Čistokrvni Grifin

U Britaniji se tokom cele prošle nedelje na političkoj sceni raspravljalo o samo jednoj stvari – gostovanju lidera Britanske nacionalne partije (BNP) Nika Grifina u emisiji „Kveščn tajm”, sve ostalo bilo je stavljeno u drugi plan. Protesti i negodovanja započeli su odmah posle najave da će ovaj kontroverzni ekstremno desni političar gostovati u jednoj od najvažnijih političkih emisija britanske televizije, a kulminaciju su dostigli pred početak i tokom snimanja kada je Grifin bukvalno morao da bude prošvercovan u studio, jer ga je ispred čekalo nekoliko stotina demonstranata koji su se na kraju sukobili sa policijom i na silu upali u zgradu javnog servisa. Politički establišment potpuno se podelio po pitanju treba li Grifinu dozvoliti da iznese svoje stavove na državnoj televiziji a neke javne ličnosti su oštro kritikovale Bi-Bi-Si zbog ove odluke. Ministar visokog obrazovanja i jedan od prvih crnaca u britanskoj vladi, Dejvid Lemi, upozorio je da bi Grifinovo pojavljivanje na televiziji moglo da dovede do porasta rasističkih i antisemitskih napada, ne skrivajući da je „zabrinut zbog onoga što može da usledi u narednim danima”. Sa druge strane, Bi-Bi-Si je svoju odluku branio činjenicom da je BNP stranka za koju je na izborima za Evropski parlament glasalo više od milion ljudi i da kao takva mora imati priliku da svoje stavove iznese i na državnoj televiziji. Dok se vodila rasprava o opravdanosti Grifinovog gostovanja, javnost je nedvosmisleno presudila o tome da li je „taj čovek” trebalo da se pojavi u emisiji „Vreme za pitanja” – gledanost emisije sa Grifinom potukla je sve rekorde u 30 godina dugoj istoriji ovog programa. Emisiju sa Grifinom gledalo je čak 8,2 miliona ljudi, što je više od polovine svih koji su u to vreme gledali televiziju i četiri puta više od uobičajene gledanosti te emisije. Za stolom u studiju Bi-Bi-Sija, pored Grifina i voditelja Dejvida Dimblbija, sedeli su i ministar pravosuđa DŽek Strou, ministarka za manjine konzervativne vlade u senci baronesa Varsi, portparol ministarstva unutrašnjih poslova Kris Hjun i književnica i kritičarka Boni Grir. Uprkos brojnim gafovima, koje je napravio tokom emisije, kao što su nemogućnost da objasni svoje negiranje holokausta, opisivanje Kju kluks klana kao „nenasilne organizacije” ili napadi na homoseksualce i islam, mnogi smatraju da je Grifin gostujući u emisiji ostvario svoj cilj – da predstavi svoju stranku kao partiju koja sada pripada glavnom političkom toku i koja je ravnopravna sa ostalim političkim organizacijama. Prva tamnoputa britanska poslanica, Dajana Ebot, ocenila je da će „javnost prošli četvrtak upamtiti kao ‘dan BNP-a’ i prihvatanja te stranke i njenih stavova na političkoj sceni”. Bivši producent ove emisije, DŽejms Mekintajer koji sada radi za magazin „NJu stejtsmen”, smatra da su voditelj Dimblbi i publika „uspeli da u pojedinim trenucima osramote Grifina, ali da je šteta počinjena – on je tamo bio u svom odelu, sa kravatom i sedeo zajedno sa jednim ministrom. Tabu, vezan za glasanje za BNP, više ne postoji”, zaključuje Mekintajer. Grifin, sa svoje strane, nije baš bio toliko zadovoljan emisijom koju je ocenio kao ”linč”. ”To nije bio pravi ’Kveščn tajm’, to je bio linč. Britanska javnost je zgrožena pristrasnošću koju je pokazao Bi-Bi-Si i očiglednim nefer ponašanjem”, kaže Grifin, zamerajući voditelju što mu nije omogućio da govori