Novi istorijski (ne)sporazum

Kakav fantastičan dan! To je istorijski dan za Sloveniju, Hrvatsku i Evropsku uniju, ali i za celu međunarodnu zajednicu.” Tako je slovenački premijer Borut Pahor u Stokholmu, u prisustvu švedskog kolege (koji je u predsedavajući EU igrao ulogu svedoka) ocenio netom potpisani sporazum o arbitraži sa predsednicom vlade Hrvatske Jadrankom Kosor. Arbitražni sporazum treba da skine sa dnevnog reda pitanje demarkacije između Slovenije i Hrvatske. Kosorova je nagradila Pahorovo ushićenje rečima da su dve države u švedskoj prestonici otvorile ”novu knjigu” u bilateralnim odnosima. Pahoru je izrekla i niz komplimenata, pa je premijer Slovenije potom priznao da je njemu, “sramežljivom muškarcu”, zbog tog laskanja bilo neprijatno iako se sa Kosorovom u svemu potpuno slaže. Čestitke službenom Zagrebu i LJubljani povodom potpisivanja sporazuma stigle su ne samo iz sedišta EU nego i iz Vašingtona, od američke državne sekretarke Hilari Klinton koja je i sama uticala na brže pronalaženje kompromisa. Postignuto rešenje je krajnje jednostavno – LJubljana je odustala od uslova da granica sa Hrvatskom mora biti utanačena uoči ulaska Hrvatske u EU (jer Slovenija do tada može da blokira napredak Hrvatske ka Uniji), što otvara prostor da arbitražni sud počne sa radom posle ulaska Hrvatske u EU 2012. godine. I Hrvatska je učinila ustupak, pa je pristala da u članu 3b sporazuma piše da je zadatak arbitraže da “odredi kontakt Slovenije sa otvorenim morem”. Time je okončana gotovo jednogodišnja slovenačka blokada hrvatskih pregovora sa EU, što je Slovenija pravdala navodima da Hrvatska u dokumentaciji koju je poslala u Brisel - prejudicira granicu na kopnu i moru. Uprkos kompromisu koji su potpisali Pahor i Kosorova, arbitražni sporazum čekaju velika iskušenja, kako zbog ljutih kritika od strane hrvatske, tako i slovenačke opozicije. Iako niko ne spori da je sporazum Pahor-Kosor važan jer otvara šansu za brži ulazak u Uniju čitavom zapadnom Balkanu, njegov uspeh, odnosno hoće li biti realizovan onako kako je zamišljen i potpisan, ponovo zavisi od raznih “građanskih inicijativa” koje na talasima iracionalnih strahova najavljuju bitku (protiv sporazuma i gubitka teritorije) do poslednje kapi morske vode. U Hrvatskoj se sporazumu protivi vrh hrvatske katoličke crkve i renomirani pravnici, eksperti za međunarodno pravo, dok na slovenačkoj strani arbitražu kritikuju prvi slovenački predsednik parlamenta France Bučar, uz niz istaknutih intelektualaca, i sve opozicione partije. Obe strane najavljuju referendum, u Sloveniji čak više referenduma, pa jedan obećava i Pahorova vlada u nadi da će tako ućutkati kritičare i arbitraži obezbediti podršku širokih masa sitih razmirica sa Hrvatskom i strahovanja, kako je to slikovito opisao poslanik u Evropskom parlamentu iz redova Pahorovih socijaldemokrata Zoran Taler, “gde će nam tokom letovanja u Hrvatskoj neko izbušiti gume na autu”. A ne treba zaboraviti da polovina Slovenaca letuje u Hrvatskoj, gde mnogi imaju i kuće, pa su na ostrvu Krk, recimo, nikla cela slovenačka sela od vila i vikendica slovenačkih državljana. Pahor je, uz podršku predsednika države Danila Tirka, već najavio “savetodavni referendum”, dok opozicija na čelu sa narodnjačkom partijom Radovana Žerjava i demokratama Janeza Janše traži raspisivanje zakonodavnog referenduma za koji tvrde da su već obezbedili potreban broj potpisa poslanika, odnosno skupili potpise građana. Zakonodavni referendum ima mnogo veću težinu od Pahorovog, jer opozicija njime može da poništi arbitražom postignuti dogovor. Obe vlade su se našle na meti napada i sa neočekivane strane, pa su odluku Kosorove oštro kritikovali hrvatski biskupi i komisija hrvatske katoličke crkve „Iustitia et pax“. Pahoru kod kuće nisu ostali dužni prvaci komisije slovenačke katoličke crkve za pravednost i mir. U spor je početkom sedmice morao da se umeša i zvanični Vatikan kako bi smirio zavađene lidere slovenačke i hrvatske katoličke crkve. Ništa manju opasnost po sudbinu arbitraže predstavljaju “spontani” otpori građana u Hrvatskoj. Prvi se dogodio već 7. novembra, kada je pedesetak hrvatskih ribarskih brodica, pošto im je hrvatska policija zabranila skup u Umagu, isplovila u sporne vode Piranskog zaliva, izazivala slovenačke policajce na patrolnom čamcu, a sve u strahu da će “izgubiti svoja lovišta i more ispred hrvatske obale”. Izveli su spontanu okupaciju polovine Piranskog zaliva (za koju tvrde da pripada Hrvatskoj i nazivaju je Savudrijska vala prema istoimenoj varoši na rtu). U more su spustili flaše sa hrvatskim zastavicama pa su tako sredinom zaliva povukli graničnu crtu, uz ispaljivanje signalnih raketa i pucnje drugim pirotehničkim sredstvima. Na čelo 400 pobunjenih ribara stavila se novinarka Hrvatske radio-televizije