Dobro plaćena sigurnost

Nekadašnje verovanje da su privatne škole mesta na kojima polupismeni mezimci mogu da dobiju diplome bez ikakvog truda u poslednje vreme demantuje statistika. Ne samo da se od sve učestalijih ekcesa među učenicima ni jedan nije dogodio u privatnoj školi, već se maturanti mnogih od njih (Računarske gimnazije, „Ruđer Bošković,“ „Crnjanski“...) bez problema upisuju na prestižne univerzitete od Sorbone do MIT-a. Naravno, to nije pravilo za sve privatne škole i za svu decu čiji su roditelji u mogućnosti da plate nadasve udobno školovanje, jer maturanti, pre svega sportskih i ekonomskih škola, baš i nemaju prevelike šanse ni na domaćim ni na svetskim prestižnim univerzitetima. Sve u svemu, posle nekoliko godina privatizacione agonije pojavio se i izvesni red, koji, bar kada je školstvo u pitanju, nudi klasični tržišni princip: imamo robu različitog kvaliteta, a na nama je da razmislimo pre nego što kupimo. Baš kao kada se upisujemo i u državne škole ( Klasična gimnazija ili Drvno-prerađivačka) i u privatnom sektoru postoji izbor i, što je veoma bitno, kontrola nadležnih institucija. „Prilikom izdavanja dozvola za rad privatnih osnovnih i srednjih škola, Ministarstvo prosvete utvrđuje ispunjenost uslova u pogledu prostora, opreme i kadrova. Privatne ustanove su u obavezi da nastavu realizuju u skladu sa propisanim nastavnim planom i programima, kao i da se pridržavaju kalendara o godišnjem radu za osnovne i srednje škole,  koji donosi ministar prosvete”, kaže Velimir Tmušić, republički prosvetni inspektor u ministarstvu prosvete i dodaje: “Tokom školske godine, Ministarstvo preko prosvetnih inspektora i prosvetnih savetnika kontroliše zakonitost rada i ostvarivanje godišnjeg plana rada privatnih osnovnih i srednjih škola”. U ministarstvu su svesni da među privatnim školama postoji razlika, kao i među državnim, ali njihov posao je da kontrolišu da li se sve odvija u skladu sa utvrđenim pravilima i da reaguju kada se iz njih iskorači, kao što se dogodilo sa Klasičnom gimnazijom kojoj je oduzeta dozvola za rad. Što se tiče priče o prodaji diploma– ona prevazilazi njihovu nadležnost i postaje problem policije po istim principima koji su važili za, recimo, državni Pravni fakultet u Kragujevcu. Da, diploma se ponegde još može kupiti, možda češće u privatnim nego državnim institucijama (manje svedoka i lakša procedura), ali slika o privatnim školama je umnogome drugačija od one koju nam daje jedna od naših sagovornica koja je pre sedam godina predavala likovno u Prvoj sportskoj košarkaškoj gimnaziji kada su, prema njenim rečima, učenici na laptopovima gledali porniće i kada im je bilo dozvoljeno da se udvaraju profesorkama. “Učenici su uglavnom bili deca skorojevića i umišljali su da oni tu vode školu. Možda ih je bilo svega pet odsto zaista talentovanih sportista, kao što se pokazalo sa Milošem Teodosićem i Labovićem, ali ja nisam čula da se neko drugi iz te generacije u sportu pokazao i dokazao. Direktorkina priča je bila da ih mi ne smemo opterećivati jer oni moraju da se posvete sportu i to je njihov prioritet. Slažem se da je to njihov prioritet, ali ako su upisali gimnaziju, valjda se zna da tu nešto treba i da se nauči”, kaže naša sagovornica, uz napomenu da se direktor promenio posle njenog odlaska i da ne zna da li se to pozitivno odrazilo na nastavu. Nekoliko godina kasnije situacija je sledeća: reforma školskog sistema se svela uglavnom na uvećanje preglomaznog gradiva i kontinuitet nefunkcionalnog znanja, nasilje u školama je postalo opšte mesto za koje još niko nije ponudio adekvatno rešenje, a privatne škole su se nametnule kao izbor i za skorojeviće, ali i za sve one koji bi želeli da im deca uče u humanim uslovima, bez opasnosti da ih neko batina u školskom dvorištu, dok ostali snimaju mobilnim telefonima. Gde je Srbija u ovom trenutku kada je u pitanju privatno školstvo objašnjava Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije i jedan od predavača Računarske gimnazije: “U