Političke zloupotrebe

Sredinom septembra, u jednoj stanici minhenske podzemne železnice, jedan 50-godišnji poslovni čovek pokušao je da zaštiti četvoricu dečaka koje su stariji mladići napadali tražeći im novac. Napadači su se okomili na zaštitnika i pretukli ga do teških povreda kojima je podlegao. Tri dana kasnije, za vreme ekumenskog parastosa u crkvi, sve podzemne i gradske železnice u Minhenu stale su za jedan minut, odajući poštu žrtvi ovog nasilja. Predsednik Nemačke Koler odlikovao je upokojenog, posthumno, Ordenom za zasluge 1. reda, koji je lično predao njegovim roditeljima (Neue Zürcher Zeitung, 04.10.2009). U javnosti se razvila diskusija o ljudskoj hrabrosti i o zahtevima za strožim kaznama za takve prestupe. Niko nije ni pokušao da tom tragičnom događaju traži neku političku pozadinu. U Nemačkoj, kao i u svim državama, postoje i sukobi ekstremnih grupacija, društvenih i političkih. Na demonstracijama jednih (po odobrenim prijavama, sa određenim pravcima kretanja i vremenom trajanja), policija ih štiti od prepada drugih, da bi sledećeg puta štitila ove druge od prepada prvih. Štiti se pravo na manifestaciju ličnog i grupnog opredeljenja, sve dok se odvija u zakonskim okvirima. Na desnom političkom krilu najjača je Nacionalnodemokratska partija Nemačke (NDP), ekstremno nacionalistička, sa atributom neonacistička. Ima oko 7.000 članova a na izborima septembra o. g. osvojila je 1,5 odsto glasova (oko 660.000, pri učešću glasača od 70,8 odsto). Od države je primila, srazmerno svojoj političkoj snazi, oko 1.260.000 evra (117 miliona din.). U više navrata razmatran je i podnošen zahtev Ustavnom sudu za zabranu ove stranke, do sada bez uspeha, pošto preteže mišljenje da je to problem društveno-politički a ne sudski. (Za naše uši strano: izbio je skandal kada se pri jednom takvom zahtevu, 2003. godine, ispostavilo da su optužujući materijal prikupljali u redove NDP-a ubačeni agenti-provokatori političke policije). Fudbalski navijači, huligani, raznih boja i imena, ugrožavaju ne samo stadione već i gradove domaćina, u svim evropskim zemljama. Često su hapšeni, i to na stotine, još pre početka utakmice, pošto su razbijali, rušili i tukli sve što im je bilo na putu. Zbog toga je, na primer, britanskim navijačima jedno vreme bio zabranjen pristup na evropsko kopno, a u mnogim zemljama su organizovane i specijalne policijske jedinice za borbu protiv navijačkih hordi pri većim fudbalskim takmičenjima. (Za Evropsko fudbalsko prvenstvo u Portugalu, 2004. godine, Švajcarska je poslala svoje policajce da bi se nosili s vatrenim navijačima iz sopstvene kuće.) Ova društvena pojava je predmet stotina napisa i knjiga, kao i specijalnih studija Evropske i Svetske fudbalske federacije. Svega toga ima i kod nas u komšiluku: početkom oktobra u Temišvaru su se tukli hrvatski i rumunski huligani - ispred srpskih kafića (!), a u Širokom Brijegu su na delu bili Hrvati i Bošnjaci - jedan navijač je ubijen a nekoliko desetina je teže i lakše povređeno. Slični događaji kod nas, divljanje huligana (i pojave oko planirane pa otkazane “Parade ponosa”), pri kojima je tragično stradao francuski fudbalski navijač Bris Taton, koriste se, pored razumnih i objektivnih analiza, pretežno za političku stigmatizaciju (uz osude i presude) i neobuzdane konstrukcije odnosa, učesnika i posledica. Tako se huligani povezuju sa organizacijama “Obraz”, SNP 1389 i “Dveri” (Dragoljub Mićunović), a ove sa analitičarima i komentatorima sajta Nova srpska politička misao (Nova srpska fašistička misao - Pera Luković i drugovi) i sa neimenovanim “genijima zla (! - J. N.), iskusnim analitičarima” (Zoran Dragišić, docent na Fakultetu bezbednosti), sa političkim partijama (delovima Srpske narodne stranke i Demokratske partije Srbije, “koje su se stavile u delimičnu odbranu tih nasilničkih grupa”, kaže Žarko Korać) i, neizbežno, sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja je bila “spora da, zvanično i nedvosmisleno, osudi tzv. ultradesničarske organizacije koje su se spremale, a posle i sprovele, nasilje u ime svete SPC” (piše autorka članka u NIN-u br. 3066). Huligani, svih kategorija, prvenstveno su socijalni i društveno-vaspitni problem a ne politički, kako nam to naši “evropejci” žele da prikažu. Ne amputira se pre nego što konzilijum stručnjaka utvrdi prirodu bolesti, propiše terapiju i nastoji da se ona i sprovede; pogotovu ne kada amputacije zahtevaju nadrilekari, koji previđaju da su i sami pacijenti.