Na pola puta

I

Sva je prilika, Srbija je danas opet na sredokraći. Nije tamo gde je bila s Titom i Miloševićem, ali nije ni tamo odakle je 2000, kako se tada činilo, nepovratno krenula. Nije ni demokratska, ni diktatorska, ni potpuno izgubljena, ali ni prosperitetna, ni ksenofobična, ali ni rasterećena zemlja. Ili, ako stvarima prilazite s drugog kraja, ona je i jedno i drugo, i treće i četvrto, i peto i šesto. Ili, ako ćemo do kraja precizno, ona je demokratska, prosperitetna i rasterećena više u težnjama njenih najboljih ljudi nego u nastajanju. Više u slabašnim htenjima, koja još nisu povezana ni pretvorena u zajedničku energiju, nego što je u procesu koji nema alternativu.

Srbija je jednom nogom još u prošlosti i predrasudama, i o drugima i o sebi samoj, a drugom bi, koja još nije našla ni pravi pravac, ni stabilan oslonac, u budućnost.

Srbija je danas, i to je možda najtačnija slika i prilika raspoloženja većine njenih građana, zbunjena zemlja.

II

Srbija 2004. nije u istoj situaciji u kojoj je bila 2000. U mnogo čemu prilike su bolje, ali u ponečemu i gore nego što su tada bile.

Bolje su u tome što je narod onda rešio da podvuče crtu i okrene drugi list, što je pokazao zrelost i rešenost da sudbinu države i društva preuzme u svoje ruke.

Bolje su što mu je taj naum pošao za rukom i što je na taj način stekao, u mnogo čemu, poljuljano samopouzdanje.

Bolje su i u tome što sada znatno više ljudi nego onda veruje da ni mnogo jače države od naše ne mogu svoje probleme, pa ni nepravde koje im se nanose, rešavati, a kamoli rešiti silom.

Bolje su i zbog toga što se Srbija počela suočavati sa realnom, a ne sa idiličnom slikom o sebi, svojom veličinom i svojim potencijalima.

Bolje i zbog toga što je život u Srbiji 2004. podnošljiviji nego 2000, što je manje rupa na njenim putevima, što su ulice njenih gradova umivenije i što joj je imidž u svetu snošljiviji, a predrasude o njoj nešto manje.

Prilike su bolje i u tome što je danas u Srbiji manje isključivosti nego nekad i što je borba za vlast sada, ipak, manje borba za život i smrt nego što je to bilo 2000.

I, što se boljeg tiče, to je sve.

Životni standard je veći, ali su veće i cene i više je nezaposlenih nego 2000.

Pravde i kriminala nema više, ali verovatno ni manje. I danas se u Srbiji, praktično kao i onda može sve reći, ali malo šta i promeniti, jer je javna reč i sada devalvirana kao što je onda bila.

Onda nismo imali demokratski uređenu državu, a i sada smo daleko od tog dobrog temelja Srbije.

Logika vođe i sada vlada Srbijom, kao što je i onda bio slučaj, a osnovne razlike svode se na to što je onda bio jedan vođa, a sada ih ima više.

Mladi, sposobni ljudi i sada odlaze iz Srbije kao i do 2000, što je jedan od najboljih barometara suštinski nepromenjene situacije u zemlji.

Gordijev čvor Kosova i Metohije i danas je na isti način zamršen kao što je bio i 2000. Klatno nepravde pomereno je na srpsku stranu, a nasilno pravljenje druge albanske države na Balkanu ne jenjava. Naprotiv, dobija samo druge forme. Politika konfrontacije i usiljenih pokušaja da jedna strana pobedi drugu nikako ne popušta, a istorijski kompromis koji mora biti temelj svakog pravednijeg i dugoročnijeg rešenja još nije ni na pomolu.

III

U Srbiji je danas, u ponečemu, situacija i gora nego što je bila do oktobra 2000.

Gora je u tome što su u mnogo čemu pobrkani, pa i kompromitovani pojmovi demokratije i reformi bez kojih se ne može razvijati nijedno savremeno društvo, pogotovo ne ovakvo kao što je srpsko, koje je praktično ceo vek izgubilo ginući za stvaranje i očuvanje dva neuspešna istorijska projekta, za prvu i drugu Jugoslaviju.

Bezmalo, svi promašaji i iluzije od oktobra 2000. do januara 2004. objašnjavani su i opravdavani demokratijom i reformama koje su u Srbiji postale lakmus papir za sve i svašta. Raubovanje tih civilizacijskih kategorija dovelo je do toga da su one danas, za nemali broj ljudi u Srbiji, postale neki od glavnih krivaca naših izneverenih nada, a za one koji tu realnost ne žele da vide ili bar neće da priznaju, demokratija se izvrgava u svoje ruglo. U vrednost samu po sebi, a ne u najsnošljiviju i najcivilizovaniju formu vladavine i organizacije države i društva, u masku za kamufliranje stvarnih centara moći, a ne u instrument kontrole tih centara.

Sličnu sudbinu doživljava i pojam reformi koje se predstavljaju kao apsolutna vrednosna odrednica, kao da svaka reforma automatski donosi boljitak, kao da nema promašenih reformi, niti reformi radi reformi, kroz koje je sve do svog raspada prolazila Titova Jugoslavija, Gorbačovljev SSSR i mnoge druge zemlje.

Ova, 2004. gora je i po tome što je danas narodna energija u Srbiji više rasuta nego što je bila u oktobru 2000, što je manje poleta i samopouzdanja, a više letargije i bezvoljnosti.

Gora je i zbog toga što je danas u vodećim evropskim i američkim institucijama i organizacijama manje volje i spremnosti da se Srbiji pomogne nego što je bio slučaj u oktobru 2000.

Gora je i zbog toga što se demokratski potencijal Srbije danas više deli i fragmentira nego što se to oktobra 2000. moglo i pretpostaviti.

Slobodan Gavrilović
(Autor je funkcioner Demokratske stranke)