Beogradski stil

Beograd nije nikada tako lep i pristojan grad kao vikendom, kada ga napuste bivši seljaci i odu do zavičaja. Vratiće se tek kroz dva i po dana, kola natovarenih zamrznutim svinjskim butovima, vrećama krompira, stotinama jaja i režnjevima slanine i sve će to satima unositi u liftove da bi napunili ostave i zamrzivače. „Pazi na ta jaja!” viče majka sinu koji unosi jaja u lift, ali vrata se zatvaraju jer je lift neko pozvao sa drugog sprata pa posle svega ostaje žuta muljevina sa ostacima ljuski. Oni koji ne idu na selo po provijant tvrde da odlaze tamo zbog prirode. Nikada ih nisam razumeo. Gde postoji gušća šuma od one na Košutnjaku? Ima li divljije džungle od one na levoj obali Save, gore iznad Makiša? Zbog čega satima putovati do nekog bednog potoka, kada nam ispred nosa teku naše dve najveće tekovine – Sava i Dunav; da ne računamo Topčiderski potok, o kome čak postoji i pesma Plovi lađa Topčiderskom rekom, naravno, pokraj bačenih feder-madraca, starih automobilskih guma, konzervi i najlon kesa. I ima li igde u toj, takozvanoj, prirodi, više zveri od onih u Zoološkom vrtu i više hlorofila od onog u Botaničkoj bašti? (Istina, rešetke na kavezima Zoološkog vrta ne služe da sačuvaju ljude od zveri, nego da zaštite životinje od Beograđana. Oni su već uspeli da izlude sirote majmune, da ubiju dva kengura, a neki manijaci silovali su žirafu i dva labuda na Labudovom jezeru! Šta bi tek uradili sirotim balerinama koje igraju na muziku Petra Iljiča Čajkovskog?) S druge strane, ako ste se uželeli zemljaka, ma otkuda bili, gde ćete ih više sresti nego ispred kafane hotela „Moskva” nedeljom uveče? A, zatim, u kom to gradu na svetu, čovek može već uveče da kupi sutrašnje novine, i tako, pre svih Srba sazna šta u njima piše? Uostalom, da li je Beograd, zaista, toliko prljav, kao što se priča? Možda? Ali, čisti su samo oni gradovi u kojima nema niko šta da baci. Kako da NJujork bude čist, kad NJujorčani bacaju televizore i frižidere kroz prozor čim im se pokvare, jer bi popravka stajala više nego kupovina novih aparata? Dobro, niko ne tvrdi da svaki grad nema neku svoju prednost. Iz Zagreba se za samo nekoliko sati stiže do mora. To je činjenica. Iz Sarajeva, u planine. Iz LJubljane, u Austriju ili Italiju. U Solunu dinar somun, a od Skoplja do Soluna – sto somuna! Ako ne računamo Zemun, samo se iz Beograda ne može nikuda brzo stići, a da čoveku bude lepše, i to je, izgleda, njegova jedina prednost. Zbog toga su, verovatno, u Beogradu kafane neprestano ispunjene do poslednjeg mesta. Nigde nijedne prazne stolice, da se ubiješ! Ko jedanput ovamo dođe, taj zauvek ostane. Čuva svoje mesto. Kad malo bolje razmislim, ovaj grad nije baš najbolje mesto za ljude ozbiljnih zanimanja, za političare, ekonomiste, pravnike, planere, naučnike i sličan svet, ali je stvarno idealan za – pisce. Beogradski pisci uopšte ne moraju da upotrebljavaju maštu. Dovoljno je da samo ujutru otvore neku lokalnu radio-stanicu ili pročitaju novine: koliko čuda neviđenih! U odnosu na svakog prosečnog Beograđanina, francuski nadrealisti su puki amateri operisani od fantazije! Uostalom, zar se, sem u Parizu, nadrealizam nije u svoje vreme primio jedino ovde, u Beogradu? Koliko je ovo nadrealistička zemlja najbolje svedoči i to što je jedan bivši nadrealista na kraju postao general i ministar spoljnih poslova, a da su drugi postali ambasadori i profesori univerziteta. Ima li išta nadrealnije od toga? Svako od Beograđana je pomalo nadrealista. Jadni