Tito i njegovi „siročići“

Najzanimljivija publicistička knjiga ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu svakako je Političko groblje Slavoljuba Đukića u izdanju „Službenog glasnika”. Uokvirivši decentnom autobiografskom ispovešću njemu svojstven i uvek nadasve zanimljiv način hroničarskog pripovedanja, Đukić je ovim voluminoznim delom ispričao svoju životnu priču isprepletenu presudnim istorijskim događajima i ličnostima Titove i Miloševićeve epohe. Od svojih okupacijskih dana u rodnom selu Slovcu kod Valjeva i odlaska u partizane 1944. godine, pa do sloma Titove Jugoslavije i Miloševićeve Srbije, autor je vešto, lako i zavodljivim jezikom opisao šta je sve video, proživeo i nadživeo, pojavljujući se uvek u ulozi učesnika ili svedoka kojem ne izmiče nijedna relevantna dimenzija onoga s čim se suočavao. Po širini zahvata, i načinu kazivanja to je knjiga koja daleko prevazilazi pretežno hroničarski prosede njegovih prethodnih dela o Dobrici Ćosiću i bračnom paru Milošević - Marković i, na neki način, staje uz bok najvrednijim memoarskim i dnevničkim knjigama poslednjih nekoliko decenija, kao što su, na primer, Korijen, stablo pavetina, Gojka Nikoliša ili Moskovske godine 1956-1958. Veljka Mićunovića. Kako knjiga nosi efektan i indikativan naslov, i intervju za NIN, u kojem je Đukić svojevremeno bio i glavni urednik, počinje od njega. „Političko groblje“ je baš lepa i prikladna metafora za ono što u knjizi opisujete. Šta ste, ukratko rečeno, imali na umu ili hteli da sugerišete opredeljujući se za takav naslov? - Pre svega stanje naše društvene svesti. U vremenu iza nas vođena je katastrofalna politika, do samouništenja. A ubili su nas nedozreli političari, predvodnici, koji su u velikoj meri odredili našu sudbinu. U knjizi imamo, na jednoj strani, aktere Titovog doba i, na drugoj, „Titove siročiće”, Miloševićevu političku kamarilu i opozicione liderčiće. Šta im je zajedničko, a šta različito u politici i u službi harizmatičnih vladara, kakvi su, nesumnjivo, bili Tito i Milošević? - Koliko god postoje u mnogo čemu ogromne razlike, postoji i kontinuitet između ova dva režima. Klica nesreće počinje Titovim poretkom, koji je podnošen zahvaljujući virtuelnim Titovim sposobnostima, a kulminira posle njegovog odlaska sa vlasti, u velikoj meri zahvaljujući nesposobnosti predvodnika jugoslovenskih naroda i novim međunarodnim okolnostima. Tito je imao silu iza sebe, on je sve mogao, uživao je ogroman ugled u svetu, čak poštovanje i ljubav većine naroda, koliko god se to sada sve više osporava. I socijalne prilike su bile podnošljive. Ako ništa drugo, kome se ovde nije svidelo mogao je već šezdesetih godina da podigne sidra i da sa slobodnim pasošem ode u svet. Bezmalo, ništa od toga nije imao Milošević, izuzev, u kratkom periodu od 1987. do 1990. godine, kada je imao veliku popularnost u narodu. Tumarao je s jedne na drugu stranu, ne razumejući ni svoje vreme ni položaj Srbije u novom vremenu, opsednut opstankom na vlasti, da bi na kraju tragično završio sa svima nama. No, da se vratim ponovo na kontinuitet naše nesreće. Postoji čvrsta veza između „nekad i sad”. Konac delo krasi. Zapravo Tito je, uz sve svoje uzvišene trenutke, stvorio državu koja je otišla u propast. I čini se da on ni sam nije verovao u svoju tvorevinu. Zadovoljavao se što je u svom posedu