Kojekude, Srbijo!

Godine 1803. sastalo se 12 srpskih knezova i dogovorili su se da podignu ustanak protiv Turaka. Posle osam meseci su skupili novac, kupili oružje i na Sretenje Gospodnje trećeg (ili 15. po novom kalendaru) februara 1804. godine u Orašcu kod Topole Đorđa Petrovića Karađorđa izabrali za vođu. To se računa kao početak nove (ili ponovo uspostavljene) srpske države.

Godine 1991. sastalo se nebrojeno novih srpskih knezova, skupili su dobar deo sveta, Amerike i Evrope, koje su im dale novac i, posle devet godina, 2000. godine, digli ustanak protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima.

Godine 2004. na 200-godišnjicu srpske državnosti, još nisu uspeli da izaberu vođu.

I živeli su Srbi, tako, deleći sa drugima sudbinu Balkana, koju je ko zna ko odredio i ko zna prema čemu zacrtao, punih 99 godina, dok nisu “smislili” da ubiju svog vođu. Neuništivi narod proslavio je stogodšnjicu (1904. god) u novoj državi, sa novim vođom. Opet su delili sudbinu sa narodima Balkana, ali i Evrope, a dva puta sa celim svetom. Ratovi su prolazili, kraljevi, diktatori i predsednici se smenjivali, punih 99 godina, sve dok Srbi nisu ponovo ubili svog vođu.

Sada se, 200 godina od stvaranja srpske države, nadaju da će uspostaviti novu srpsku državu, koja bi delila sudbinu Balkana, Evrope i sveta, narednih 99 godina, ovaj put, nadamo se bez ratova i ubijanja.

Sve smo to znali, zar ne? Možda su neki čuli za film “Živeti kao sav normalan svet”. Za ovih 200 godina mnogi su to očekivali, ili se tome samo nadali, ponekad, pomalo i živeli u svetu, u zemlji u kakvoj bi živeo sav normalan svet. Ali, mi Srbi smo nekako drugačiji. Izgleda da ne možemo dugo da živimo kao normalan svet.

Proslava 200-godišnjice srpske državnosti počela je da se priprema još pre godinu dana. Ne zna se gde će biti svečano obeležena, u Beogradu, Valjevu, Orašcu. Zna se da srpsku državu neće predstavljati predsednik, jer ga nema, premijer jer ga nema, kralj, jer ga ne priznajemo. Možda neko od poslanika jedva nekako oformljene Skupštine, koja će, po svoj prilici, “igrati” samo jedno leto.

Moguće je i svi poslanici, jer u ovoj Skupštini niko nikome ne veruje, osim radikali radikalima, ali samo njima, dok, naravno, nijedan drugi poslanik ne veruje nijednom radikalu. Oni su, posle izbora na kojima su pobedili, što jes’, jes’, tj. dobili najveći broj glasova, pošteno ponudili savezništvo drugoj najvećoj partiji (po rezultatima na izborima), Demokratskoj stranci Srbije. Da je sklopljen ovaj neverovatni brak, to bi bila stabilna Skupština, koja bi stvorila stabinu vladu. Međutim, DSS je odbio. Očigledno, nisu baš poštovali volju naroda, u šta se zaklinju, a mnogi se pitaju da li su mislili samo svojom glavom.

U jednoj TV emisiji, posle prvog propalog pokušaja za izbor predsednika Skupštine, koja ide uživo, gledaoci su “birali” između kandidata DSS i SRS - mejl porukama, preko Interneta i SMS porukama.

Kandidat SRS je dobio daleko više glasova. Govori se, inače, barem u krugovima naših vajnih istraživača i analitičara, da za radikale glasaju ljudi nižeg obrazovanja, ljudi sa sela, lumpenproletarijat. Ko im onda dade kompjutere? Možda, samo za ovu priliku.

Sad bi, naravno, trebalo prozvati Vojislava Koštunicu, pitati ga šta je volja naroda, šta je demokratija, zašto neće sa radikalima...

Videli ste radikale na konstitutivnoj sednici parlamenta? Sede disciplinovano jedan pored drugog, svi u majicama sa Šešeljevim likom. Da li im je iko javio da je njihov vođa i bog na službenom putu u Hagu, sa koga se dugo neće vratiti, ako se ikada vrati dok današnji radikali ne postanu prošlost?

Ko onda da pravi pakt (koaliciju) sa partijom koja živi u nekom drugom vremenu, u drugom svetu, makar to bila volja velikog dela naroda, ali još uvek ne većeg dela. Kad to bude volja većine naroda, oni će sami praviti vladu i neće tražiti partnere. Međutim, ako svi ovi drugi nastave da se svađaju, to će uskoro biti realnost.

Sličnu besmislicu htela je da napravi Demokratska stranka, koju je neko u poslednjem trenutku odgovorio da njihova stranka ne nosi ime pokojnog dr Đinđića.

Posle trogodišnje vladavine manjine u kojoj su se ponašali kao većina, posle brojnih afera i krađa ko, osim njihovih birača, da im poveruje?

Koštunici sa G17 plus i SPO & NS, nedostajali su poslanici s kojima bi izabrao predsednika Skupštine i skrpio kakvu takvu vladu. Ostali su mu još socijalisti. Prvi nosilac njihove liste takođe je haški pritvorenik Slobodan Milošević koji se, najverovatnije. nikad neće vratiti iz Haga. Niti će oni još mnogo godina biti neki važniji politički faktor u Srbiji. Međutim, socijalisti nude podršku, bez ikakvog uslovljavanja učešćem u vladi. Traže samo da se prekine saradnja sa Hagom. Jedino što moramo da ispunimo da nas svet ne bi ogradio bodljikavom žicom.

Socijalisti su popustili u svom zahtevu, tražili su samo da saradnja s Hagom bude dvostrana, i ovaj neprirodni brak je sklopljen. Izabran je predsednik parlamenta iz redova poslanika DSS Dragan Maršićanin. Pošto će on da zamenjuje i predsednika države, na njemu je da kaže u Orašcu, na Sretenje: Kojekude, Srbijo!

Da su takvi srpski knezovi bili, nikad mi ne bismo slavili 200-godišnjicu.