o aktuelnim političkim problemima u Britaniji. Požalio se i na sastav publike koja nije bila „dovoljno engleska i britanska”, nego je dovedena iz grada koji je „etnički očišćen”. Prva stvar koju je Grifinov nastup nedvosmisleno pokazao jeste da je njegov osećaj za istoriju konfuzan. On je izjavio da njegova politika korene ima u filozofiji Osvalda Mozlija i Vinstona Čerčila – najpoznatijeg fašiste i najvatrenijeg borca protiv fašizma u britanskoj istoriji. Grifin tvrdi da bi Čerčil, da je danas živ, „svoje mesto našao jedino u BNP-u”, a istovremeno kaže da između lidera predratne stranke Britanska unija fašista (BUF) Mozlija i njega postoji „snažna, direktna linija”. Ovo povezivanje sa Mozlijem, međutim, Grifinu ne može doneti sreću, jer ako se istorija bude ponovila, BNP bi mogao slediti Mozlija i njegove crnokošuljaše u potpunom političkom krahu. Naime, BUF je posle serije pozitivnih članaka u visokotiražnom „Dejli mejlu” 1934. godine okupila više od 50.000 aktivnih članova, ali je samo godinu dana kasnije, nakon serije Mozlijevih javnih nastupa, broj pristalica pao na svega 5.000. Iako iskustvo s Mozlijevim crnokošuljašima ukazuje na to da se britanska ekstremna desnica topi kada se nađe pod svetlom reflektora, jedan drugi, skoriji primer ukazuje da pažnja medija može doneti i dobro političkom ekstremizmu. Lider francuskog Nacionalnog fronta (FN) Žan-Mari le Pen gostovao je 1984. u gledanoj političkoj emisiji „L’er de verite”. Kao i u slučaju Grifina, Le Penovo pojavljivanje na televiziji praćeno je žestokim protivljenjem, ali je kasnije ocenjeno kao „sat koji je promenio sve”. NJegov nastup bio je dobar, uspeo je da rasprši imidž zatucanog neonaciste, gledanost je bila ogromna, a članstvo stranke se u kratkom roku posle emisije povećalo za 30.000. Na izborima za Evropski parlament, kasnije te godine, Nacionalni front osvojio je 2,2 miliona glasova. Prema anketi koju je objavio „Dejli telegraf”, više od jedne petine britanskih birača „ozbiljno bi razmislilo o tome da li da glasa za BNP na idućim lokalnim, opštim ili evropskim izborima”. Četiri procenta se izjasnilo da bi „sigurno” glasali za stranku, tri „verovatno”, a 15 odsto „možda”. Sa druge strane, dve trećine ispitanika izjavilo je da za BNP ne bi glasali „ni pod kojim uslovima”, a ostatak je neopredeljen. Da li će Grifinov televizijski nastup predstavljati ulaznicu u „veliku političku igru”, kao što je bio slučaj sa Le Penom, ili će ga gurnuti na smetlište istorije kao što je bio slučaj sa Mozlijem, moći će da se vidi tek u narednih godinu-dve. U svakom slučaju, zamenik generalnog direktora Bi-Bi-Sija Mark Bojford izjavio je da ne žali što je pozvao Grifina u goste i najavio da bi to mogao ponovo da učini, jer „BNP nije zabranjen u etru”. Doktor Strejndžlav britanske politike Nik Grifin (50) odrastao je u londonskom predgrađu Barnet, a pošto je firma njegovog oca propala, preselio se u Safolk. Na prvi sastanak Nacionalnog fronta odveo ga je otac zajedno sa celom porodicom 1974, kada je Nik imao samo 15 godina. Grifin je već tada školskom bibliotekaru bio izjavio da je “socijalista, nacional-socijalista”. Hitlerov “Majn kampf”, prema sopstvenim tvrdnjama, pročitao je sa svega 13 godina, “iako je bio veoma dosadan”. Nakon što je diplomirao pravo i oženio se, počeo je da se bavi prodajom nekretnina, ali pošto je u saobraćajnoj nesreći izgubio oko i nije mogao da završi započete