imao državu, kao malo državnika u svetu. Mirko Tepavac opisuje scenu kada se jugoslovenska delegacija vraćala posle posete Bukureštu (1971), ćaskajući u „plavom vozu” o našoj budućnosti. U jednom trenutku, na opšte iznenađenje, Tito je ovu rečenicu izgovorio: „Eh, kada bih vam ja rekao kako vidim budućnost Jugoslavije, vi biste se zaprepastili!” Iz ovoga se može videti da je on stvarao državu za sebe u kojoj će njegova vlast biti besmrtna. U knjizi „100 najpoznatijih Srba”, čiji je urednik akademik Dejan Medaković, nije se našlo mesta ni za jednog posleratnog političara, osim kvislinga Milana Nedića. Ako bi se od vas tražilo da za ovakvo ili slično izdanje izdvojite nekoga iz galerije likova koji defiluju vašom knjigom, ko bi to bio? - Ima više takvih ljudi, mogu se naći u Političkom groblju. Izdvajam Marka Nikezića sa kojim sam više meseci pri kraju njegovog života imao ugodne susrete i razgovore. U novinarskoj karijeri nisam sreo tako zanimljivog političara-sagovornika, sa tolikim bogatstvom izražavanja, osećanjem mere, videokrugom, poznavanjem sveta i naših mogućnosti i nemogućnosti. Tako objašnjavam i njegovu laku predaju u sukobu sa Vođom. Sačuvao sam tridesetak magnetofonskih traka naših razgovora. Potrudiću se da to vidi svetlo dana, iako se nešto od toga može naći u Političkom groblju. U poglavlju „Nikezić i drugovi” govorite nepovoljno o povratku Latinke Perović u politiku. Na momente, izgleda kao da se slažete s nekim ocenama o njoj iz „patriotske”, pamfletističke publicistike. Stiče se utisak da niste imali volje da se studioznije udubljujete u njen slučaj i da je posmatrate više na osnovu ponašanja ljudi koji je okružuju nego nje same? - Dobro ste zapazili ono što sam rekao o Latinki, uz izvesne ispravke. Potpuno se sa vama slažem: želeo sam da izbegnem ovu temu i novinarskom ekvilibristikom progovorio sam na pola usta, što nije fer ni prema čitaocima. A razlog je što nikako nisam mogao da razumem Latinku kakvu sam znao iz doba Nikezića (i pre toga) i ovu, inače inteligentnu i učenu osobu, posle sloma srpskih liberala. NJeni današnji politički prijatelji sa nevericom će pročitati da je Latinka, posle smrti Milentija Popovića i napada na Mijalka Todorovića u Belom dvoru (11. maj 1971) Titu u lice izgovorila ovu repliku: „Vi ste, druže predsedniče, potreseni Milentijevom smrću. A, ako se otvori afera sa Plavim (Todorovićem), može se pomisliti da se o Srbima jedino lepo govori na sahranama”. Potrudiću se da o Latinki napišem potpuniju priču, jer značajna je i zanimljiva osoba. Vaš odnos sa Ćosićem je očigledno specifičan i razumljiv. To se vidi i u ovoj knjizi. Jedna takva dugotrajna i kontroverzna politička karijera, kao što je Ćosićeva, osvetljena je takoreći u totalu. Neki, ipak misle, da preko njegovih zabluda vezanih za režime i ličnosti Tita i Miloševića prelazite olako, a da njegovu opozicionu aktivnost predimenzionirate. Takva zapažanja se, doduše, vezuju za dve biografske knjige o piscu „Deoba“ i „Vremena smrti“. Kako, uopšte, gledate na takvu vrstu prigovora i smatrate li da njih obesmišljuju činjenice i svedočenja koje iznosite u dve pomenute i u ovoj knjizi? - Mnogo toga što sam imao da kažem o Ćosiću, bar ono što je najvažnije, već sam rekao u dve knjige objavljene o njemu. A još više u ovoj poslednjoj, u Političkom groblju. I, zaista, mi je