zemljama u kojima privatne škole imaju dugu tradiciju, uglavnom su one kvalitetnije i daju bolje obrazovanje nego državne škole. Kod nas je obrnuto. Uslovi za rad u privatnim školama su nesumnjivo daleko bolji, ali smatram da je u većini privatnih institucija nivo znanja učenika koji završe školu, daleko niži nego u odgovarajućim državnim školama. Štaviše, u javnosti postoji mišljenje da je svrha postojanja privatnih škola „kupovina“ diploma. Srećom, poslednjih godina situacija se popravlja i počinju da se pojavljuju privatne škole, čiji pojedini učenici padaju na popravne ispite, odnosno fakulteti čiji svi upisani studenti ne završe po automatizmu studije. U svakom slučaju, siguran sam da će morati da protekne izvestan broj godina dok privatne školske institucije ne nađu svoje pravo mesto u našem obrazovnom sistemu“. U ovom trenutku privatne škole i te kako traže svoje mesto. Do sada je Ministarstvo prosvete dalo dozvolu za rad za osam osnovnih i 25 srednjih privatnih škola, sa tendencijom da se broj uveća. U mnogim od njih su još u martu mesecu bili popunjeni svi kapaciteti za predstojeću školsku godinu, a za pojedine škole prijave stižu i dve godine ranije. Ni veoma visoke cene nisu smetnja, jer je evidento da se radi o robi za koju postoje kupci. A stvarno se ne radi o malom novcu. Školarina za osam razreda osnovne škole u proseku iznosi oko 40.000 evra, a isto toliko bi trebalo izdvojiti i za gimnazije koje rade po svetskim programima. Gimnazije „Crnjanski“ i „Ruđer Bošković“ u Beogradu imaju program međunarodne mature (IBO), čija diploma omogućava direktan upis na prvu kategoriju fakulteta širom sveta. Dvogodišnji program koji odgovara našem trećem i četvrtom razredu gimnazije u Gimnaziji „Crnjanski“, sa ručkom i prevozom, košta 12.500 evra godišnje, a u Gimnaziji „Ruđer Bošković“ 11.500 evra. Sa studijama ukupna svota školovanja prelazi 100.000 evra.. Dakle, imamo svetske cene ili skoro svetske. U velikoj Britaniji za srednjoškolsko obrazovanje je potrebno godišnje izdvojiti oko 10.000 evra, u Irskoj i do 20.000, a na Malti 15.000. Kada su u pitanju zemlje koje su se malo kasnije uključile u svetske tokove, cena je niža. To važi čak i za Poljsku koja je, i u smislu integracija a i standarda, daleko ispred Srbije, a u kojoj mesec dana u privatnoj školi košta 150 evra i to sa svim mogućim pogodnostima: celodnevne nastave, dva obroka, prevoza, besplatnog školskog pribora i knjiga, besplatnih izleta, poseta pozorištima i drugim kulturnim sadržajima…Za mesece kada je raspust ništa se ne plaća, tako da uz ekskurzije koje se plaćaju, Poljaci ne izdvajaju više od 1.500 evra godišnje za školovanje dece po najvišim standardima. “Proceduru i uslove (samim tim i visinu školarine) za upis učenika  u privatne osnovne i srednje škole propisuje sama privatna škola. Međusobne odnose sa roditeljima učenika, škola reguliše ugovorom koji Ministarstvo prosvete ne kontroliše, već ukoliko dođe do spora, nadležni sud u skladu sa propisima. Važno je napomenuti da, da bi se učenik upisao u privatnu osnovnu školu, mora da ima završen pripremni predškolski program, a da bi se upisao u srednju školu - završenu osnovnu školu, u skladu sa zakonom”, objašnjava Tmušić. Primetno je da od visine školarine u velikom broju slučajeva zavisi i kvalitet stečene diplome. Recimo, u ovom trenutku postoji čak osam privatnih ekonomskih škola, a među njima su neke vrlo “jeftine” – između 1.000 i 2.000 evra godišnje. Na većini njih diplome dobijaju oni koji tu žele da završe školovanje: deca preduzetnika koja imaju nameru da nastave porodični biznis. Problem nastaje kada neko želi da nastavi školovanje i kad kao logični put izabere Ekonomski fakultet. Velika količina petica ostvarena tokom četiri godine im stvara iluziju da je to moguće. I šta biva kada konkurišu objašnjava Rade Radovanović, rukovodilac Studentske službe na Ekonomskom fakultetu u Beogradu: “Kod nas je konurencija oštra, prijavljuju se odlični učenici i polažu prijemni. Učenici iz