Mladi lavovi srpske politike

Naredivši iz Haga mladim radikalima da za skupštinskom govornicom malo odmene odveć glasne i poznate radikalke, Vojislav Šešelj očigledno nije želeo samo da osveži stranku. Jasno je da je predsednik SRS, iako daleko od mesta, ali ne i toka zbivanja, prepoznao da je javnost u Srbiji zasićena istim likovima i kletvama. Mnogi njegovi rivali u samoj žiži dešavanja još to nisu uočili tako radikalno, ali ne gube vreme da i oni stvaraju nove pulene birača, fine momke, retko i devojke, čije vreme tek dolazi. Kao nekada Ivica Dačić i Goran Perčević, tada omiljeni duet porodice Milošević za okruglim stolovima, danas mladići u odelima pomalo nespretno, a, ipak prkosno, stoje pred kamerama kao da već znaju sve o politici i njenim igrama. Ali, kako se među hiljadama mladih koji volontiraju u izbornim kampanjama uočavaju i biraju najperspektivniji? Da li se lideri rađaju ili stvaraju? Kako napreduju u partijskoj lestvici, po kriterijumu poslušnosti ili sposobnosti? I konačno ko ih i kako priprema za političku realnost? Kada je doneo odluku da umesto Vjerice Radete, Gordane Pop-Lazić, Nataše Jovanović, za govornicu „izvede“ Aleksandra Martinovića, Marinu Raguš, Marinu Toman, Borisa Aleksića i Dejana Mirovića, Vojislav Šešelj je postupio po školskim primerima iz udžbenika modernih zapadnih škola politike, koje prezire. Napravio je smenu generacija u pokušaju da promeni i imidž stranke. Jedan od Šešeljevih pulena, Aleksandar Martinović (33), već uočen za skupštinskom govornicom, kaže za NIN da predsednik partije nije nezadovoljan radom starijih poslanika, nego da je reč o „opštem konsenzusu u stranci da treba dati šansu mladim ljudima“. „Uostalom, radikali ne prave nagle smene generacija nego često uključuju mlade ljude, koji onda postaju prepoznatljivi u javnosti. Naš statut ne pravi razlike po godinama, pa su mladi jednako u mogućnosti da napreduju po zaslugama“, kaže Martinović. Taj izostanak starosne diskriminacije svojevremeno je debelo iskoristio Aleksandar Vučić, koji je sa samo 24 godine postao generalni sekretar SRS, a sa 38 godina i jedan od osnivača druge, otcepljene partije. Nemanja Šarović (35), šef beogradskog odbora radikala, za koga se ponajviše veruje da je novi Aleksandar Vučić, iako ga nije zamenio na mestu genseka nego Elena Božić-Talijan, kaže da za 12 godina rada u SRS nema funkcije koju nije obavljao. „U našoj stranci mladi nisu odvojeni u nekakav obor. I nikakva se promena ne dešava sada, osim što se mlađima daje veći medijski prostor, koji su bila uzurpirala dva čoveka. Ali, mladi nisu izvađeni iz šešira, nego su već tu vrlo aktivni i zaslužni.“ Šarović ne poriče da prva osobina koja regrutuje mladog lidera mora biti doslednost, jer „onaj ko nije dosledan, u politici nema šta da traži.“ Kao i njegov šef, Šarović će reći da na ovu odluku nije uticalo nikakvo istraživanje o zasićenosti javnog mnenja istim likovima. „Da odluke donosimo na osnovu istraživanja, ne bismo se ni po čemu razlikovali od Demokratske stranke,“ kaže Šarović, koji je svojevremeno tvrdio da su jedine obuke na koje je išao u crkvi, gde se učio pravoslavnim vrlinama. Ni druge vodeće partije, međutim, nisu tako davno počele da organizuju omladinske strukture. Vladajuća Demokratska stranka ima jedan od najbrojnijih podmladaka, čak 40.000 članova, od kojih je 11 poslanika još u dvadesetim godinama života. Nekadašnji mladi aktivista DS, Miloš Jevtić, objašnjava da se ova stranka do 1997. godine prvenstveno bavila infrastrukturnim pitanjima, da bi pred kraj prethodne decenije počela da ulaže u kadrove. Jevtić nije prošao kroz obuke, ali se samo godinu dana nakon što je dobio pristupnicu našao na izbornoj listi DS-a i veoma brzo bio je član Izvršnog i Glavnog odbora stranke. Sa 32 bio je sekretar, a sa 34 i internacionalni sekretar stranke. „Prošao sam put preko opštinskih odbora i sve izbore pre nego što sam izabran za poslanika. Tek od 1997. godine počeli smo da organizujemo kampove za edukaciju mladih i te kampove je tada vodio Boris Tadić. To je jedan od najboljih perioda stranke i to nam se sada vraća. Mladi