dosta: svuda Ćosić, pa Ćosić! Razume se, samim tim, gde se on sve našao i da je, svakako, najuticajniji srpski intelektualac u drugoj polovini prošlog veka, moram da imam razumevanje što se svi toliko bave njegovom ličnošću. Mislim da nisam zaobilazio njegove zablude opisane u Političkom groblju, kojih je, uostalom, i on svestan i o njima govori. Problem je što je Ćosića, koga, inače, izbliza poznajem šezdesetak godina, drukčije doživljavam nego njegovi ostrašćeni kritičari, koji se često, perući svoje biografije, lagodno junače, jer znaju da Ćosić gotovo nikada ne odgovara na svakojake tvrdnje. Međutim, te optužbe u kojima je čak bilo poziva da se njemu sudi u Hagu, gomilaju se vremenom i uzimaju takve razmere da mi je Ćosić, revoltirano u jednom trenutku, rekao: „Tako je to, Slavoljube. Ne postoji nijedna moć koja može toliko čoveka da učini srećnim koliko jedna nemoć koja može da ga učini nesrećnim. Samo čekam da u novinama još pročitam kako sam u nekoj prodavnici ukrao sapun. Ja sam postao bandera za zapišavanje”. I to je razlog što, svojim drukčijim poimanjem Ćosića, čak i sa prijateljima često dolazim u sukobe. Da li je dvojac Panić-Ćosić doprineo produženju Miloševićeve vladavine ili bar ubrzao njen slom? - I jedno i drugo. Milošević je bio u bezizlaznom položaju 1991. kao najomrznutiji državnik u Evropi. Izborom Ćosića i Panića bačen mu je pojas za spasavanje, popravio je svoj položaj u svetu, jer je taj tandem ulio nadu da Srbija ide u boljem pravcu. Ali, tu je nova kvaka. Međunarodna zajednica se brzo uverila da je Milošević i dalje najmoćniji čovek u Srbiji i da bez njegovog odlaska nema mira na jugoslovenskom prostoru. A kako Panić i Ćosić nisu to uspeli, to je priča za sebe. Zapad je na žaljenje srpske javnosti, digao ruke od njih i to je ojačalo Miloševićev položaj. Pogotovo što je on posle ove smene počeo da traži mirovni izlaz iz jugoslovenske krize. U ovoj knjizi zanimljivi su portreti otpadnika od Titove vlasti, ali su, čini mi se, interesantnija portretisanja Petra Stambolića, Draže Markovića, Miloša Minića i Nikole LJubičića, jer nas se njihovo političko ponašanje i kadriranje neposredno tiče. Ivan Stambolić i Slobodan Milošević odabrani su i lansirani kao naslednici jedne preživele političke prakse na čijim se temeljima moglo ići samo u tragični sukob. Da li je za takav tok stvari najodgovorniji Petar Stambolić, kojeg vi ocenjujete kao najuticajnijeg posleratnog političara, ili je odgovornost šira? - Mnogi su učestvovali u ovoj našoj nesreći. Petra Stambolića izdvajam ne samo zbog njegovog uzvišenog položaja. Na primer, uveren sam da Slobodan Milošević ne bi došao na čelo Srbije da nije imao punu Petrovu podršku, što je on, inače, uporno odbijao u našim razgovorima. Na kraju, ovu svoju nesmotrenost i sam je platio. Kad je Milošević ojačao vlast, pustio ga je niz maticu i dopustio da druga Petra blati svako kako je stigao. Da još nešto dodam. Poznavao sam Stambolića kao racionalnog čoveka, kompromisnog, sa velikim političkim iskustvom, zvali su ga „mudri Pera”. Mislim da Srbija ne bi ušla u rat ili da bi neminovni raspad Jugoslavije prošao na podnošljiviji način, da se Petar Stambolić posle Titove smrti našao na čelu Srbije. Ova knjiga prepuna je i sjajnih novinarskih likova i veličina, ali i onih koji su kompromitovali profesiju. U tom