privatnih škola gotovo da nemaju nikakve šanse sa znanjem sa kojim su došli. Na 900 studenata koliko primamo upiše se jedan ili dvoje, što je zanemarljivo.” Učenici koji su završili gimnaziju „Ruđer Bošković“ nemaju te probleme, više od 30 odsto se upisuje na prestižne svetske univerzitete, što znači da je znanje koje stiču uračunato u cenu, zajedno sa svim drugim pogodnostima koje su besplatne – čak i ekskurzije u inostranstvu. Šta je to što karakteriše ovu školu koja trenutno (osnovna i srednja) broji 573 učenika, objašnjava direktor Mladen Šarčević: “Mi smo uradili sve što je potrebno za kvaliteno pripremno obrazovanje ne čekajući da se sve najavljene reforme završe, već smo krenuli prema uzornim programima koji se smatraju najboljim u svetu. Kembridžovi programi koji počinju od šest godina i traju do trećeg gimnazije smatraju najboljim u Evropi i mi smo ih integrisali kao program sa nacionaonim predmetima, uz saglasnost Kebridža. Učenici dobijaju obe diplome i na kraju rade završne ispite, ocenjivanje je eksterno tako da se ne može postaviti pitanje da li je njihova diploma vredna. Rade standarizovane testove kao deca svuda u svetu i dobijaju ocene samo od A do C. F ne postoji, što znači da i kao nacionalna i kao međunarodna škola imamo veoma visoke kriterijume”. Škola ima i veoma visoke kriterijume kada je u pitanju upis – roditelji potpisuju ugovor o pravilima i ukoliko se ona ne poštuju škola ima pravo da ga raskine i to ne samo kada su u pitanju ekstremna ponašanja poput agresivnosti, droge, nepoštovanja reda već i kada je u pitanju sam proces učenja. “Time što je neko plati školovanje platio je dobre uslove za rad i dobro praćenje dece. Čim dete prestane da uči zovemo roditelja i propisujemo dodatne časove koje mora da pohađa da bi se vratilo na nivo koji se očekuje. Ako se to više puta ponovi, a porodica je upozorena, mi raskidamo ugovor”, kaže Šarčević. Ako i postoji dilema da li roditelji plaćaju diplomu kada su u pitanju srednje škole, ona svakako ne postoji kada su u pitanju osnovne. Ona je obavezna i svako mora da je završi, ma kako učio i kako se ponašao u njoj jer, kao što su više puta isticali prosvetni radnici, ne postoji mehanizam kojim bi se odbranili od dece kojima mesto nije u klupama. Ipak, za čak pet privatnih osnovnih škola u Beogradu postoji veliko interesovanje. Radmila Dodić, predsednik Foruma osnovnih škola misli da bi jedini način da se dobije tačan uvid u razloge zbog kojih se danas roditelji sve više odlučuju da decu upišu u privatne škole bio jedna anonimna anketa, ali u njenom nedostatku odgovor bi mogao da se potraži i na mnogim internet forumima. Na njima roditelji kao najčešće razloge navode sledeće: žele da plate sigurnost svoje dece (“Ne želim da mi neko u školskom WC siluje dete”, “Ako već mora da se suoči sa drogom i onima koji se drogiraju ne mora to u 11 godina”) i žele da im deca budu zbrinuta tokom njihovog radnog dana (u privatnim školama nema dve smene, nastava traje od jutarnjih do popodnevnih sati i za to vreme deca obavljaju sve od domaćih zadataka, korektivnih vežbi do ručka). Koliko od toga im je ponuđeno, objašnjava Snežana Stojaković, direktor OŠ Kreativno pero: „Pri upisu dece u školu, uvek vodimo razgovor sa roditeljem koji se, pored ostalog, odnosi i na razlog njihovog opredeljenja za našu školu. Naše iskustvo pokazuje da pri izboru škole roditelji visoko rangiraju kvalitet nastave, dodatne aktivnosti koje škola nudi i bezbednost dece. Nastojimo da kvalitetno obrazovanje bude nešto po čemu ćemo biti prepoznatljivi a atmosfera međusobnog poštovanja i uvažavanja preduslov za rad. Nastavnici se stalno edukuju za primenu metoda koje podstiču aktivnu ulogu učenika u osvajanju znanja, kao i za savremen pristup ocenjivanju, a nastava se odvija u grupama do 15 učenika. Smatramo da je pozitivna motivacija daleko efikasnija od kažnjavanja i zabrana pa smo, u skladu s tim, uveli niz aktivnosti koje promovišu pozitivno ponašanje učenika. Pored toga, bezbednost učenika