ljudi na takvim obukama stiču iskustvo i upoznaju se sa funkcionisanjem drugih stranaka koje su sada naši partneri. To je živa materija na kojoj se mora stalno raditi“, kaže Jevtić, objašnjavajući da za odabir mladih lidera nije neophodna, ali je po statutu DS kao i za svaki drugi izbor u toj strani, potrebna i podrška samog predsednika. Radikali su, pored PUPS-a, retka parlamentarna partija koja nema podmladak, pa, ipak, među njima je 40 odsto mlađih od 30 godina. Na drugoj strani, omladina DS-a i DSS-a na primer, broji na hiljade članova i nove lidere mahom regrutuje iz tih redova. Jedan od funkcionera omladine DSS-a, nezvanično za NIN govori (iz kasarne) kako izgleda jedini dobar put napredovanja: počinje se od velikog zalaganja u kampanjama, preko mesnih i nižih odbora do organa na nivou unutar, pa i van stranke. To bi moglo da potvrdi glasine da u ovoj stranci, možda i zbog nezainteresovanosti samog rukovodstva, formalne omladinske strukture uspevaju da zaustave napredovanje novih mladih a obrazovanih ljudi, koji nisu prošli „pravi put od nule“. „Procena je da je ovaj put bolji. Ali, to je i jedini put ako se želi učešće u međunarodnim organizacijama omladine desnog centra u kojima smo mi trenutno veoma aktivni članovi. U njima zastupamo stavove svoje stranke i zemlje, a preko opštinskih odbora uspevamo veoma intenzivno da utičemo i na politiku same stranke. Naša centrala nema nikakav upliv u izbor ljudi na omladinskom nivou, ali na svim poljima s njima sarađujemo dobro. Nekada oni nama daju savete, nekada mi njima“, kaže ovaj vojnik. Za omladince DSS-a u parlamentu ovaj put nije bilo mesta, iako su se našli na izbornoj listi, ali sa obuka za buduće političare ne izostaju. Slobodan Marković, tvorac programa Obrazovanje mladih lidera Beogradskog fonda za političku izuzetnost, kaže da je ambicija svih mladih lidera da prevaziđu podmladak, ali da su zbog sve manje popularnosti bavljenja politikom stranke u problemu da aktiviraju nove naraštaje. „Uopšte, kriza politike prisutna je u celom svetu, u Srbiji još više postoji odbojnost javnosti prema političarima, a jedini način da se to prevaziđe je popularizacija politike kao vrlo ozbiljnog bavljenja praktičnim problemima. Uočavajući i određeni stepen zasićenosti javnosti istim likovima, partije su postepeno prepoznale potrebu da aktiviraju podmladak. Istina je i da nismo nikada, kao Grčka, bili čuveni po predsednicima sa osamdeset godina, nego se naša politička scena spontano obnavljala. Tako da su državu uglavnom vodili ljudi u 40-tim i 50-tim godinama.“ Marković kaže da te mlade ljude nije moguće staviti u neki idealno-tipski model prema izvesnim „liderskim“ osobinama kao što se to radi u dobro organizovanim kompanijama. Ali, jednako tvrdi da nije reč samo o partijskim poslušnicima. Drugi predavač u školama za buduće lidere profesor Vladimir Vuletić primećuje da su stranački puleni, baš kao i drugi đaci, neki zainteresovani, neki odsutni, ali po pravilu potpuno druge osobe kada u samoj stranci konačno i budu izabrani da stanu pred kamere. „Dok su još mladi i neiskvareni, oni obećavaju da će verovati u svoje ideale i ostvarivati ih, ali u relativno kratkom roku predstava o moći ili odbrambeni mehanizam uspeva u potpunosti da ih promeni. Svojim očima sam gledao kako mlad čovek u roku od samo nekoliko minuta, pre i posle jednog dopisa iz centrale stranke, ne samo da menja nego vatreno brani dva potpuno suprotna stanovišta.“ Prema Vuletićevom iskustvu mladi lideri na obukama, neki od njih već dobro poznati javnosti, po pravilu su u samom početku veoma tolerantni prema drugima, čak i političkim protivnicima. Iz perspektive prosečnog gledaoca neke od mnogobrojnih tokšou emisija, gotovo nezamislivo je da su razjareni lideri partija, koji jedni drugima neprekidno upadaju u reč, kao mladi politički protivnici vodili civilizovan i miran razgovor. „I njihove promene u ponašanju, kao i buduće funkcije, zavise od stranke do stranke. Ali, oni tada još uvek imaju obaveze van politike iako mahom priželjkuju da im politika bude jedino zanimanje. Žele visoke pozicije, ali pristaju da budu gde god ih rasporede. Neki već tada uspevaju da se distanciraju od drugih zahvaljujući ličnim osobinama“, objašnjava Vuletić. „Svi, ipak, moraju da prođu kroz veliki angažman u izbornim kampanjama, kako bi bili primećeni. Kasnije dolaze razni drugi filteri koji se razlikuju po partijama, ali glavni mehanizmi napredovanja su svuda isti. Na prvom mestu dolazi odanost. To traži svaka partija. Sledi umerena inovativnost. Dobro je isticati se, ali je loše isticati se previše. A potom se cene komunikativnost i organizacione sposobnosti.