kontekstu dajete posebno mesto Žiki Minoviću. Da li ste čitali njegove dve knjige u kojima on pokušava objasniti i odbraniti svoj novinarski angažman devedesetih godina? - Ako mi možete verovati, nisam dosad čitao Minovićevu ispovest. Jedan od razloga je što sam bio sav obuzet svojim rukopisom. Ali, isto toliko što sam čuo, i što sam u to uveren, da bi me to dovelo u položaj da se upuštam u jalove rasprave kojima sam zasićen. Uostalom, bar o Minoviću nema više nikakvih tajni. U galeriji novinara-političara posebno je zanimljiv slučaj Dušana Mitevića kojeg vi prikazujete u dosad nedovoljno poznatom svetlu. Ne dajete li mu, možda, izvestan popust zato što je jedan od vaših najdragocenijih izvora za pisanje o bračnom paru Milošević - Marković? - Slažem se, ima popusta kad je o Miteviću reč. Niko mi koliko on nije pomogao da izvorno upoznam život supružnika Milošević. To su i oni, preko svojih službi, saznali i to je bio razlog što su otpisali Mitevića 1997. na grupnom sastanku u stranci Jula. Mitević mi se posle toga požalio: „Ti si me posvađao sa mojim dugogodišnjim prijateljima”. Odgovorio sam mu: „Učinio sam ti uslugu”, na šta se on nasmejao. Na moj prikaz Mitevića, koji je mnogo složenija ličnost nego što se veruje, svakako je uticao njegov potresan životni kraj, koji sam gledao izbliza dok je boravio u bolnici. Bože, kako se ljudi menjaju kad počnu da otkucavaju poslednji časovi! U toku su besplodne i politički problematične rasprave o četnicima i partizanima, odnosno o njihovim antifašističkim doprinosima. Deo toga je i karikaturalna potraga vlasti za Dražinim grobom. Kako ste se vi opredeljivali na koju ćete stranu, šta je prevagnulo da se opredelite za partizane? - U vreme kada se Srbije rve sa siromaštvom, traži svoje mesto pod suncem, bori se za novi položaj u Evropi, još ne uspeva da se izbori za svoje istorijske granice, kod nas se još uvek vodi rat između četnika i partizana, i u tom smislu vode se beskrajne rasprave. Okolina nam se i smeje i čudi. To je baš besmisleno, glupo i društveno štetno. Krivicu u tom pogledu snosi štampa koja u trci za čitaoce, podstiče ovu raspravu. A zašto sam ja, dete bogataša, monarhiste, nosioca Karađorđeve zvezde, kao šesnaestogodišnjak otišao u partizane, a ne u četnike, ta se priča ne može ukratko ispričati. Opisao sam je u Političkom groblju i to mi je najdraži deo u mom rukopisu. Iz knjige „Političko groblje“ Slavoljuba Đukića Kako smo sahranjivali Kardelja Kao nesporni drugi čovek Partije i države, posle Četvrtog plenuma, Edvard Kardelj Titova senka, prirodno je čekao da nasledi vođu. Nije dočekao, umro je godinu dana ranije. Moj poslednji zadatak u Politici, pred prelazak u NIN, vezan je za njegov životni kraj. U nedelju, 19. novembra 1987. glavni urednik Politike Vukoje Bulatović hitno je sazvao redakcijski sastanak i rekao nam da treba da pripremamo vanredno izdanje: „Stižu loše vesti iz LJubljane.” Tako je počelo. Formirana je ekipa u kojoj sam zajedno sa Živoradom Minovićem određen za staratelja vanrednog izdanja, a operativno je pomagao preduzimljivi Dragan Antić Struja, za koga tada ni u snu nismo mogli pomisliti kakva će jednog dana postati novinarska sila. Sreda, 7. februar 1979. Taman sam legao pred ponoć, pozvao me Vukoje Bulatović da dođem u redakciju: „Hitno je!” Naslutio sam o čemu je reč, iz LJubljane su