MMF, Merkator i RRA

Nalazim se pred nezahvalnim poslom. Pišem ovaj tekst pre završetka razgovora sa misijom MMF-a i saopštavanja rezultata tih razgovora, a tekst će se pojaviti pred čitaocima dan posle konferencije za štampu na kojoj će se saopštiti rezultati tih razgovora. Važno je, na prvom mestu, šta će saopštiti Fondova misija. Moguće je da ne insistira na povećanju PDV-a niti na pomeranju starosne granice za penzionisanje žena, ali nikako da istovremeno pristane i na maglovitu perspektivu reforme penzijskog sistema „za koju treba vremena”. Ono na čemu mislim da će insistirati jeste kvantitativno izbalansirana politika javne potrošnje koja neće dozvoliti da se probije dogovoreni deficit (četiri odsto bruto domaćeg proizvoda?), jasno definisanje smanjenja udela te potrošnje u bruto domaćem proizvodu u korist strukturnih promena (investicije!) kojima će se uravnotežiti platni bilans i sprečiti kriza duga. Ključno je pitanje u ovom momentu da li će odobriti povlačenje bar jedne tranše kredita na osnovu ove revizije tekućeg aranžmana. Bez toga bi se priča sa naše strane o tome sa čime se MMF složio svela na ono: „Babi se snilo što je njojzi milo“. Odobravanje korišćenja sredstava Fonda na osnovu ovih revizija biće pozitivan signal kreditorima (u pogledu odobravanja investicionih kredita i njihove cene) i investitorima. I jedino to bi, i jednima i drugim, bila jasna poruka da u našoj zemlji postoji perspektiva smanjivanja investicionog rizika i poboljšanja kreditnog rejtinga. Treba li uopšte da podsećam na nedavnu ocenu „Fiča” (međunarodne agencije za kreditni rejting) o Srbiji? Eventualni ishod po kome bi korišćenje obeju tranši bilo odloženo za neko pogodnije vreme, „jer su naše devizne rezerve visoke i taj nam kredit sada nije potreban”, bio bi veoma opasan ishod. Podrška deviznim rezervama u ovom trenutku je zaista sekundarno pitanje, ali bi slanjem negativnog signala, kroz odlaganje korišćenja sredstava MMF-a, i to pitanje brzo izbilo u prvi plan: dugovi za kredite usmerene na potrošnju dospevaju. Ako nema dotoka kapitala iz inostranstva za investicije, za koje domaća štednja nije dovoljna – i za one direktne „grinfild” investicije u podizanje proizvodnje razmenljivih dobara i za kredite čija se kamata može uklopiti u visinu očekivane profitne stope – neće biti ni rasta izvoza neophodnog za servisiranje tog duga i svođenje stope servisiranja duga (koja preti da postane nesnošljivo visoka) u tolerantni okvir. A onda nema ni održivog privrednog rasta i treba se bojati da bi vremenom bio erodiran i bankarski sistem koji je, inače, kroz udar svetske finansijske krize u Srbiji prošao neoštećen. Toliko o tome dok ne saznamo rezultate revizija. U međuvremenu, privredni život teče kako teče. Pre oko tri godine gospođa Milka Forcan – tada generalni direktor „Delte” – pitala me je u jednom razgovoru zašto ja u svojim javnim izjavama toliko hvalim „Merkator”, a „Delti” nalazim mane. Odgovorio sam da sam u „Merkatoru” najzad našao jedan hipermarket evropskog kvaliteta, u kome se snabdevam iako mi baš nije blizu kuće, jer nudi veliki izbor artikala i alternative pri njihovoj nabavci, nikad se ne dešava da trenutno nema nečega po šta sam došao, usluga je vrhunska, parking... A u „Delti”, uz sve komplimente u pogledu usluge, dešavalo se u ono vreme da dva-tri dana nema zejtina (u očekivanju novih cena) itd. Međutim, tipično je za nas da „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”, pa tako danas u „Merkatoru” često naiđem na malo kupaca i prepun parking, a sada postoji „Delta siti”, u kome je mesta na parkingu dovoljno, snabdevenost se poboljšava i nema više onih dnevnih „nestašica”. Ne bih čak ni o tome da je ponuda u „Merkatoru” relativno sužena, nema više nekih proizvoda na koje sam navikao kupujući ih upravo tamo (to je, valjda, u okviru neke akcije „kupujmo domaće”), ali: letos sam počeo da kupujem prvoklasno uvozno pivo koje su ponudili po ceni boljih domaćih piva – ako ga kupujete u bocama. Nije problem, imaju oni automat u koji gurneš gajbu i boce, on ih pedantno prebroji i izbaci ti potvrdu. Na zidu lepo piše kolika je „kaucija”, pa nisam pravio problem zbog toga što ovaj automat nije, kao oni u Nemačkoj, na kraju izbacio i zbirnu cenu prebrojanih boca; tamo tim papirom plaćate na kasi kao novcem, ovde njime pravdam novu gajbu i boce... i tako četiri meseca. Onda oni udvostruče cenu tog piva, izjednače je sa onim u konzervama. NJihovo je pravo da povećaju cenu i kada sve pojeftinjuje, ali ja tu cenu neću da plaćam. Zatražio sam novac od moje „kaucije” – kažu: ne može! Zašto, pitam – e, to je tako, možete da nosite boce i gajbe – odgovore mi (valjda za uspomenu, lepe su i zelene). Neću da se pitam da li se to onaj evropski hipermarket pretvara u palanačku bakalnicu – u ovoj potonjoj vam ne bi na ovaj način oteli pare – samo menjam radnju u kojoj se snabdevam. Ali mi se nametnulo jedno drugo pitanje. Kada već govorimo o pivu u bocama i limenkama, recimo i to da u Nemačkoj u samouslugama teško više možete naći pivo u limenkama, samo u povratnoj ambalaži. Ekologija! Pa sam se nešto prisetio kako je ovde vrlo pompezno najavljena jedna strana grinfild investicija – upravo fabrika limenki. Da li je baš to najbrži put u Evropu putem novih investicija, ostaje da vidimo. Ima još jedno evropsko pitanje. Posle izvesnog zatišja, gromoglasno se javila RRA. Zatamniće ekrane na nekim kablovskim programima, upravo su se setili autorskih prava. Zašto baš sada, da li to ima neke veze sa onom temom sa početka, sa smanjenjem broja zaposlenih koji se plaćaju iz budžeta, pa valja pokazati koliko si važan i koristan? Zašto ne posegnu i za opomenom Javnom servisu zbog lažne informacije o tačnom vremenu pred Drugi dnevnik (u nedelju su im, kao odraz javašluka, sat na ekranu i Dnevnik kasnili skoro minut i po). Znajući šta su mi ukinuli do sada (Stereoramu i Koncert studija B – oba su predstavljali evropske kulturne standarde), sada brinem pomalo da ne smisle još neku intervenciju – na primer, da mi zabrane satelitsku antenu.