“ Retki mladi ljudi u politici nisu mukotrpno lepili plakate. Ti srećnici ili su popunjavali neki deficit u stranci, kao što je broj žena ispod trideset godina ili broj stručnjaka po obrazovanju za određenu oblast o kojoj je stranka želela da zauzme stav. Marka Karadžića (33), koji je sada državni sekretar za ljudska i manjinska prava, po povratku iz Amerike gde se školovao u oblasti ljudskih prava, Liga socijaldemokrata Vojvodine je angažovala da u istoj oblasti pomaže radu skupštinskog odbora. „Učlanio sam se u Ligu, jer sam delio stavove te stranke. Ni u jednom trenutku nisam imao direktive koje sam morao da sledim da bih napredovao. To nije slučaj u većini stranaka i to se vidi po mnogim propuštenim inicijativama mladih ljudi u njima. Da ostanem u politici privuklo me je to što u potpunosti uspevam da se ostvarim u svojoj profesiji“, kaže Karadžić. Na drugoj strani, Ivan Andrić (35), poslanik LDP-a, primer je aktiviste po profesiji. Veterana iz studentskih protesta, ali i veoma revnosnog učenika raznih političkih obuka američke i drugih vlada, nevladinih organizacija i marketinških agencija. Kada se, najpre, učlanio i sa 26 godina postao poslanik na listi Građanskog saveza Srbije, kaže da mu to nije izgledalo kao izbor. „Ne treba biti u zabludi da centrala stranke ne bira ko će da se pojavi u javnosti, a ko ne, ali sve one imaju uglavnom iste interese. Stalo im je da to bude prava osoba. Niti je GSS tada bio liderska partija, niti sam ja bio prijatelj sa Goranom Svilanovićem, a ipak sam bio portparol.“ Iz svog iskustva Andrić kaže da se na Zapadu ljudi formalnim obrazovanjem pripremaju za politiku, dok je u Srbiji bitniji praktični rad. „Iskustvo je u turbulentnoj Srbiji veoma važno. Kao i sposobnost da motivišete druge ljude. To su osobine koje se ovde cene.“ S Andrićevim iskustvenim stavom će se složiti i Dačićev naslednik na mestu portparola Socijalističke partije Srbije, Đorđe Milićević (31), koji odbija da veruje da se politika uči u školama. „Nisam išao ni na kakve obuke. To je bio termin i način DOS-a u vreme kada smo bili na suprotnim stranama. Jesam učestvovao na nekoliko seminara, kako smo mi socijalisti to zvali, ali sam svoju retoriku popravio i naučio se dobroj komunikaciji dok sam radio kao novinar. Nakon toga, politički život, put od lokalne sredine do republičkog parlamenta, naučio me je politici. Partijski život je nešto sasvim drugo od onog što se može naučiti na obukama,“ zaključuje Milićević. Ali, njegov odgovor da nema ambicije da ide putem svog prethodnika do mesta predsednika partije, nego samo da opravda onu odgovornost koju mu je Dačić dao, možda najbolje, na kraju, opisuje način na koji se biraju mladi lavovi srpske politike. U Skupštini Srbije sedi dvadesetak poslanika koji nisu stigli da se ostvare ni u jednom drugom poslu, jer su mlađi od 1980-tog godišta, a takoreći od prvog dana punoletstva su na visokim stranačkim pozicijama. Još je više tridesetogodišnjaka kojima je klima devedesetih bila plodan teren da se, na jednoj ili drugoj strani, na talasu revolucije probiju do samog poslaničkog mesta. I ne spore da im je to bio krajnji cilj. Štaviše, mladi poslanici neretko ne vide ništa sporno ni u tome da za govornicu „izađu kada stranka odluči da tako treba“ (Jadranka Jovišić, poslanik ZES-a, 23 godine), a da do tog trenutka izigravaju dugme na glasačkoj kutiji. Psihologija potvrđuje da kad od „dugmeta“ jednog dana postane lider taj će i sam želeti i jedino umeti da upravlja glasačkom mašinom, ne i da čini kompromise sa partijskim kolegama koji promišljaju.  