javili da je Kardelj umro. Da proveri, Bulatović je pozvao CK Jugoslavije. Niko nije odgovarao na telefonski poziv, što je bilo čudno. Onda je pozvao Radio Beograd. I tamo je vladala mobilnost: „Svi smo na okupu, ali vest nije potvrđena.” Neumorni Bulatović okrenuo je telefon ljubljanskog Dela. Nisu ni potvrdili, ni demantovali informaciju. Iz toga smo zaključili da je Kardelj umro, ali da će to biti obelodanjeno tek ujutru, pošto je Tito tada bio u poseti Siriji. Četvrtak, 8. februar. Već u sedam ujutru, posle neprospavane noći, kada smo sklopili desetak strana vanrednog izdanja, Dragan Antić je okupljao dežurnu ekipu. Je li Kardelj umro? Još se ne zna. Dok smo verovali da se saopštenje odlaže zbog Titove odsutnosti, iz Zagreba se javio dopisnik Steva Ostojić, koji je bio zadužen da uzme izjave Miroslava Krleže i Vladimira Bakarića. Kad se obratio Bakariću, on je rekao da se Kardelj oporavlja u bolnici. Oko devet časova pre podne, iz Gradskog komiteta Beograda je stigla vest da je Kardelj umro i da tamo zaseda politički aktiv. Pošto smo se više puta opekli, pozvao sam Dušana Mitevića, glavnog urednika Beogradske televizije. Odgovorio je da sačekamo još malo i ispričamo šta se njemu dogodilo. Kada je zatražio izjavu od Aleksandra Grličkova, on mu je kazao da Kardelj nije umro i da će ponovo da proveri. Ubrzo se Grličkov javio i rekao Miteviću da je upravo razgovarao sa Stanetom Dolancem, koji je revoltirano rekao da su to „zlonamerne vesti koje širi beogradska čaršija”. Popodne, 17. časova. Sastanak glavnih urednika kod Tihomira Vlaškalića, predsednika CK SK Srbije. Sastanak je trajao sedam minuta. Vlaškalić je osudio neodgovornost beogradske štampe, tražeći da se ispita ko prenosi dezinformacije o Kardeljevoj smrti. Osećali smo se kao poliveni hladnim tušem. Istog dana, 18 časova, Tanjug emituje vest da je Sergej Krajger posetio druga Kardelja u bolnici i „obavestio ga o aktuelnoj političkoj situaciji”. Isto veče, Tanjug je povukao prethodnu informaciju i obavestio o pogoršanju zdravstvenog stanja druga Kardelja. Petak, 9. februar. Sve miruje, neizvesnost se nastavlja. Negde pred ponoć, dok sam kod kuće, uz čašicu, ćaskao o proteklim događajima sa Borom Mirkovićem, glavnim urednikom Drugog programa TV Beograd, iz LJubljane se javio Dušan Dimitrijević, dopisnik Politike: „Idi odmah u redakciju!”. Ponavlja se ista priča. Najzad je potvrđena vest, Kardelj je zaista umro, navodno u 22 časa. Navodno, jer posle svega, sve je pod sumnjom. Pogotovo kada nam je javljeno da, ipak, sačekamo do ujutru, kada se očekuje zvanično saopštenje. Subota, 10. februar. Okupili smo se već u osam časova. Sati prolaze, niko se ne oglašava. Oko podne, iznureni Vukoje nas obaveštava da je razgovarao sa Tihomirom Vlaškalićem koji mu je rekao da on veruje da je Kardelj još živ. Mislio sam da će i ovaj dan proći uobičajeno, i otišao da u fotelji odremam. Tek što sam sklopio oči, prodrmao me Dragan Antić: „Ustaj, stiglo je saopštenje. Kardelj je umro u 14.35 časova.” Svima nam je laknulo, posle pretnji koje su stizale zbog „odgovornosti štampe”. Vanredno izdanje bilo je na ulici već u 17.30 časova. Iako je padala kiša, ceo tiraž od 12.000 primeraka brzo je razgrabljen u Beogradu. Bio je to moj poslednji složeniji posao u Politici uoči prelaska u NIN, gde me čekala nova velika sahrana (Titova).