Branka Šeparović, promoter građanske inicijative “More je kopno”. Mnogi od ribara, učesnika protesta, nosili su majicu sa istom parolom. Inicijativa gđe Šeparović planira da od 15. do 29. novembra sakupi 500 hiljada potpisa građana, koliko je potrebno za referendum kojim bi se poništio arbitražni sporazum sa Slovenijom. Da ni u Sloveniji situacija nije ružičasta, otkriva kolumna komentatora “Dela” Borisa Ježa koji u nedeljnom broju podseća domaću javnost da se čuveni slovenački humorista Frane Milčinski Ježek svojevremeno zalagao za “podizanje zida na (rekama) Kupi i Sutli”, dakle prema Hrvatskoj. Milčinski je, tvrdi “Delo”, u vreme socijalizma sanjao da na zidinama “ostane samo jedan mali otvor”, a kada je zbog svojih ideja zaglavio u zatvor, navodno je kazao da bi “zazidao i onu rupu”. Sve opisano bi možda moglo da se shvati kao prateći folklor marginalnih političkih grupa, da slične “građanske inicijative” nisu u bliskoj prošlosti dokazale da su sposobne da miniraju dogovore na najvišem državnom nivou. Hroničari su prilikom potpisivanja sporazuma Pahor-Kosor u Stokholmu 4. novembra, zabeležili da je to 95. po redu potpisan međunarodni sporazum između Slovenije i Hrvatske u poslednjih 18 godina, od osamostaljenja obe države, koliko traje i granični spor u Jadranu, Istri i Prekomurju. Većina potpisanih papira nikada nije “zaživela” u praksi; do sredine devedesetih godina 20. veka otkazana je, uglavnom zaslugom vlasti u Zagrebu, trećina sporazuma potpisanih sa Slovenijom. Zato nije neobično da u LJubljani i poslednji “paraf” izaziva suzdržanost, a komentatori su neskloni upotrebi prideva “istorijski” od strane Pahorove nomenklature. Većina analitičara podseća da su još 2001. godine tadašnji premijeri (sad obojica pokojni) Slovenije i Hrvatske Janez Drnovšek i Ivica Račan parafirali sličan “istorijski sporazum” u Rijeci kojim je “zauvek” trebalo da bude rešeno pitanje granice. Drnovšek-Račanov sporazum je potom odbacio hrvatski Sabor, ocenivši ga štetnim po Hrvatsku. Iako je osam godina kasnije situacija drugačija, jer je Slovenija u međuvremenu ušla u Evropsku uniju čiju ulaznicu Hrvatska žarko želi, u LJubljani je osetan strah da se ne ponovi “već viđeno” i Hrvatska ponovo prekrši data obećanja onako kao što je to učinila bar dva puta - prilikom proširenja ekološko-ribolovne zone u Jadranskom moru i sporazuma Drnovšek-Račan. Publicista Spomenka Hribar strahuje da Pahorov napor da na prečac reši pitanje razgraničenja sa Hrvatskom može u miru uroditi gubitkom teritorija i povredom vitalnih nacionalnih interesa Slovenije. Zato polaže nade da će loš arbitražni sporazum minirati susedi (Hrvatska), kako Slovenija ne bi ponovo došla na tapet svetskih sila da okonča međusobice na Balkanu. Slovenačko uzdanje u sklonost Hrvatske da pogazi dogovor, pojačava ubeđenje rasprostranjeno u Hrvatskoj da je Kosorova na arbitražu pristala pod pritiscima iz Brisela i Vašingtona a da je prihvatanjem odredbe da arbitražni sud odredi “kontakt” Slovenije sa otvorenim morem - Hrvatska već popustila LJubljani u najvažnijem delu graničnog spora. Pod paljbom navedenih kritika i nezadovoljnika na sve strane, slovenačka i hrvatska vlada pribegle su oprobanoj strategiji “kupovine vremena” kako bi u slučaju da se “istorijski sporazum” pretvori u novi “istorijski nesporazum”, za to okrivile “drugu” stranu, uz aboliciju mangupa u sopstvenim redovima. Ekonomska šteta zbog svađe Privrednici s obe strane granice odahnuli su i pozdravili sporazum Pahor-Kosor. Oni su proteklih dana upozoravali “usijane glave” kod kuće na štetu koju obe države trpe zbog političkih blokada i nemogućnosti pune ekonomske saradnje, što je posledica zaoštrenih političkih prilika između LJubljane i Zagreba od 19. decembra lane, kada je Slovenija uvela blokadu hrvatskih pristupnih pregovora sa EU. U Sloveniji, na primer, od hrvatskog tržišta zavisi oko pet hiljada slovenačkih izvoznika i tri hiljade uvoznika. U prvih sedam meseci prošle godine robna razmena između dve države dostigla je 1,1 milijarde evra, što je 30 odsto manje nego 2007. Specijalizovani magazin “Finance” napominje da za to nije jedini razlog ekonomska i finansijska kriza, već da se treba prisetiti raspoloženja hrvatskih potrošača posle slovenačke blokade Hrvatske, kada su sa rafova hrvatskih dućana uklonjeni slovenački proizvodi. Nije patila samo slovenačka privreda kojoj je politika uskratila do tada zagarantovano tržište, jer je dugotrajna slovenačka blokada hrvatskog puta u Uniju uticala i na smanjenje broja “proevropski” orijentisanih građana u Hrvatskoj. Prema poslednjim istraživanjima Galupovog instituta, još svega 29 odsto građana Hrvatske misli da je ulazak u EU dobro za državu, iako bi Hrvatska ulaskom u EU, kako otkriva zagrebačka štampa, odmah kasirala “29 milijardi kuna pomoći”.