Kako to rade drugi Beogradski fond za političku izuzetnost pre pet godina je pokrenuo program Obrazovanje mladih lidera Srbije u koji je uključeno 500 mladih lidera iz cele Srbije, a cilj programa je, kako kažu, podsticanje saradnje i komunikacije među mladim političarima. Slobodan Marković, jedan od tvoraca ovog projekta, kaže da su u Srbiji mladi u konfuziji u vezi sa političkim pojmovima, koju nemaju prilike sami da prevaziđu. Marković smatra da razvoj mladih lidera u Srbiji, u kojoj „najstarija partija puni 19 godina“, ne može da se poredi sa zapadnim razvijenim demokratijama u kojima su, kao u Britaniji ili Švedskoj, partije prisutne i razvijale se po stotinu i više godina. „One imaju jasno definisane ciljne grupe, određene interesne grupe koje ih podržavaju, tradiciju u kojoj se formirao unutarstranački život. Možemo se porediti sa zemljama u tranziciji, jer smo još uvek nova parlamentarna demokratija. Kod nas je još uvek, kao u Bugarskoj, moguće da na vlast dođe partija koja postoji samo godinu dana. Naše su se partije najpre institucionalno pozicionirale, pa tek onda uočile potrebu da grade omladinske mreže. Sada su se te omladinske mreže u nekim partijama brže integrisale u evropske organizacije nego sama partija. I ne samo da se povezuju, nego bivaju izabrani u predsedništvo tih organizacija, poput omladine DSS-a, ali proći će još neko vreme dok partije ne odluče da, po uzoru na druge, otvore fondove za školovanje mladih kadrova.“ Stasavanje lidera Mladi espeesovci koje je opozicija prozvala Stanlio i Olio, Ivica Dačić i Goran Perčević, bili su mezimci Mirjane Marković, pa im je data prilika da se nadmeću sa opozicijom i skupljaju glasove u stranci. Dačić je sa dvadeset pet postao predsednik omladine SPS-a, a po tom osnovu i član drugih organa u stranci. Sa 26 godina postaje prvi portparol ove stranke, pa kada je dobio funkcije, uspeo je da se održi i pošto se Mirina ljubav pretvorila u svoju suprotnost. Pritajio se dok nije dobio priliku da „reformiše“ stranku i zauzme mesto predsednika nakon smrti Slobodana Miloševića 2006. godine. Od režimskog mezimca do podrške vladi Vojislava Koštunice, a onda i koalicionog partnera u vladi sa Demokratskom strankom, trebalo mu je samo šest godina. Na drugoj strani, stasavao je lav Demokratske opozicije, vođa studentskih protesta i tada mezimac Zorana Đinđića, Čedomir Jovanović. Nošen na talasu oktobarskih promena sa samo 30 godina, a dve nakon što je pristupio Demokratskoj stranci, postao je njen najmlađi potpredsednik i najmlađi šef poslaničkog kluba u istoriji srpskog parlamentarizma. Istovremeno, vojvođanska skupština obarala je, takođe, rekorde u starosnim granicama kada je Bojan Kostreš, koga javnost vidi kao naslednika Nenada Čanka, postao njen najmlađi predsednik 2004. godine. Ovaj potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine u stranačkim strukturama napredovao je toliko brzo da mu je sa samo 22 g. dato da bude odbornik u SO Zrenjanin, a pre nego što je dobio funkciju predsedavajućeg u pokrajinskom parlamentu bio je i među najmlađim poslanicima u Narodnoj skupštini (od 2000. do 2003. godine). Gotovo školski primer tipične „lavovsko-partijske“ karijere može se, ipak, pratiti kroz lik Aleksandra Vučića, koji je sa samo 23 godine postao poslanik u Skupštini Srbije, sa 24 generalni sekretar Srpske radiklane stranke, sa 27 direktor javne ustanove (Hale Pinki), a sa 28 najmlađi ministar u vladi Mirka Marjanovića. NJegov mandat u resoru informisanja ostaće upamćen po izricanju drakonskih kazni za medije. Srbija je nešto kasnije ponovo dobila iznenađujuće mladog ministra, ovaj put pulena Borisa Tadića i jednog od najmlađih šefova diplomatije na svetu. Vuk Jeremić nije prošao mnogo stranačke torture i pripreme predizbornih kampanja. Samo je nakratko lepio plakate pre nego što je, vrativši se sa visokih američkih škola, postao Tadićev savetnik za sve resore na čijem je čelu predsednik DS bio - odbrana, informisanje. Sa mesta predsednikovog savetnika, Vuk Jeremić je sa samo 32 godine postao i ministar za spoljnu politiku.