je osigurana video-nadzorom i dežurstvima”. Niz aktivnosti među kojima su i bavljenje sportom (čak i jedrenje ili skijanje na vodi), takmičenja tipa - Igre bez granica, skauti, ples, humanitarni rad, ekološke akcije…spadaju u ponudu kojom se i u srednjoj školi rukovodstvo “brani” od učeničke agresivnosti. Činjenica je da ni u jednoj privatnoj školi učenik nije napao ni učenika ni profesora, da se snimci nasilja nisu pojavili i da nije bilo ni seksa, a ni narkomanskih afera govori da učeničko nasilje nije nešto što je buknulo tek tako u Srbiji kao posledica ratnih godina i dugog sećanja na ratne godine (baš dugog), već da itekako ima veze sa školskim sistemom. A kakva je ta veza objašnjava Vesna Petrović-Urošević, psiholog i sekretar organizacije „Prijatelji dece Zvezdare“: „Ne možemo da kažemo da li su privatne škole ovakve a državne onakve, jer i kod jednih i drugih ima svih kvaliteta, ali činjenica je da državne škole imaju veći broj dece od privatnih, a samo po jednog psihologa i pedagoga na sve i da zaista nemaju vremena da se bave pojačanom agresivnosti dece. Ali, da li je to jedini razlog, to je već pitanje. U privatnim školama je malo dece, saradnja je neposrednija i to na svim nivoima: roditelja i nastavnika, roditelja i psihologa i roditelja i uprave škola. Takođe, daleko je transparentnije kakva su pravila u školi: svaki roditelj ih dobija i mora da ih se pridržava.“. Iako kvalitet u privatnim školama još uvek nije dostigao svetski nivo, primetno je da imamo sve više „oaza“ u kojima su učenici zaštićeni, u kojima im je omogućenmo da bez nošenja tereta od šest kilograma i dodatnog rada koji je duži od vremena provedenog u školi (uz privatne profesore, najčešće) stiču pre svega upotrebno obrazovanje. Ipak, ostaje pitanje – kome je to namenjeno. Svota koju je potrebno izdvojti prevazilazi mogućnosti i višeg srednjeg sloja i dostiže vrednost koju mnogi za ceo radni vek i ne zarade. I – što je mnogo važnije, koju učenici ne mogu da kao u ostalim zemljama, pod uslovom da ostanu u Srbiji, sami otplate za par godina rada. Recimo u SAD jedan dobro školovani informatičar može sa sasvim prosečnom platom da za dve godine zaradi sve ono što je utrošeno u njegovo školovanje, a u zemlji Srbiji teško da bi u tom periodu uopšte mogao da nađe posao. (Ne)zadovoljstvo poslom Kao jedna od ključnih tačaka u kritici privatnih škola pojavljivao se odnos prema prosvetnim radnicima. Mnogi su se javljali anonimno (kažu da moraju jer ih na to primoravaju ugovori koji su potpisali) i tvrdili da nemaju nikakav autoritet, da se i deca i roditelji vladaju prema njima kao prema kupljenom osoblju, a da su ih direktori primoravali da tolerišu sve, jer ne bi trebalo da izazivaju one koji plaćaju. Neki od sagovornika NIN-a su potencirali da im je čak oduzeto pravo da, ukoliko primete problem, komuniciraju direktno sa učenikom ili roditeljima, da o njemu ne razgovaraju sa kolegama i da kao mogućnost imaju samo da ga iznesu direktoru. Međutim, takođe anonimno istraživanje o zadovoljstvu i nezadovoljstvu prosvetnih radnika, koje je sprovela Milica Marušić, psiholog u Institutu za pedagoška istraživanja, dalo je potpuno drugačiju sliku. Istraživanje je sprovela nad 120 ispitanika, u pet državnih i tri privatne škole i došla do zaključka da je osoblje u privatnim školama daleko zadovoljnije. „ Po mom mišljenju razlog za takve rezultate je manji broj odeljenja, manji broj učenika u odeljenjima koji im omogućava da lakše kontrolišu i nastavni proces i disciplinu, ali i da dobijaju bolju povratnu informaciju od dece. Interesantno je da su nastavnici zadovoljniji ne samo ponašanjem dece nego i ponašanjem roditelja. Istraživanje sam klasifikovala na osnovu pola ispitanika i tu nisam dobila razliku u rezultatima, ali kada sam klasifikovala na osnovu strarosti, primetila sam da nezadovoljstvo raste sa godinama. Nastavnici koji rade u privatnim školama su uglavnom mladi, oni su tolerantniji i uglavnom imaju veće aspiracije i očekivanja“, kaže Marušić.