poslove, bankrotirao je. Radio je kao telohranitelj Dejvida Irvinga, britanskog istoričara koji se trenutno nalazi u zatvoru zbog negiranja holokausta, a u BNP ga je 1995. godine pozvao osnivač stranke DŽon Tindal. Krajem devedesetih osuđen je uslovno na devet meseci zatvora zbog rasturanja rasističkog propagandnog materijala, a poslanika koji ga je prijavio policiji opisao je kao „prokletog Jevrejina”. Lider BNP-a postao je 1999. godine i svojom misijom na tom mestu smatra transformaciju imidža stranke od skinhedsa u fajerkama ka slici lepo obučenih “politički nekorektnih buntovnika”. Svoju stranku pokušao je da predstavi i kao branitelje slobode govora i britanskog hrišćanskog nasleđa. Nik Grifin, njegova žena i četvoro dece žive pod značajnim merama bezbednosti na izolovanoj farmi u Velsu, a on ispod odela stalno nosi pancirni prsluk.  Duel koji je uznemirio Britaniju O Drugom svetskom ratu DŽek Strou: Borili smo se protiv nacizma u Drugom svetskom ratu i pobedili ga - partiju i ideologiju zasnovanu na rasi, baš kao što je to i jedna druga partija čiji je predstavnik ovde danas. Nik Grifin: Moj otac je tokom Drugog svetskog rata bio u Kraljevskom vazduhoplovstvu i borio se, za razliku od oca gospodina Stroua, koji je bio u zatvoru jer je odbijao da se bori protiv Adolfa Hitlera. (Publika negoduje) Dejvid Dimblbi: Kakve to veze ima s ovim? Nik Grifin: Gospodin Strou me je napadao i tokom prethodnih nekoliko dana bio sam neprekidno napadan i demonizovan, a činjenica je da je tokom Drugog svetskog rata moj otac bio u Kraljevskom vazduhoplovstvu. Ja nisam nacista, niti sam ikada bio. O holokaustu Dejvid Dimblbi: Koji su to neistiniti citati koji vam se pripisuju? Možda poricanje holokausta? Nik Grifin: Ogromna većina. Previše da bi ih pojedinačno navodili, ali... Dejvid Dimblbi: U redu. Hajde da se pozabavimo time. Negiranjem holokausta, na primer. Da li ste negirali holokaust? Nik Grifin: Nikada nisam osuđen za poricanje holokausta. Dejvid Dimblbi: Ali jeste ga poricali. Zašto se smejete? To nije smešno pitanje. Član publike: Čerčil je rizikovao sve kako moji preci ne bi bili ubijeni u koncentracionim logorima. A sada ovde sedi čovek koji kaže da je to mit, kao što je mit bila i tvrdnja da je Zemlja ravna. Kako ste mogli to da kažete? Nik Grifin: Ne mogu da objasnim zašto sam govorio takve stvari. Ne mogu vam reći zašto sam promenio mišljenje, jer me sprečava evropski zakon. Kris Hjun: A odbacili smo evropski zahtev za hapšenje upravo po tom pitanju, iz zemlje u kojoj je poricanje holokausta krivično delo. Odbili smo ga. DŽek Strou: Ovde nema zakona koji vas sprečava da se objasnite. Kao ministar pravde, obećavam vam, ako želite da objasnite zašto to više ne verujete... Boni Grir: Hajde, Nik, reci nam! Kris Hjun: Hajde! Dejvid Dimblbi: Sada imate slobodu da nam objasnite. Nik Grifin: Nažalost, francuski i nemački sudovi ne bi priznali tu slobodu. O islamu Nik Grifin: Trebalo bi da obezbedimo da, ako muslimani ostaju u ovoj zemlji, to učine shvatajući da naša zemlja mora ostati fundamentalno britanska i hrišćanska. Dejvid Dimblbi: Oprostite, možete li to objasniti. Ako muslimani ostaju u ovoj zemlji, šta moraju da urade? Nik Grifin: Moraju priznati da je Britanija uvek bila i mora ostati - da, mora ostati - fundamentalno britanska i hrišćanska država zasnovana na zapadnim demokratskim vrednostima a ne na večitim vrednostima Kurana.