znači da svemu i ne dođe kraj. Jer, na žalost organizatora šoua, jedino je to zakonitost koja nema izuzetke. Naša, što bi se danas reklo elita, i ne udubljuje se u raspravu kako smo došli u ovu situaciju u kojoj bi se stari cinik Sremac osećao kao gubitnik bez nade. Jeste, promenio se i kapitalizam od Sremca do danas. Nekad se od građana tražilo znanje, obrazovanje, štedljivost, građanski moral, društvena odgovornost. Mogao je gradonačelnik da zaluta na dan kod Ivka i da poklekne pod čarima slobodnog uživanja, ali da ostavi svoju varoš na tri meseca – da bi kao javna luda zabavljao čitavu državu... E to, svakako, ne. To ne bi prošlo ni u domovini ovog globalnog uticaja, koji se zove American Way of Life, a čije zarazno ponašanje se kao svinjski grip širi „vrlim novim svetom“ decenijama. Otud jesu krenuli kvizovi u kojima je neznanje moć, tamo jeste počela zabava u kojoj se ljubavnici debelih domaćica iz predgrađa pred kamerama suočavaju s naduvanim muževima, tamo jeste trka za profitom građane pretvorila u potrošače – ali neka pravila uopšte nisu izbledela. A mi smo odavno svoj život odvojili od reality-ja. Jer da smo živeli u stvarnosti kako bi s onakvom strašću rasprodali sve što su generacije bar pola veka stvarale, tvrdo verujući da kad to ne bude naše da će nama biti bolje. A kad smo utvrdili da većina kupaca „naše imovine“ jeste rešila neke svoje probleme, ali društvo od toga ne da nije imalo napretka nego i opasno tone, onda smo se bacili na zaduživanje. I evo nas s NIP-om, praznih džepova, neznatne proizvodnje i sa preko 30 milijardi dolara duga. I kako se iz toga može izaći? Ako je stanje duha „udri brigu na veselje“ – onda može samo sredstvima koja nisu „od ovoga sveta“. Da nas ekspresno primi Evropska unija i pored svih svojih problema krene da rešava naše, da Medvedev donese neku milijardu na dan oslobođenja Beograda, da nam Kinezi prave mostove, i naravno, da naša Vlada reality pretvori u show... Kao recimo: jedan dan govore o milijardama dinara deficita u budžetu, a sutradan – valjda pod komandom nekog eksperta za medije i šoue – sednu u voz i najavljaju bar pola milijarde evra ulaganja u razvoj naše železnice... Ova bestidnost je počela, setiće se naš građanin, „brzim prugama“ a koje su ovi što danas učestvuju u „šouima“ ismejavali do besvesti. Ili: jedan dan čovek iz male partije najavi izgradnju 25.000 stanova, sutradan čovek iz velike partije podigne ulog na 125.000 stanova, a kad huk kampanja malo utihne novine objave i malu vest da do kraja godine država može da podrži kreditiranje – oko 300 stanova. Teško se iz ovakvog blagostanja pokrenuti. Što kaže jedan ministar u TV-emisiji: moramo se držati dobrih vesti, ma koliko da ih ima, ako nećemo da nam se sve zacrni „da crnje ne može biti“. Svaka vlast se ovde seti kako se „nečega“ ne treba držati kao pijan plota. Ali ne, nije kucnuo čas da se odlepimo i od poslednjeg plota i konačno postanemo „nebeski narod“. DŽaba se nadamo.