Amerikanci, Francuzi, siroti Englezi i Šveđani... koliko se samo muče da smisle nešto nelogično i čudno, što u Beogradu svaki literarni početnik dobija svakog jutra na tanjiru! U kom vas to gradu već ujutru radio-spikeri obaveštavaju koliko dugo tog dana nećete imati struju ili vodu? Pa zbog onih bednih nekoliko minuta nestanka struje u NJujorku napisano je brdo knjiga i snimljeno nekoliko filmova, a sociolozi i psiholozi objavili su čitave biblioteke naučnih studija. I u kom to gradu na svetu, koji leži na dve velike reke, često nema vode? Zbog svega ovoga nije nikakvo čudo što se sve više starih Beograđana, posle dugog stranstvovanja po belom svetu, vraća u svoj rodni grad. U početku, čini se da lako zaboravljaju Beograd i da se brzo prilagođavaju novim sredinama u koje su presađeni, ali to je samo privid – dolazi u životu jedno veče, jedna noć, kada svedu životne račune i tada ih Beograd privuče neodoljivom snagom. Ispostavlja se, tako, da su manje-više uludo protraćili najbolje godine i da ponovo, kao pre odlaska, sede u svojoj staroj kafani, onoj istoj u kojoj su maštali o veliko svetu, sa preživelim ispisnicima, kao da se nisu iz nje ni micali. Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. Tamo daleko, preko okeana ili na obalama Sene, Temze i Majne, ostali su im bivši životi, kao iznošeni kaputi, i deca kojoj ne pada na pamet da se vrate u ludu zemlju svojih očeva u kojoj se, uostalom, nisu ni rodila. „Srećne božićne praznike, želi vam vaš sin sa porodicom.” To je sve što, jedanput godišnje, dobijaju od njih, i to za katolički, a ne za pravoslavni Božić. Što više stare, postaju sve svesniji prednosti beogradskog stila života, gde je sve kao izvrnuto naopačke u odnosu na ostali svet. U Beogradu, naime, ne postoje najvažnije stvari na kojima počiva zapadna civilizacija. Najpre, u njemu nema autoriteta niti hijerarhije bilo kakvih vrednosti, ovde svako još od malih nogu poznaje nekog predsednika nečega, još od vremena kad je bio niko i ništa, jer je Beograd jedna velika Familija. Kako i od čega živi ovaj beogradski narod, pita se povratnik iz srećnog sveta i ne može, kao niti iko drugi, pa ni sami Beograđani, da nađe prihvatljiv odgovor, jer je to pravo pravcato čudo. Ovo je jedan od retkih gradova na svetu gde „vreme nije novac”; svako ga ima napretek i to je osnovni kvalitet življenja. Vreme koje možemo da posvetimo sebi i bližnjima, izbegavajući zamke života u mašini za pranje novca. A, onda, tu je i bliskost, koja, naravno, može i da nervira nekoga ko nije navikao na nju. Tako je, na primer, u Beogradu obavezna rečenica pri susretu s nekim „Zdravo, gde si krenuo?”, što je neshvatljivo jednom zapadnjaku, jer je to kuda ide njegova najprivatnija stvar. Tajna posebnosti beogradskog stila krije se pre svega u tome što Beograđani na pristaju da odrastu. Mnogi od njih kao da žive u nekoj vrsti produženog dečjeg boravka u vrtiću; tačnije, pod brižnim okriljem svojih majki, sve do duboke starosti, ako je one dožive. Nije redak slučaj da neoženjeni Beograđanin od četrdeset godina još uvek živi sa roditeljima u dečijoj sobici i da ga majka, kada izlazi iz kuće, pita je li obukao potkošulju? Beograđanke se stoga ne žale toliko na gej-tipove, kao u mnogim zapadnim zemljama, nego više na privrženost svojih muževa mamama, o čemu najslikovitije svedoči jedan beogradski grafit na kome piše: EDIPE, TELEFONIRAJ MAMI! Pročitah ovaj tekst; posle njega, Beograd mi se toliko dopao, da bih čak i sam rado živeo u njemu.